Ivan Janković

Tekst gospodina Dragana Milosavljevića «Neuspeli lov na Štiglica», trebalo je da bude kritika mojih stavova o dotičnom nobelovcu koje sam izneo u svom ranijem tekstu objavljenom na ovom sajtu. Ipak, kad pročitate i jedan i drugi napis, vidite da u Milosavljevićevom komentaru nema gotovo ni reči o mojim tezama i argumentima (slagao se on s njima ili ne) a propos Stiglica, već da se sve svodi na čitanje ideoloških lekcija, kombinovano s nekom vrstom dobronamernog nagovaranja da shvatim koliko je nepojamno zlo ta globalizacija. Ja sam u svom tekstu ponudio određenu argumentaciju protiv ekonomske doktrine iz koje Stglic izvodi svoje protivljenje globalizaciji, kao i određene drastične ilustracije iz samog Stiglicovog teksta za te teze koje zastupam. Prava i ozbiljna polemika bi zahtevala bilo osporavanje mojih tumačenja Stiglica, bilo osporavanje samih činjenica koje sam navodio. Pošto u Milosavljevićevom odgovoru nema uopšte (ili ima vrlo, vrlo malo) reči bilo o jednom ili drugom, zaključujem da prave i plodotvorne polemike nema, i da ostaje samo moje određivanje (priznajem da mi to nije neki izazov i obećavam da to ubuduće neću raditi)   prema gomili podataka, preporuka, kletvi i ubeđenja koje moj oponent nemilosrdno sipa na čitaoca (i mene) u svojoj reakciji.

      Postoje zapravo u celom Milosavljevićevom prilogu dve ili tri stvari koje zaista zaslužuju komentar. Prvo, to su određene (pogrešne) činjeničke tvrdnje, drugo određena teorijska, odnosno konceptualna, konfuzija oko značenja same globalizacije, i možda neke simpatične pikanterije sa samog kraja njegovog teksta. Idemo redom.

     Činjeničke tvrdnje : svoj napis Milosavljević počinje (kako je i red) preciznim ideološkim situiranjem svog oponenta. Ja sam ogorčeni neoliberal koji se «udvara Džefri Saksu», i «zagovara logiku u prodaji šećerane za 3 eura, železare za malo dolarskog keša...», a osim toga «tu je i rasprodaja rasursa voda na sumnjivim tenderima Miloševićevim tajkunima»itd. Dakle, ja sam taj – apologet neoliberalne apokalipse koja uništava domaća «zdrava preduzeća» (verovatno Crvenu zastavu – I.J.) itd.itd.

•  Šećerane. To što je šećerana prodata za tri evra samo znači da su njeni dugovi bili maltene viši od vrednosti kapitala. Prilikom privatizacije tenderom se plaća cena firme, socijalni program, ali naravno i dugovi. Ako su dugovi milionski, nerealno je očekivati da će iko ponuditi astronomsku cifru za samu fabriku. Ako gospodin Milosavljević misli da je tri evra malo, zašto on nije ponudio četiri? Mislim da ozbiljna rasprva o ovim stvarima zahteva malo više od standardne radikalske demagogije!

•  Železara. Ona je, gospodine, privatizovana u stečaju i danas predstavlja jedno od najefikasnijih preduzeća u Srbiji koje izvozi ogroman deo proizvodnje, plaća sve troškove, dažbine i poreze, za razliku od Sartida pre privatizacije. A propos otplate dugova - da li je možda «gladni narod» plaćao dugove Sartida EPS-u, NIS-u i drugim javnim službama, u vreme pre privatizacije? I ko je pokrivao njegove milionske poslovne gubitke? I plaćao svakomesečne milionske subvencije da se bolesnik održi u životu? Koliko je to koštalo?

•  «Rasprodaja voda». Ovo je očigledna aluzija na Knjaz Miloš. Ali, autor ne zna da prirodni resursi ni po jednom postojećem zakonu nisu predmet privatizacije, već koncesija. Vlasnik Knjaz Miloša koristi vodu i za to plaća koncesiju državi, i ne poseduje izvor vode već fabriku, a fabrika, koliko je meni poznato, nije prirodni resurs. Da ne spominjem da je Knjaz Miloš ranije praktično plaćao samo simboličnu nadoknadu za korišćenje vode, a da će novi vlasnik morati da plati punu, znatno višu cenu na ime koncesije. Osim toga, Knjaz Miloš prošle godine nije privatizovan, a još manje na tenderu, nego je kao već privatna firma bio predmet procedure preuzimanja kroz tzv. mehanizam javne ponude, što je vrlo, vrlo različito. Naprosto jedan investicioni fond je kupio akcije od određenog broja akcionara i postao većinski vlasnik. A to je uspeo ne zato što je neko «namestio tender» (koga nije ni bilo!), već zato što je ponudio višu cenu od konkurencije u svojoj ponudi za preuzimanje. Zato bi g-din Milosavljević trebalo da se prvo obavesti o onome o čemu piše.

