Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Saša Gajić

O jednoj glokalnoj zabludi

Globalizacija kulture, to jest prožimanje i preplitanje različitih kultura i kulturnih obrazaca, predstavlja istorijski najraniji vid protoglobalizacijskih procesa u vidu širenja velikih svetskih religija i njihovih vrednosnih sistema koji su prelazili velike prostore i suštinski uticali na preoblikovanje života pojedinaca i celih društava. U modernoj epohi, a naročito sa usponom industrijskog društva Zapada, ekspanziju evropskih sila u osvajanju sveta pratila je i ekspanzija zapadne kulture, njenih nauka i ideologija. Sa razvojem tehnologije dolazilo je i do širenja kulturne komunikacije koja je imala pretežno jednostrani smer u smislu širenja zapadnih kulturnih vrednosti i sadržaja na nezapadna društva. Mnoga nezapadna društva su, sa različitim stepenom uspešnosti i uz različite stepene protivljenja, prihvatala plodove zapadne kulture i pretvarali segmente svog kulturnog života u oponašanje zapadnih obrazaca života, stila, vrednosti, uverenja. Razvoj moderne informatike i digitalne tehnologije samo je povećao dostupnost kulturnih uticaja, ubrzao širenje zapadnih kulturnih sadržaja preko svih granica i do svih društava i kultura širom planete, čineći tako kulturni aspekt savremene globalizacije sveprisutnim.

Problemi kulturne globalizacije su brojni – dominacija sadržaja globalne masovne kulture i prihvatanja njihovih obrazaca ponašanja stvara reaktivna dejstva drugih kultura što stvara tkz. kulturne konflikte etniciteta i civilizacija. Prihvatajući tehnološka dostignuća zapadne modernizacije, društva izložena kulturnoj globalizaciji često nemaju dovoljno isprofilisane sopstvene kulturne pretpostavke i izgrađen ukus, tako da, u procesu prihvatanja uticaja iz «centra», češće prihvataju negativne uticaje nego pozitivne, kvalitetne kulturne sadržaje (tkz. «periferijsko kvarenje»), dok ih, uzgred, «centar» zasipa pre svega «kulturnim dampingom», tj. produktima kulturno najnižeg kvaliteta. Ovakav proces izaziva kulturni otpor, odbacivanje stranih kulturnih uticaja i često podstiče na pokušaje da se uz pomoć moderne tehnologije, ponovo oživi «čistota kulturne samobitnosti», što antagonizme sa kulturnog p olja prenosi i na ostale sfere društvenog života.

Četiri grupe viđenja kulturne globalizacije

U odnosu na naučna viđenja globalizacijskih procesa, istraživači kulturne globalizacije se pretežno dele u četiri glavne grupe (1). Jedni u kulturnoj globalizaciji, mada ne linearno i u potpunosti, vide globalnu homogenizaciju u vidu potpune dominacije zapadne kulture (vesternizacija) u kojoj postepeno nestaju sve razlike, tj. lokalne kulturne specifičnosti, a svi kulturni obrasci i njihovi produkti postaju kopija, replika zapadnog načina života, njenih vrednosti i verovanja. Drugi pogled, koji zapravo predstavlja podvarijantu globalne kulturne homogenizacije predviđa «scenario zasićenja» po kome kulturne periferije prihvataju uticaje iz centara i u dužem vremenskom periodu postaju prezasićene njime, tako da, iako će lokalni kulturni obrasci u međuvremenu nestati, one neće postati u punom smislu sastavni deo globalne homogenizujuće kulture kao njen periferni, epigonski produžetak, već će se upustiti u razvijanje kulture u novim, nepoznatim pravcima i u odnosu na uticaje koje su do tada primili i u odnosu na pređašnje, isčezle kulturne obrasce. Treći pak scenario upravo predviđa «periferijsko kvarenje» kulture po kome će se u procesu prihvatanja kulturnih uticaja pre preuzimati negativni nego pozitivni uticaji (odnosno uticaji izraza «više kulture»), a sve usled neizgrađenosti i nesofisticiranosti sopstvenog ukusa. Ovaj scenario zapravo predstavlja nastavljača ideja kritičara konzumerizma, u prvom redu francuskog mislioca iz XIX veka Aleksisa de Tokvila koji je smatrao da uvećanje tržišta poput magneta vuče proizvođače masovnoj proizvodnji i tera ih dalje od finijih produkcija i uslužnih delatnosti, stvarajući proizvode najmanjeg sadržaja i manjeg kvaliteta koji predstavljaju kontrast svakoj soficiticiranosti, naročito kulturnoj. (2) U tom smislu, globalizacijska otvaranja tržišta i posledične kulturne interakcije zapravo sa većom ponudom dobara, po zagovornicima ovog pravca mišljenja, nužno dovode do pada kvaliteta i kvarenja usled zasipanja kulturnih prostora produktima «kulturnog dampinga». Ove kulturne interakcije sa druge strane mogu da dovedu i do pogrešnog razumevanja, kvarenja i izobličavanja primljenih kulturnih vrednosti i obrazaca ponašanja usled njihovog tumačenja razumevanja sa stanovišta i iz perpsektive postojećih, drugačijih lokalnih obrazaca, tako da se u tom smislu može govoriti o opasnosti dvostrukog «kvarenja» kultura usled njihovog prožimanja.

