Ivan Janković

Nobelovac između Vatikana i Volstrita

«Kad vidiš da nešto mrda, oporezuj. Ako nastavi da mrda, reguliši. Ako i dalje mrda – nacionalizuj. Kad prestane da mrda, onda okrivi tržište za to, i daj subvenciju»

                                            Ronald Regan

Tekst nobelovca Stiglica «Za i protiv ekonomske globalizacije; zašto promena ne vodi uvek napretku» (podelio Nobelovu nagradu za ekonomiju sa dvojicom svojih kolega za teoriju «informacione asimetrije») predstavlja rezime tipičnih ekonomskih argumenata kojima se pokrivaju antiglobalistički zahtevi za povećanom svetskom regulacijom i intervencionizmom. Ovaj tekst potvrđuje staro neslavno pravilo da ekonomisti koji se poglavito bave sofistikovanim matematičkim modelima u ekonomiji na kraju uvek završe u zaključku da je tržište «nesavršeno» i da ga treba popraviti uz pomoć države (i samu ideju matematičkog programiranja u ekonomiji su uveli ljudi koji su pokušavali da teorijski reše problem centralnog planiranja). Kad se spuste dole u realnost, takvi ekonomsti često predlažu vrlo smešne stvari. Tako je i sa Stiglicom. Većina njegovih naširoko slavljenih «otkrića» i   «argumenata» su ili ekonomske poluistine, ili naprosto grube greške.

Evo najvažnijih koje srećemo u ovom tekstu: «U velikom delu sveta poslednjih godina razvoj je usporen, siromaštvo raste, okolina se uništava, propadaju nacionalne kulture... globalizacija je dokaz da promena sa sobom ne mora doneti i napredak », upozorava nobelovac.

Ali, gde danas raste siromaštvo? I da li je to posledica globalizacije?

Ne postoji nijedna ozbiljna empirijska studija koja pokazuje apsolutni rast siromaštva u svetu poslednjih decenija. Potpuno suprotno, većina njih dokumentuje izvanredan i do skora nezamisliv pad siromaštva u najvećem delu sveta (Sala-I-Martin (2002), World Bank (2002), itd.). Treba pogledati samo zemlje poput Kine, Indije, Koreje, Indonezije, ili pak latinoameričkih zemalja, i videti kakve je efekte liberalizacija imala po njihovo siromaštvo poslednjih decenija. Treba takođe pomenuti i Istočnu Evropu. Da li je u Češkoj poraslo siromaštvo od 1989. naovamo?

Još važnije, ako je negde i došlo do porasta ekstremnog siromaštva, odakle nam ideja da je baš globalizacija kriva za to? Samo zbog toga što se neki građanski ratovi ili represivne diktature odvijaju u isto vreme kad i globalizacija? Po toj logici i automobilsku industriju bismo mogli optužiti za Staljinove gulage, jer su se obe stvari razvile u približno isto vreme? Ili bismo možda globalizaciju mogli okriviti za Miloševićevu i Tuđmanovu ratnu politiku? Ili su za sudbinu Mugabeovog Zimbabvea možda krivi MMF i slobodna trgovina, a ne pljačka belačkih farmi, socijalizam i građanski rat? U svojoj ideološkoj opsesiji negacijom slobodnog tržišta, nobelovac ignoriše ne samo činjenice, već i logiku.

Druga «velika istina»: « Tržišta ne vode efikasnosti, a kamoli ishodima koji su u skladu sa socijalnom pravdom. Stoga često ima dobrih razloga za vladine intervencije sa ciljem pobojšanja efikasnosti tržišta ». Ovo nobelovac podupire teorijom informacione asimetrije i tvrdi kako su on i njegov kolega sproveli empirijsko istraživanje koje «dovodi u pitanje» Smitov zaključak o nevidljivoj ruci.

