Vanja J. Vučenović

Neki novi i draži radikali

Tek što sam spoznao kako su stranački secesionizam i separatizam imanentni isključivo strankama tzv. Druge Srbije, tačnije rečeno nekadašnjem “interesnom konzorcijumu” zvanom DOS, kao grom iz vedra probi se, ovih dana, posve (ne)očekivana vest, kako je nekadašnja udarna pesnica haškog Don Kihota (čitaj Vojislava Šešelja) i “večiti zamenik predsednika SRS-a” Tomislav Nikolić podneo, kako se iz sadašnje perspektive čini, neopozivu ostavku na sve svoje stranačke i skupštinske funkcije.

I zaista, ama baš ničeg neobičnog ne bi bilo u tom gestu “večito drugoplasiranog predsedničkog kandidata”, da već dobru deceniju i po u kuloarima politički misleće Srbije nije negovan i brižno odgajan kult o čeličnoj, nesalomivoj i naprosto nedeljivoj strukturi poslovično najjače srpske opozicione stranke. Čelična volja, stroga vojnička hijerarhija i tvrdoglavost koja često prelazi u zadrtost, samo su neki od epiteta kojima je, tokom ovih postpetooktobarskih godina, čašćavano kako uže rukovodstvo tako i šire članstvo Srpske radikalne stranke. Ni simpatizeri nisu bili pošteđeni, naravno. S druge strane, svaka “radikalska jedinka” je ( naglašavam) bez razlike, stavljana u kalup “nižeg tipa ličnosti”, koju karakterišu takve fizičke i psihičke predispozicije o kojima je inače opširno pisao Lombrozo u svojim delima, neuspešno nastojeći da stručnoj i široj javnosti nametne dobro poznatu “teoriju o rođenom zločincu”. Ako već Lombrozo nije, neki naši političko-medijski krugovi, prevashodno oni reformskog tipa, su primenom različitih (ne)humanih metoda dobrano uspeli u tome. Da, u nametanju i ustoličavanju teorije o “nepopravljivom radikalnom zločincu”. Ali eto, čini se da ovi turbulentni dani “radikalskih preobražaja” prete da jednom za svagda sruše i sve ove “istine” i “teorije” koje su tako uspešno parale srpsku političku javnost svih ovih godina, a kovane “radikalima u čast”.

Bez bilo kakve namere i pretenzije da se bavim pitanjem opravdanosti razloga za ovakav odlučni Nikolićev raskid sa radikalskom sadašnjošću, a bogami i prošlošću, a donekle sa rezervom prihvatajući verzije servirane putem “naših” najuticajnijih elektronskih i pisanih medija o “neuračunljivom autokrati iz Ševeningena” koji, eto, više nije mogao da podnese sve samostalnijeg kuma sa drugačijim političkim stavovima, pokušaću da ukažem na neke činjenice koje bi mogle, ako ništa drugo, onda bar da bace drugačije svetlo na pozadinu, po mnogo čemu simptomatične, političke “afere na relaciji Nikolić – Šešelj”. A tiče se, pre svega, medijskog angažmana u “objektivnom” sagledavanju ovog, kako je prikazano, “isključivo internog radikalskog sukoba”. Kao i nekih novih, do ovih dana, prosto nezamislivih simpatija na šarolikoj političkoj sceni Srbije.

Tako, vodeći, manje ili više (pro)režimski mediji su u već prvoj informaciji o Nikolićevoj ostavci problematično rapidno razdelili uloge dželata i žrtve. Kako to inače čine iskusni i “namazani” igrači pokera . Upravo je tu, autoru ovih redova, nešto počelo da zaudara. Prosto, ekspresno su locirana dva suprotstavljena tabora unutar SRS-a, (jedan dobri i onaj drugi zli) sa gotovo napadnom naklonošću velike većine medija Tominom taboru (iliti Toma + 19 poslanika) i njegovoj politički “potresnoj” priči. U tom smislu, ne želeći da na bilo koji način minimiziram ili relativizujem širi socijalni značaj projekta televizije B92, a koji je usmeren na zaštitu žena i dece od sve rasprostranjenijeg nasilja u porodici, nikako ne mogu da se otmem utisku da se od samog početka “eskalacije sukoba” unutar SRS-a, izgrađuje jedna specifična medijsko-politička “Sigurna kuća” za Nikolića, kao utočište od Šešeljevog višegodišnjeg unutarstranačkog nasilja i terora. Ipak, za mene je najintersantnije, a time i najindikativnije – ko sve učestvuje u izgradnji sigurne kuće za Nikolića, i ko ga hrabri i bodri da u istu što pre uđe.