Četvrti pogled na kulturnu globalizaciju za nas je najzanimljiviji, ne samo što je najidealističniji i što u njega ponajviše polažu nade oni koji žele da vide pozitivne strane i ishode kulturnih interakcija u procesima globalizacije, već i zato što on najdublje zadire i otvara ključna pitanja odnosa kulturne globalizacije naspram identiteta i dubine do koje ovi procesi zahvataju. Ovaj pogled, odnosno scenario, najčešće se naziva «scenario sazrevanja» ili «scenario globalne lokalizacije» skraćeno glokalizacije , želeo bi da u pomenutim procesima vidi ravnopravan dijalog i razmenu kulturnih dobara i vrednosti između različitih kultura, onih koje su smeštene u globalnim centrima i one smeštene na periferiji, a što bi doveo do novih kulturnih kvaliteta lokalnim preuzimanjem i interpetacijom primljenih kulturnih vrednosti. Očekivanja ishoda ovoga procesa vode ka željama kako glokalne interakcije ne bi ugušile postojeće bogatstvo kultura, već bi ih, nakon izvesnog relativizovanja i potonje nadgradnje, obogatile. To bi zapravo dovelo, prema zastupnicima ovog shvatanja, do modifikacije zapadnjačkih vrednosti kao globalno najuticajnijih u skladu sa lokalnim značenjima, što bi rezuliralo hibridizacijom kulture i kretanjem u pravcu složene, nelinearne i višeslojne kulturne sinteze.

Pomenuto četvrto stanovište donekle se najviša približava rezultatima dosadašnjih realnih procesa kulturne globalizacije, pošto međusobno prožimanje uticaja globalnog i lokalnog za sada pre dovodi do svojevrsne kulturne «hibridizacije» nego pune homogenizacije, to jest pozapadnjačenja, vesternizacije. Evidentno je da bi u sadašnjim procesima kulturnog otvaranja (a usled ekonomskog i političkog povezivanja) puna «homogenizacija kulture» posledično oslabila i svetska tržišta i postepeno smanjila profit onih koji u ovim procesima privređuju. Nosioci procesa kulturne globalizacije su, pre svega iz ekonomskih razloga, sve više prinuđeni da se prilagođavaju lokalnim sadržajima i njihovim raznolikostima ne bi li na taj način ostvarili ili zadržali svoj uticaj na lokalne populacije - što dovodi do potrebe osmišljavanja novih pristupa, prilagođavanja i stvaranja nova kulturnih izraza, često punih protivurečnosti usled prisutnosti različitih uticaja.

Koncept «glokalizacije» je u stvari nastao kao obličavanje pristupa praktične delatnosti kompanija koje su svoje produkte plasirale širom sveta i egzaktno uočile da jedinstvena marketinška kampanja za sva tržišta ne postiže jednake efekte u pojedinim kulturama, to jest da reklamne poruke, bilo one tekstualne ili vizuelne, na tim prostorima ne bivaju razumevane na nameravani način. One su stoga morale da pribegnu stategijama približavanja pojedinim kulturama prilagođavanjem sopstvenog pristupa ali i ponuđenog sadržaja ne bili na taj način osvojili tržište i povećali profit. Zato je, u praktičnom smislu, glokalizacija isprva značila «stvaranje proizvoda ili usluga namenjenih za globalno tržište, ali prilagođena da odgovara lokalnim kulturama» (3) Zbog toga npr. Mek Donalds ne prodaje svinjetinu u Saudijskoj Arabiji, terijaki Mek Burger u Japan; zato Ikea proizvodi nameštaj manjih dimenzija za dalekoistočno tržište koji je prilagođen tamošnjim malim stambenim prostorima. Zato recimo Neskafe, Koka-Kola ili Kolgejt-Palmolajv u svojim reklamnim spotovima koriste lokalne glumce smeštajući ih u kontekst pre svega prilagođen dotičnom tržištu.