Nobelovac ovde po oprobanom receptu napada čoveka od slame. Odnosno statički pojam tržišta iz teorije savršene konkurencije, gde je savršena informisanost (a time i odsustvo «asimetrija») preduslov efikasnosti, predstavlja kao merodavni opis tržišta i onda zaključuje da pošto ta teorija ne valja (a ne valja), onda ne valja ni samo tržište. Međutim, sofistikovanije teorije tržišta kao procesa, a ne stanja (Mizes, Hajek, Rotbard, Kirzner) pokazuju da je nepotpuna informisanost zapravo normalno stanje, a ne neka aberacija od zadatog standarda efikasnosti. Preduzetnik anticipira, i nagađa na osnovu oskudnih i nesavršenih informacija, i on nema unapred dato znanje o tome šta je efikasno a šta ne, i u zavisnosti od korespodencije njegovog predviđanja odlukama kupaca, on biva nagrađen profitom ili kažnjen gubitkom. Informacija je dobro sa tržišnom vrednošću i onaj ko ima bolju informaciju bolje će proći. Reći da je asimetričnost posedovanja informacija na tržištu argument protiv tržišta, isto je što i reći da je asimetričnost posedovanja znanja, novca, inteligencije ili bilo čega drugog argument protiv tržišta. Kad bi informacije bile unapred date u smislu u kome zamišlja nobelovac, onda bi sama konkurencija bila jedan vrlo rasipnički mehanizam alokacije resursa – skupim metodom pokušaja i pogreške davala bi nam informacije koje već imamo! Naprotiv, konkurencija nam služi upravo da saznamo i iskoristimo informacije koje NEMAMO, odnosno da dobijemo više informacija nego što bilo ko od nas pojedinačno ima (Hayek, 2002). Stiglic, dakle potpuno ignoriše bolje teorije tržišta i konkurencije, u nameri da ove fenomene ocrni, i opravda što veće državno mešanje u ekonomiju. Da država najčešće čini mnogo gorim bilo kakvo zlo koje možemo naći na tržištu, na to on naravno ne daje ni pet para.

Naoružan svojom mudrošću o informacionoj asimetriji, nobelovac se onda ustremljuje na omiljenu metu svih levičaraskih populista: korporacije i njihove prevare i manipulisanja. Računovodstvene pronevere, Enron, WorldCom, slabljenje korporativne kontrole itd. Sve je to ok, samo nedostaje objašnjenje zašto sve ovo treba smatrati greškom tržišta, a ne države. Stiglic problem korporativne kontrole u uslovima razdvajanja vlasništva od upravljanja opisuje kao posledicu loše informisanosti na tržištu. Ali, ne kaže da Bearle-Means korporacija u Americi (firma sa usitnjenim vlasništvom koja ima problem u kontroli menadžera) nije nastala nekim endogenim tržišnim razvojem, već kao posledica vladine regulacije nastale iz paranoičnog straha od monopola i trustova (Roe, 2000). Recimo, zakoni protiv neprijateljskog preuzimanja (Wiliams Act), onda zakoni koji zabranjuju institucionalnim investitorima (bankama, penzionim fondovima itd) da drže velike blokove akcija u korporacijama i trguju hartijama od vrednosti (Glass-Seagal Act, Security Exchange Act, Investment Company Act), antitrustni i drugi zakoni kojima se napadaju «monopoli» i sužava mogućnost integracija i akvizicija (Sherman Act, Clayton Act) – sve su to regulacije koje su otežale ili sprečile formiranje efikasne korporativne kontrole putem formiranja jasnog većinskog vlasnika, i veštački naterale investitore da diversifikuju svoj portfolio. Ako, recimo, Revenue Act ili Investment Company Act zajedničkim fondovima zabranjuju da u jednoj kompaniji imaju više od 5% akcija (Padilla, Creptul, 2004), onda se ne treba čuditi što je na tržištu struktura vlasništva previše usitnjena. Ljudi racionalno reaguju na podsticaje kojima ih regulacijom izlaže država – ako ih pretnjom silom onemogućava da koncentrišu vlasništvo, pa naravno da će ga oni diversifikovati i više nego što bi to činili inače! Stoga, štagod da rade menadžeri kao posledicu nedovoljne kontrole   od strane vlasnika (preterane diversifikacije), to nije posledica tržišne već državne greške – uvođenja niza veštačkih regulacija kojima se otežava efikasna korporativna kontrola. I pored toga, kompanijski biznis neslućeno raste što svedoči o izvanrednoj efikasnosti samih korporacija kao takvih (tržište ima svoje zaobilazne mehanizme da kontroliše menažere, jer postoji kako tržište kapitala koje služi kao informator o stanju firme, tako i tržište menadžera koji se na njemu moraju međusobno takmičiti). Popularni levičarski primeri su čak i u ovako preregulisanom ambijentu pre kurioziteti, nego neka rasprostranjena pojava.