Eto, gle čuda, niko drugi do svi oni koji su ga samo još do pre mesec – dva posprdno nazivali Tomom grobarom, nedovršenim Šešeljom, večitim gubitnikom, predvodnikom mračnih sila, udarnom pesnicom one Prve, retrogradne i umobolne Srbije. Svi oni koji mu nikada nisu mogli oprostiti neprimerenu rečenicu sa mitinga 23. februara 2003. godine, a koja glasi: “Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom” . Da, baš oni koji koji su pravili “Insajder”, između ostalog, i njemu u čast. Doduše, ništa manje ni oni koji su ga sa tolikim žarom opljuvavali i napadali sa mesta koje još uvek (često ne znam iz kog razloga) nazivamo skupštinskom govornicom.

I svi oni đuture su danas puni razumevanja za Nikolićevu muku i bol. Za njegov konačni obračun i razlaz sa “tvrdom, beznadežnom i neizlečivom” radikalskom strujom. Jer, Toma je (naprasno postao) pametan, racionalan političar modernih shvatanja, koji se jednostavno više ne uklapa u tu žabokrečinu “Šešeljevog radikalskog geta”, slažu se danas svi gorepomenuti dušebrižnici kao jedan u oceni. U nevolji se poznaju pravi prijatelji, nema šta! Ali, poučeni iskustvom da svako “prijateljstvo u politici” ima svoju cenu, sa pravom se pitamo koja je to prava cena ili pravi bekgraund naprasnih simpatija i lavina majčinskog razumevanja dela demokratsko – reformskog političkog bloka prema do nedavno omraženom radikalskom zameniku predsednika?

Drugo, simptomatična je činjenica da je Nikolić i ne rastavši se ljudski sa svim onim što ga je vezivalo za matičnu stranku skoro dve čitave decenije, krenuo da brže bolje osnuje svoj poslanički klub pod imenom “Napred Srbijo”, ne skrivajući pritom svoje namere da u bliskoj budućnosti, pa čak možda i u sledećih mesec dana, stane na čelo jedne nove (neo)radikalne stranke. Uz napomenu, da ni u kom slučaju ne želim da osporavam svu težinu i turbulenciju odnosa na relaciji Nikolić – Todorović – Šešelj u poslednje vreme, ne mogu, a da ne primetim da je Nikoliću, očito, već pomalo dosadilo da ga večito oslovljavaju zamenikom predsednika, tj. da bude sigurna druga postava u radikalskoj ekipi. Tomina želja da konačno “preuzme stvar u svoje ruke” je, bez sumnje, imala značaj?n doprinos prilikom donošenja odluke o konačnom fajrontu sa Todorovićem, Radetom, Jovanovićevom i ostalima.

I na kraju, kad god se dešavaju politički razlazi ovog tipa, ne mogu, a da se ne setim svojevremenog “slučaja Baneta Ivkovića” i njegovog odlaska iz tada još miloševićevskog SPS-a. Pozadinu čitavog tog slučaja vrlo dobro znamo. I ubrzo nam je postalo jasno da to nije bio samo interni sukob, a da Ivković nije napustio socijaliste samo i isključivo zbog različitih pogleda na politiku koju je stranka manje ili više uspešno vodila u to vreme. Nesumnjivo je da su i neki “treći” pomogli Ivkoviću da donese “pravu” odluku. Jer, i u srpskoj politici je, kao i u životu, za svađu i razlaz uvek potrebno dvoje. Ispravka – troje.