Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Vladimir Milutinović

Tehno Srbija

Nedavno je na www.pescanik.net (a gde bi drugde) objavljen tekst Pavla Raka koji se bavio turističkim migracijama Slovenaca u Srbiju, gde se ovi, po mišljenju autora, odaju niskim strastima, poglavito uživanjima u preglasnoj tehno muzici. Autor kaže da, u početku, nije imao ništa protiv ove pojave, jer je mislio da ona ponovo zbližava dva naroda koja su nekada živela u istoj državi, ali da je sada promenio mišljenje. Ove slovenačke posete Srbiji omogućuju im da “budu brutalni i bezobzirni, komotni i razuzdani“, kao i njihovi domaćini. Tako je Srbija još jednom postala mesto na kome se mimo svake pristojnosti, civilizovanosti i razumnih ograničenja razobručuju najniži porivi. Što svakako treba osuditi.

Sve je naizgled poznato i shvatljivo. Međutim, nešto ipak tu ne štima. Nekako je ispalo da taj tehno ima veze samo sa Srbijom i njenom poslovičnom zaostalošću. Međutim, nastade li tehno u Srbiji? Ne. Tehno je, naravno, nastao na Zapadu i, na neki način, u njemu se i ogledaju trendovi trenutne zapadne kulture, koji uključuju rapidno pražnjenje sadržaja iz kulturnih sfera, kao što je i tehno muzika ispražnjena od reči i melodije. Sada ostaje pravo pitanje, kako su se ove, po našem autoru, nepovoljne osobine tehna ovaplotile baš u Srbiji?

Izgleda da u ovom povezivanju treba otkriti onaj skriveni srednji termin, koji omogućava da se Srbija i tehno povežu tako da jednoznačno upućuju jedno na drugo. Ono o čemu mislim da se ovde radi verovatno svi poznajemo iz vlastitog iskustva. Naime, svi ljudi su skloni da svoje rivale prikazuju u negativnom svetlu, a da za sebe rezervišu pozitivne osobine. Ovo je verovatno najrasprostranjeniji idol plemena među ljudima. Naša kultura, pak govori nam da je negativno ono što je povezano samo sa našom materijalnom prirodom: za razliku od nas koji smo racionalni, rafinirano emotivni, civilizovani, oni su predati animalnom životu, ostrašćeni, bezobzirni, jednom rečju utopljeni u svoju materijalnu prirodu.

U nama, dakle, postoji jaka sklonost da drugačije od sebe prikažemo tako da njihova priroda u ovoj šemi pada potpuno na ovu materijalnu stranu, dok same sebe stavljamo na onu produhovljenu. Ključni momenat u svemu tome je da se ova simbolička raspodela, s jedne strane provlači kroz sve što mislimo, dok, sa druge strane, nju u potpunosti proizvode naše sklonosti, naša urođena pristrasnost. Tako će tehno, rasprostranjen po čitavom svetu i nastao zapadno od Srbije, svoju zlokobnu pravu prirodu pokazati upravo u Srbiji, zato što kroz njega svoju tamnu stranu pokazuje sama Srbija.

Ono što našeg autora nervira jeste to što mladi Slovenci, očigledno neobavešteni o tome gde su granice koje razdvajaju dobro i zlo u simboličkom poretku, nonšalantno prelaze granicu i utapaju se u simboličko zlo potpuno nesvesni da tako rade protiv najboljih kulturnih tradicija vlastite strane sveta. Slična simbolička zabrana je pre nekoliko godina pukla u Hrvatskoj. Svi znamo da, ni danas, a ni tada, na radijima i televizijama u Hrvatskoj nije bilo autora iz Srbije, pogotovo ne narodne muzike iz Srbije. Ona je bila potpuno proterana iz sfere kulturno dopuštenog, prepuštena podsmehu i zgražavanju. Međutim, onda se, kako to već biva, desilo da skoro sva mladež u Hrvatskoj sluša i zna narodnjačke pesme. U prihvatanju te muzike nije im ništa značila ni barijera koju je stvorio rat, ni jednodušna osuda zvanične javnosti. To naravno ne govori o tome da je hrvatska mladež „pokvarena“, nego da je ideal koji im je nametan neprirodan.

Hrvatska je i inače slučaj u kome su ova pravila govora, koja jednoznačno raspodeljuju dobro i zlo na dva objekta, pretočena u realnost. Tako je danas Hrvatska verovatno jedina zemlja u centralnom delu Evrope, gde se ime jedne nacije ne sme javno isticati, u koju je praktično zabranjeno da ta nacionalna grupa investira. Međutim, ono što se, čini mi se, nedovoljno prepoznaje jeste da ova neformalna pravila aparthejda i isključivanja vladaju i govorom navodne katarze i pomirenja u obema državama. Zvanična hrvatska politika oko ovog pitanja, kao i zvanična priča u delu naše javnosti, jeste da se vezano za rat iz devedesetih ne smeju izjednačavati „žrtva i agresor“. Žrtva je naravno – Hrvatska, a agresor – Srbija. Ova formula se priziva u javnost uvek kada neki govor naruši striktnu podelu koja kaže da je Hrvatska potpuno nevina u tom ratu, da njena strana rata nije počinila bilo kakav zločin u njemu, a ako i jeste da je sve to bila reakcija na akte druge strane. S druge strane, Srbija je kriva za celokupni rat, a njena strana u ratu bavila se isključivo zločinima sa kojima sada i uvek treba da se suoči. Ne treba pominjati da je neophodno i kolektivna prava nacija rearanžirati prema hrvatskim interesima, što sada posle proterivanja stanovništva iz Krajine, znači ukinuti Republiku Srpsku.

