Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Slavko Živanov

Suočavanje sa budućnošću

Svojevremeno je Vesna Pešić, može biti i pre petnaestak godina, rekla da je jedna od značajnijih karakteristika našeg političkog miljea – događajnost. Događajnost je zapravo stanje koje karakteriše prividna učestalost nadovezujućih događaja. Međutim, nijedan od tih događaja nema suštinski značaj, odnosno ne donosi ništa novo. U moru takve događajnosti, baveći se uglavnom nekim drugim stvarima, ponešto od „pravih“ događaja, ostavši u senci, ostaje neprimetno za mnoge posmatrače naših prilika.

Elem, čini se da su sve moguće velike dileme u vezi sa nacionalnim pitanjem, državnim pitanjem, ali i budućnošću Srbije i Srba, nekako ostale iza nas. Dok je vladao i bio neprikosnovena vlast, Koštunica je propustio da barem otpočne strateško utvrđivanje pravca i cilja ove države i srpskog naroda. Svojim činjenjem i nečinjenjem, svojom indolencijom, nesnalaženjem, neodlučnošću... štagod i kolikogod, dobrano je pomogao da Srbija, sa svojim državnim i nacionalnim pitanjem uskoči u kolosek koji je samo jedan. Reč je o evro(atlanskim) integracijama, dominirajućoj vladivini DS, evroentuzijasta, sa svim i svačim što ta opcija sobom nosi . Međutim, sve primedbe, bilo opšte ili konkretne, deplasirane su zbog svoje neproduktivnosti. Naime, sa ili bez primedbi, slagali se mi ili ne, u tom smo vozu koji se ne vraća, ide samo u jednom smeru. Pa ako je već tako, ako nam povratka nema, ili delotvornog preispitivanja nema, pragmatično bi bilo da vidimo kako i šta treba učiniti da nam ta vožnja ne stvara probleme. To praktično znači da je, po našem sudu, pred Srbijom najveći izazov i test zrelosti njenog društva. Reč je o suočavanju sa dve presuđujuće činjenice od kojih zavisi normalizacija života i naših sveopštih procesa i prilika.

Prvo suočavanje je u vezi sa Kosovom i ono mora da pođe od činjenice da je 17. februar 2008. godine doneo novu realnost, pred kojom nemamo prava da žmurimo. Srbija, bez ikakvog vrdanja i prenemaganja rečeno, nije ista država pre i posle tog datuma. Kosovo su priznale neke države, ne beznačajne države. Tamo su instalirane trupe NATO i UN adminstracija koju kontroliše NATO. NATO je podržao nezavisnost koju je prethodno instalirao, što jeste logično, ali je prethodno duboko nepravedno, međutim, ta nepravda ne menja objektivno stanje stvari. Dakle, strateška odluka se u tom kontekstu mora doneti, i ona ne treba da bude takva da se vreme meri od tog i posle tog datuma, ali mora poći i od činjenice da od kukanja i pretnji o nepriznavanju nema mnogo koristi. I region, i Evropa, ceo svet, a pre svega mi, trebalo bi da imamo interes da tenzije splasnu, da se normalizujemo u odnosima i saradnji i da pokušamo da prevaziđemo neke probleme, ako već nismo znali da ih rešimo. Kosovski ciklus, kao tema svih tema, jednostavno ne može više da bude prioritet Srbije, jer Srbija više na to presudno uticati ne može i svako ko tvrdi suprotno ne govori istinu. Da li je tako moralo da bude, da li je neko zbog toga odgovoran, da li nekima zbog toga treba da sudi i pravosuđe i istorija, sasvim su druga pitanja, ali odgovori na ta pitanja nikako ne mogu da promene generalno stanje stvari. Čista utopija je verovanje da se stvari mogu vratiti na 16. februar, zato što je iluzija to da se vreme može vratiti, odnosno da se političke prilike mogu dovesti na nivo onih iz 1998, 1990/1, '87, '74 ili mnogo ranije. Možda je to suočavanje nekima bolno, ali konačno i Srbi moraju da uvaže primat racionalnog nad emocionalnim, ili da se spreme da opet plaćaju cenu pogrešnih odluka.

Druga strateška odluka u vezi je sa spoznajom da je Srbija sve ratove u devedesetim godinama prošlog veka izgubila. Ko je i koliko kriv, ko je prvi počeo, ko je šta radio ili nije radio, važna su pitanja, ali ona, kao i ona o Kosovu, nikako ne mogu promeniti tačan zaključak o tome da je Srbija sve te ratove izgubila. Posle ratova - tako je oduvek bilo i tako će uvek biti - zna se šta sleduje pobednicima ili pobedniku, a šta onima koji rat izgube. Posle rata gubitnici su krivi za sve, pa i za ono što nisu učinili, a pobednici nisu krivi ni za šta, pa ni za ono što su učinili. Nad tim možemo ridati, ali bi pametnije bilo da to razumemo kao nekakvu istinu. Naš potez bi trebalo da bude usmeren ka izbegavanju takvoga položaja, i bez ikakve namere da pravimo paralelu sa nekim našim susedima nakon Drugog svetskog rata, trebalo bi, i pametno bi bilo, da Srbija postane članica pobedničke koalicije. To ne mora da bude NATO, ali najmanja zadovoljavajuća forma neke asocijacije bila bi Evropska unija. Pragmatično bi bilo da se prestrojavanjem što pre izmestimo sa ovog brisanog prostora na koji smo dopuzali i da prevaziđemo status ratnog gubitnika, jer se tim statusom niko normalan i pametan dičio ne bi, kad već alternativu nemamo.

Naravno da ljudska prava i slobode treba da se poštuju, naravno da ekonomija treba da bude jaka, a standard visok. Svakako da kulturni sadržaji treba da budu primereni vremenu u kojem živimo. Naravno da moramo brinuti o svom suverenitetu i integritetu, svom pravnom sistemu, zaštiti građana, socijalnoj politici, zdravlju nacije i građana... Naravno da moramo postati humano društvo, politički samosvesno, obrazovano... Ali, pre svega toga, moramo biti realni, moramo se probuditi i moramo prestati da maštamo, ili da se ponašamo kao deca negujući nerealne ambicije. Pred nama su ova suočavanja i pre ili kasnije će na njih doći red. Ako nešto neprijatno ne možeš izbeći, bolje je da ne oklevaš. Strašno je i nezrelo to što to naše oklevanje da se sa tim suštinski suočimo nije manevar za dobijanje vremena, nego štetočinsko gubljenje vremena. Ako odluka ne može biti drukčija, onda je bolje da sa tim počnemo da živimo, nego da pred tim zatvaramo oči. Odlaganje suočavanja je mučenje, dodatna bol koja crpe potencijal za oporavak. I za državu i društvo je važno da oko toga obezbedimo nacionalni konsenzus, jer će nam romantizam doneti još veće probleme, nesreću i jad. Vreme u kojem smo mogli da se drukčije opredelimo je protraćeno. Možemo nastaviti da i dalje traćimo sadašnjost, ali time gubimo lepšu budućnost. Možda mi nikada nećemo biti dosadna zemlja, ali, čini se da je ta zabava mnogo skupa.

30. juna 2008.

 

 

 
 
Copyright by NSPM