Kasnije je termin glokalizacija, upotrebljavan prvo u poslovnoj komunikaciji japanskih biznismena, ušao u društvene nauke, prvo kod Rolanda Robertsona (4) koji ga je tumačio kao «interpetaciju globalnog lokalnim» da bi nakon toga bio objašnjavan kao «odgovor na globalizaciju, ili ponovno jačanje kulturnih identiteta na nivou lokalnih zajednica» (Mejnard). U drugom vidu, glokalizacija predstavlja način da se objasni način života transnacionalne globalne elite kao nove društvene klase – slojeva menadžera koji često putuju i menjaju prebivališta a koji su spremni da, već u skladu sa izvikanom ideološkom dosetkom, «misle globalno, a deluju lokalno». I kao treće, proces glokalizacije i njegovo teorijsko definisanje je kasnije postalo podložno ideološkom definisanju. Ideologizovana «teorija glokalizacije» teži da istakne pozitivne, kvalitativno nove momente kulturnog mešanja i multikulturni, navodno ravnopravni aspekt globalnih kulturnih interakcija u smislu reformisane i decentralizovane globalizacije kao sociopolitičkog cilja ovih procesa koje je ne samo više osetljivo na specifičnost društvenih i kulturnih potreba i posebnosti, već joj je inherentna težnja ka društvenoj jednakosti kao osnovi međunarodne stabilnosti.

Procesi kulturne globalizacije, razmena najšireg spektra dobara uopšte i kulturnih proizvoda, glokalno prilagođavanje njihovog plasmana pojedinim regionima sa izraženim specifičnostima, kao i preuzimanje i reinterpretiranje kulturnih uticaja od strane različitih kulturnih uticaja nesporan je proces koji nesumnjivo doprinosi većoj ponudi kulturnih dobara i mogućnosti njihovog upoznavanja i korišćenja. Uostalom, kulturne razmene i usvajanja uz modifikacije i interpretacije u skladu sa sopstvenim vrednosnim, kulturno-identitetskim temeljima istorijska su realnost samom činjenicom da su kulture i kulturni identiteti dinamične, dugotrajne istorijske pojave (F.Brodel) koje evoluiraju, prilagođavaju se novonastalim okolnostima i pri tome bivaju podložne raznim uticajima. I činjenice da tipični pripadnici transnacionalnih poslovnih elita koriste razne proizvode i uživaju različita kulturna dobra u skladu sa svojim interesovanjima nisu ključne – to što npr. tipični japi «pije francusko vino, sluša Betovena na japanskoj tehnici, koristi Internet da bi kupio persijski tepih od dilera iz Londona, gleda holivudski film koji je proizveden zahvaljujući stranom kapitalu, a čiji je reditelj Evropljanin, i odmara se na Baliju....Bankonški tinejdžer verovatno gleda holivudski film sa Arnoldom Švarcenegerom, uči japanski i sigurno sluša novu kinesku ili hongkonšku pop muziku, pored muzike latino pevača Riki Martina» (5) samo govori o globalnoj lakšoj dostupnosti kulturnih dobara i mogućnosti upoznavanja sa njima. Međutim, jedno je samo upoznavanje i korišćenje, pa i preuzimanje formi, tj. izraza konkretnih kulturnih produkata, a nešto sasvim drugo predstavlja preuzimanje prispelih kulturnih obrazaca i njenih temeljnih vrednosti, njihovo «ugrađivanje» u sopstveni individualni identitet i posledično drugačije ponašanje u odnosu na kulturne vrednosti i kulturu uopšte na relaciji individualni identitet – kulturni identitet okruženja u kome pojedinac obitava. Zato je upravo taj identitetski odnos na relaciji pojedinac – zajednica u domenu kulturnih vrednosti, tj. vrednosti življenja, odnošenja i verovanja onaj koji nam pokazuje protivurečnosti koje u sebi nosi globalizacija u svom glokalnom, hibridnom izrazu i ukazuje na tendencije i domete koje ove hibridne interakcije mogu da imaju.