Naravno, ovaj nobelovac je postao slavan ne samo po svojim ekonomskim kletvama tržišta, već ništa manje i po svojim moralnim propovedima. Pa tako otkrivamo da je u Americi poslednjih decenija došlo do strašnog moralnog pada, jer su nekada «najbolji diplomci tražili posao koji će im omogućiti da doprinesu obezbeđivanju građanskih prava svakom Amerikancu, posao na kome će se boriti protiv siromaštva u SAD i inostranstvu, ili na kojem će imati priliku da prošire svoja znanja, a 90-ih najbolji diplomci su želeli da se zaposle na Volstritu ili nekoj velikoj pravnoj firmi». Dakle, za ekonomskog nobelovca je građenje poslovne karijere sebična, neproduktivna i moralno sporna životna odluka, a učenje retardirane dece po trećem svetu da pletu korpe, ili rad u nekoj vladinoj kancelariji, smisao života uspešnog diplomca. Takođe je zanimljivo da po njemu na Volstritu diplomac neće «proširiti svoje znanje», ali «pomažući siromašnima» hoće. Možda je Stiglic trebalo da bude biskup ili kardinal a ne ekonomista, kad već toliko prezire biznis, a voli altruizam i filantropiju (ovo posebno dobija na snazi kad se podsetimo da ga je Vatikan pre neku godinu imenovao za svog glavnog ekonomskog savetnika).

Vrlo je zanimljiva i teza da tehnološka i politička promena ne vode same po sebi progresu. Vrlo dobro! 100 godina liberalni ekonomisti ubeđuju upravo u to Stglicove idole i istomišljenike, američke «progresiste» i reformatore, ali oni nikako da s prizovu pameti. Nobelovac se čak poziva na Darvina u dokazivanju da nije bilo koja institucionalna konstelacija koja preživi samim tim i efikasan socijalni aranžman. Vrlo tačno, i posebno važi za političke regulacije koje se održavaju uprkos svojoj dokazanoj katastrofalnoj štetnosti i neefikasnosti. Ali, nobelovac je nekako bojažljiv da i tu kaže koju reč: recimo o visokim porezima na dohodak ili dobit, o metastaziranoj državi blagostanja, o državnom penzionom sistemu, o antitrustnim zakonima, o regulacijama standarda – sve su to institucionalne promene koje su se održale u dužem periodu, a donele enormno pogoršanje privrednih performansi zapadnih društava, i zapravo dugoročnu stagnaciju. On samo uzgred spominje izum PDV-a, i kaže kako on nije efikasan a široko je prihvaćen, ili izum deonica na berzi koje bi, između ostalog trebalo da disciplinuju menadžere, ali to često ne čine jer se kretanje deonica pre pripisuje stanju na tržištu, nego njihovom radu. Ali, ne kaže da je oslanjanje na berzu u discipinovanju menadžera prinudna mera u nedostatku mogućnosti kontrole putem koncentracije kapitala, što vlada svojom regulacijom onemogućava, a ne neki neefikasni izum tržišta. Za razliku od tržišnih, vladini izumi su uvek genijalni (kao što se iz priloženog vidi)!