•  Kina. Milosavljević mi ne veruje da je Kina napredovala zahvaljujući ekonomskoj liberalizaciji, već misli da je to zahvaljujući državi (ili šta već veruje, nisam siguran). Čudno. Kina je zemlja čija prosečna ponderisana carinska stopa iznosi 6% (slično kao u EU), a vancarinske barijere su i manje; državna potrošnja je oko 21%GDP (primera radi u Americi je oko 33%, a u Francuskoj preko 50%GDP); radno zakonodavstvo i «zaštita rada» praktično ne postoje i tržište rada je skoro savršeno fleksibilno. Štednja je vrlo visoka upravo kao posledica odsustva države koja garantuje socijalnu i zdravstvenu sigurnost, pa ljudi sami moraju da se brinu za sebe. Direktne strane investicije dostižu stotine milijardi dolara, i po tome su prvi u svetu. Da li je to kapitalizam ili socijalizam? To što je Kina politički autoritarna ne znači ništa, jer su to i svi drugi azijski tigrovi, uključujući i Hong Kong i Singapur, dve ekonomski najslobodnije zemlje na svetu. Bahrein je ekonomski slobodniji od Amerike, ali tamo vlada sultan i šerijatski zakon. Pinočeov Čile je bio šampion ekonomskog liberalizma pod diktaturom. Mi, dakle, govorimo o ekonomskim slobodama i tržišnoj liberalizaciji, a ne o političkoj demokratiji. To su različite stvari.

•  Argentina. Stiglicov advokat možda nije čuo, ali slom u Argentini je nastupio kad su oni napustili savete MMF-a, odrekli se politike valutnog odbora, podigli deficit, inflaciju i počeli da snažno povećavaju poreze da bi servisirali enormnu javnu potrošnju koju nisu, u skladu sa prethodnim dogovorom sa MMF-om, skresali. Ako pročita neki rad o tome šta se stvarno desilo u Argentini nekog zaista dobrog ekonomiste, recimo Friedmana, Meltzera, Henkea ili Ane Shwartz, videće da je krivac za propast pezosa i cele ekonomije bila argentinska državna potrošnja i inflacija (protivno savetima MMF-a), a ne slobodno tržište.

•  Slovenija ni izbliza nije najuspešnija tranzicijska zemlja. Iako je njen per capita dohodak i dalje najviši od svih tranzicijskih zemalja, ona nije i napredovala u najvećoj meri. Budući da su startne pozicije Slovenije bile neuporedivo povoljnije od svih drugih tranzicijskih zemalja, ona je zapravo u relativnom smislu napredovala znatno manje od Estonije ili Mađarske. Te zemlje su smanjile gep u odnosu na Sloveniju, zato što su imale uspešniju tranziciju, i ako se postojeći trendovi nastave brzo će je sustići. S druge strane, sam slovenački prosperitet nije posledica insajderskog modela privatizacije (a upravo njega nam naši ljubitelji slovenačke tranzicije savetuju da imitiramo), već rasta novih firmi i green-field stranih ulaganja. Insajderski privatizovana i državna preduzeća u Sloveniji su po svim istraživanjima najmanje efikasna.

•  Irak. Možda gospodina Milosavljevića to iznenađuje, ali i ja mislim da je američko upravljanje Irakom katastrofa. Ali, ne zbog same činjenice okupacije, već zato što nisu podstakli sistem privatnih vlasničkih prava i slobodno tržište. Umesto toga, Amerikanci ih savetuju da izgrade još nekoliko državnih rafinerija da «podstaknu proizvodnju». Da Buš zaista ozbiljno stoji iza svojih ideoloških proklamacija o slobodi i tržištu, on bi u Iraku uveo kapitalističku ekonomiju, a prva stvar koju bi morao da uradi jeste denacionalizacija naftnih kompanija, i njihovo vraćanje zakonitim zapadnim vlasnicima koji su svojim kapitalom podigli naftnu industriju i u Iraku i drugde na Bliskom Istoku, da bi diktatori sve to posle II Svetskog rata masovno opljačkali i nacionalizovali. Umesto toga, njegovi namesnici i nove iračke vlasti složno nastavljaju sa socijalizmom iz Sadamovog vremena. Sve je isto samo njega nema (ali ima Talibana).

•  U tom kontekstu odgovaram i na pitanje da li Srbiji treba Ešdaun kao okupacioni upravnik – ne, on je grozan, mnogo bolja bi, s moje tačke gledišta, bila Kondoliza Rajs. Ili možda Nadežda Mihailova (pošto su i oni već u NATO-u)...