U stvari, ovaj govor o Srbiji kao agresoru nastaje isključivo kao deo promocije hrvatskih interesa na Balkanu, tačnije interesa hrvatskih nacionalista, i nema nikakve veze sa realnim opisom rata. Na ovu primedbu se obično preneraženo poteže argument o tenkovima koji su iz Srbije išli u Hrvatsku, a ne obrnuto. Međutim, ovaj argument pre dokazuje potpuno suprotno od onoga što želi da dokaže. Pojam „agresor“ u ovoj priči oslanja se na pojam neopravdanog korišćenja sile na nekoj drugoj teritoriji od matične, a ne prosto na samo to korišćenje. Svima to može biti jasno, ako se samo pokušaju prisetiti da li su čuli da je neko u zapadnoj javnosti nazvao Ameriku agresorom zbog bombardovanja Jugoslavije ili zbog okupacije Iraka ili da li ju je ikada neko odatle nazvao agresorom. „Agresija“, dakle, nema nikakve veze sa samim događanjem na terenu: ako američki tenkovi ulaze u Irak to nije agresija, a ako ruski tenkovi ulaze u Gruziju (1) onda to jeste agresija.

U današnjem govoru „agresija“ je samo jedna od reči koje se koriste da se neko prikaže u lošem svetlu i da se tako ostvarivanje njegovih interesa oteža.. U ovom simboličkom svetu potrebno je određene subjekte potisnuti pripisujući im negativne osobine, kao što je agresivnost, a druge promovisati pripisujući im pozitivne, kao što je briga za civile koji pate ili principijelnost. Realnost ne treba da se meša u ovaj posao, jer smisao ovog govora nije opis realnosti, nego stvaranje posebnog simboličkog sveta koji će služiti interesima jednih i potiskivanju interesa drugih. Zato poenta ovog teksta nije u tome da je Srbija bila nevina u ratu iz devedesetih (kao što nije bila ni Slovenija, Hrvatska i ostali), nego da bi svaki razgovor o tome ko je tu kriv za šta spadao u sasvim drugačiju vrstu govora od sada preovlađujućeg.

Fusnote:

1. Kada je ovaj tekst već bio gotov, na sajtu Peščanka objavljen je tekst Pismo iz Gruzije. U njemu na malom prostoru postoji sve o čemu sam pokušao da govorim u ovom i prethodnom tekstu Arheologija ideologije.

Pismo iz Gruzije

Državno pozorište iz Tbilisija

27.08.2008.

Poštovani,

Pišemo vam u ime Državnog pozorišta i opere Z. Paliashvili iz Tbilisija da bismo vas obavestili o trenutnoj situaciji u Gruziji i zamolili vas za podršku.

Gruzija je žrtva brutalne agresije koju je pokrenula Rusija 7. avgusta 2008. U XXI veku i pred očima čitavog sveta nad narodom Gruzije se sprovodi vandalizam bez presedana. Rusija je narušila suvernost i teritorijalnu celovitost Gruzije i okupirala je njenu teritoriju ubijajući civile, bombardujući i pljačkajući gradove i sela, uništavajući infrastrukturu, paleći šume, uzimajući civile, uglavnom decu, žene i starce, za taoce.

Duboko cenimo to što je civilizovani svet ustao protiv ruskog šovinizma, osudio agresiju Rusije na Gruziju i podržao rešenost Gruzije da izgradi demokratsko društvo. Sama, bez međunarodne podrške, Gruzija neće biti u stanju da prevaziđe ovu krizu i opasnost od uništenja, budući da se borimo protiv režima koji će se služiti neprihvatljivim sredstvima u ostvarenju svojih ciljeva.

Molimo za vašu podršku kako bismo očuvali suverenost i teritorijalnu celovitost Gruzije. Molimo vas da nam se pridružite u odbrani suverenosti Gruzije tako što ćete Gruziji posvetiti performans ili nekakav drugi događaj 20. septembra 2008. To se može ostvariti jednostavnim izricanjem posvete sa pozornice ili napomenom u programu. Podržite akciju – CIVILIZOVANI SVET PROTIV NASILJA.

Unapred se zahvaljujemo na podršci.

S poštovanjem,

David Sakvarelidze

Generalni direktor

 

 
 
Copyright by NSPM