Stiglic je postao slavan po svojoj knjizi protiv globalizacije (Stiglic,2003), gde je anatemisao MMF kao kolovođu «tržišnog fundamentalizma» i založio se za obnavljanje kejnzijanstva i države blagostanja, a suzbijanje privrednih sloboda. O toj knjizi su se mnogi veliki ekonomisti već izjasnili kao o levičarskoj Bogojavljenskoj vodici (snake-oil, kako se izrazio Kenet Rogof) (1). Zahvaljujući tim nadrilekovima i nadriteorijama Stiglic je postao antiglobalistička ikona koja autoritetom nobelovca i bivšeg insajdera podupire sve tradicionalne levičarske zablude u ekonomiji (korist od protekcionizma, kontrola kapitala kao put izbegavanja kriza, državna potrošnja kao preduslov rasta, pumpanje inflacije i deficita kao lek za recesiju (kontra MMF učenja o makroekonomskoj stabilizaciji), «javne investicije» kao superiorne u odnosu na privatne itd. itd.). U ovom novom tekstu dodaje celoj ovoj galeriji besmislica još jednu, vrhunsku – oporezivanje monopola i oligopola kao «efikasniju i primereniju» alternativu od PDV. Dakle, porez na uspeh i efikasnost, kao ekonomski i socijalno opravdana mera. Svaka čast. I ako je od nobelovca, malo je previše.

Iako može biti razočaravajuće da jedan nobelovac zagovara takve notorne besmislice posle svega čemu su one vodile u XX veku, on svakako nije najgori primer. Bilo je i mnogo gorih nobelovaca. Recimo, norveški ekonomista Gunar Mirdal koji je (o, nebesa) podelio Nobelovu nagradu 1974 sa Hajekom, svojevremeno je objašnjavao da su Afrikanci siromašni otprilike zato što idu bosi, i da nikako ne bi trebalo tamo uvoditi tehnološke inovacije jer se time «smanjuje tražnja za radom», tj. povećava nezaposlenost. Skoro identičnu opomenu, da tehnologija vodi rastu nezaposlenosti srećemo i kod Stiglica, samo on nije toliko rezolutan u zabranjivanju visoke tehnologije kao njegov kolega, već samo (sitnica) zahteva da se dodatno oporezuju oni koji koriste visoku tehnologiju da bi se nadoknadila šteta onim neefikasnijima koji trpe zbog napretka tehnologije! Dakle, porez na produktivno korišćenje inovacija! Zamislite samo kakav bi raj na zemlji nastao da je pronalazačima parne mašine ili kompjuterskog čipa bio triput ili pet puta povećan porez da bi se nadoknadila šteta vlasnicima konjskih zaprega i proizvođačima mašina za kucanje, zato što više nikom nisu potrebni! Kad bi ovakav predlog dao običan čovek, ekonomisti bi ga ismejali kao budalu i neznalicu. Kad slične stvari bubne nobelovac, e onda to postaje velika i nepojamna mudrost.

Zato – dobronameran savet svim obožavaocima Stiglica – oprezno s njim, nije svaki nobelovac genije, a najmanje kad izađe iz svoje matematičke kule od slonovače i uzme da komntariše realni svet, ili još gore, da filozofira o velikim «svetskim pitanjima» i «moralnim krizama».

Napomene:

•  Ovako se Kenet Rogof izjasnio o Stiglicovoj knjizi u Rogof (2002).

Literatura:

•  Havier Sala-I-Martin, The Disturbing Rise of Global Income Inequality, 2002.

•  World Bank, Global Economic Prospects , 2002.

•  Mark J. Roe, Political Preconditions to Separating Ownership from Control , 2000. http://papers.ssrn.com/paper.taf?abstract

•  Alexandre Padilla, Andrei Creptul, Government Regulation, Unintended Consequences and the Rise of Omnipotent Management , 2004, Working papers, Mises institute Alabama, USA. www.mises.org .

•  Džozef Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, Beograd 2003.

•  Džozef Stiglic, Za i protiv ekonomske globalizacije, promene bez progresa , www.nspm.org.yu

•  Keneth Rogof, The Open letter to Joseph Stiglitz , 2002 IMF, www.imf.org

•  F.A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo, sloboda, CID Podgorica, 2002.