Pojmovna konfuzija : najveći deo Milosavljevićevog teksta sastoji se iz nabrajanja raznih primera po njemu nelegitmnih mešanja američke vlade u svetska zbivanja, kao i nizanja osuda evropskih integracija, i posebno donošenja evropskog ustava i briselske centralizacije. I sve to on naziva «globalizacijom», a negde alternativno «političkom globalizacijom». Ali, opet koristi tu evidenciju o pogubnosti političke globalizacije kao argument protiv ekonomske, i tako ukrug. On izgleda uopšte ne razlikuje ekonomsku od političke globalizacije. Pa da to razjasnimo: vojne intervencije raznih moćnih vlada po svetu, i stvaranje nadnacionalnih tela kojima se ograničava suverenitet država jesu pokušaji političke globalizacije, i «neoliberali» se tome protive. Oni zagovaraju samo ekonomsku globalizaciju, odnosno ukidanje barijera slobodnoj trgovini, međunarodnoj konkurenciji i podeli rada, bez ikakvih političkih integracija. Ja zapravo ne shvatam iz njegovog napisa da li je gospodin Milosavljević za ekonomsku, za političku globalizaciju, za obe, ili ni za jednu od njih. Verujem, po konfuznosti i protivrečnosti njegovih iskaza o tome, da ni on sam nije baš najsigurniji šta je tu po sredi. Mene je, s jedne strane, žestoko «opleo» što napadam Stiglica u ime neoliberalne ekonomske globalizacije, a, opet, kao na autoriteta u tom pregnuću pozvao se upravo na jednog od najcrnjih neoliberala koji se uopšte da zamisliti, Vaclava Klausa, koji oštro kritikuje (Stiglicu i svim drugim levičarima toliko dragu) ideju političke globalizacije, ali zato snažno podržava ekonomsku. Da li treba da shvatim da je i gospodin Milosavljević u međuvremenu postao «neoliberal», pa mu je češki predsednik sad krunski autoritet, ili naprosto da o Vaclavu Klausu ne zna ništa više osim onoga što o ovome priča srpska naci-elita, naime da je on osudio zlikovačku i ničim izazvanu agresiju NATO-a, pa samim tim mora da je neki dobar čova?     

Da je verovatno u tome štos, vidimo na kraju Milosavljevićevog teksta, gde mi on preporučuje određene domaće autoritete za globalizaciju, koji će me prosvetili. Dakle, domaći horizont je u pitanju. Batali svetske priče, daj da mi vidimo kako se o tome «misli» ovde. A domaći autoriteti koji treba da me pouče (anti)globalističkoj epistemi predvođeni su poznatim svesrpskim ekspertom dr. Veselinom Đuretićem, i takođe poznatim sve-marksološkim ekspertom dr. Miroslavom Pečujlićem, kao recenzentima epohalne knjige o globalizaciji određenog dr. Vidojevića, koji je treći član tog trojstva globalističkih mudraca. Tu ću ja naći «egzaktne podatke» koji su mnogo bolji od mojih «pretencionznih napada» na nobelovca, upozorava moj oponent. Hvala, imaću u vidu ovaj savet. Posebno sad kad znam da je ekspert Đuretić recenzent. Tu onda nema sumnje da je reč o prvorazrednom teorijskom prodoru, što se uostalom vidi i po teorijskim sintezama gospodina Milosavljevića koji se na istom izvoru napajao. A tek treći recenzent, koji tvrdi da je Amerika izazvala azijsku krizu da bi istisnula EU i Japan iz pacifičkog regiona, «prikočila njihov rast» i «izvršila opkoljavanje Rusije»!? Taj tek ohrabruje da se posvetim knjizi koja se njemu toliko dopala!

     Gospodine Milosavljeviću, Stiglic ne imponuje siromašnim zemljama koje traže pravdu, već samo možda levičarskim intelektualcima sa slabim poznavanjem ekonomije koji mnogo mrze Ameriku i kapitalizam, i “padaju” na izanđale levičarske slogane o “pravednoj redistribuciji”. Šta siromašni u trećem svetu misle o globalizaciji oni to svakodnevno i pokazuju – trgovinom i saradnjom u sistemu svetske podele rada, koja im omogućava da snažno podignu svoj dohodak i životni standard. U svim brzo rastućim ekonomijama (bivšeg, sve više, na sreću) trećeg sveta kapitalizam izvlači ljude iz siromaštva i nudi im mnogo veći spektar šansi u životu nego pre. Pogledajte na šta je ličila bilo koja azijska zemlja pre 25 godina i uporedite to sa onim što je ona danas, pa ćete videti o čemu govorim. To stanje nisu proizvele vlade, već oslobađanje tržišta. Iza kukumavčenja protiv globalizacije često stoji ili profesionalna zavist (Stiglic, recimo, nije uspeo ni u Svetskoj Banci ni u MMF-u da nametne svoj kejnzijanski pristup) ili strah od konkurencije jeftine i obrazovane radne snage i jeftinih država sa niskim porezima i malom regulacijom. Najviše galame protiv globalizacije podižu upravo zapadni sindikati i protekcionistički lobiji u industriji koji gube od liberalizacije svetske privrede. Ako hoćete da budete njihov advokat onda napadajte globalizaciju do mile volje, ali nemojte stvarati utisak da to radite u ime siromašnih u trećem svetu. Njima je globalizacija kapitalizma (bez globalizacije političkog upravljanja, slažemo se) jedina šansa da pobede siromaštvo i zaostalost.