Identiteti i procesi glokalizacije

Pitanje odnosa ličnog i kulturnog identiteta u okviru procesa globalizacije-glokalizacije je zaista fundamentalno. Individualni identitet, «vlastitost» sa motivacionom, emotivnom, i kognitivnom prirodom koja nastaje u procesu lične diferenijacije u odnosu na okruženje iz koga potiče, neraskidivo je vezan za okruženje i izgrađivanje raznih veza i odnosa koji počivaju na vrednosnim temeljima. Da se lični identitet i širi kulturni identitet zajednice neminovno sustiču, nepobitan je zaključak savremene sociologije koja pitanja identiteta posmatra u prožimanju tri identitetska nivoa: individualnog, etnokulturalnog identiteta i identiteta ljudske, univerzalne zajednice (6). Lični identitet određen je u velikoj meri kulturnim identitetom (i prema kulturnom identitetu - u afirmativnom ili odričnom smislu) na mnoštvo načina: genetskim, psihosomatskim nasleđem osobina roditelja i čitavog niza predaka koji su živeli u okvirima tradicionalnih kulturnih identiteta, zatim vaspitanjem i obrazovanjem u okviru etnokulturnog identiteta, čime se usvajaju ne samo jezik i njime delom uobličen i način mišljenja, već i odnos prema moralu i običajima, način ophođenja prema radu i drugim ljudima, dakle, u najširem smislu te reči sistem vrednosti i verovanja (uključujući i religiozno uverenje) na osnovu kojih se individualni identitet orijentiše u svetu i razvija ličnu slobodu.

Srž problema identitetskih vrednosti u procesima globalizacije-glokalizacije je u tome što stvara različite kulturno-istorijske tvorevine, civilizacije, baštine i različite kulturne i vrednosne temelje kojima se tumači odnošenje pojedinca i zajednice, individualnog i kulturnog identiteta. Zamajac i epicentar globalističkih procesa i njenih homogenizujućih snaga leži u zapadnoj kulturi koja ima posve specifičan odnos prema temeljima individualnog identiteta kao i njegove relacije prema širem, kulturnom identitetu. Naime, još od rađanja zapadne kulture u sholastičkom srednjovekovlju a nakon spora oko univerzalija i trijumfa nominalizma, diferencira se jedan specifičan tip individualističkog vrednovanja pojedinca koji se temelji na primatu razumskog rasuđivanja, aktivizma i usmerenosti volje u pravcu efikasnosti, a koji je u istorijskoj perspektivi dobio primat i postao mera vrednosti nad dotadašnjim kulturnim vrednostima. Ove tendencije naročito su uočljive od početka moderne epohe koju karakteriše inaguracija individualizma koja se protistavlja dotadašnjim kulturnim vrednostima i teži da na osnovu racionalnih konstrukcija temeljno preoblikuje manje-više sve društvene odnose i tako reši «antinomiju zajedništva», tj. protivurečnosti na relaciji individua-zajednica. Vera u samousavršiteljsku moć razuma i njoj sledstvene volje koja se modifikuje i progresivno razvija kroz sumnju i revalorizaciju svih vrednosti u skladu sa racionalno shvaćenom ljudskom prirodom i njenim interesima, stvorila je i moderno društvo i brojne utopijske pokušaje od kojih su neki imali tragične, totalitarne ishode. U postmodernoj epohi, racionalni antropocentrizam «kao mera svih vrednosti» samo je odustao od pokušaja stvaranja ideološko-racionalnih projekata radikalnog preoblikovanja društva kroz otklon od tradicija, ali je kroz deepistemologizaciji, dekonstukciju i «decentriranje iskustava» u pravcu subjektivne relativizacije svoj nepromenjeni individualistički racionalno–interesni temelj sveo na pojedinačni interpretirajući racionalizam, u skladu sa pojedinačnim interesima. Ovaj složeni i dugotrajni istorijski proces razvoja zapadnog individualnog identiteta kao primarnog i nadmoćnog nad kolektivno-kulturnim identitetom, kroz istorijske epohe bio je preusmeravan i obuzdavan postojećim kulturnim vrednostima na zapadu, institucionalizovanim ponašanjem i formama ophođenja. Državna zdanja i društveni život, sa svojom običajnošću, moralnošću i pravilima ponašanja su individualno-interesni racionalizam zadržavale u okvirima širih društvenih interesa i vrednosti, služeći kao njegov korektiv i katalizator sume kvantitativnih individualnih intetesa i viđenja.

Nasuprot tome, u drugim kulturno-civilizacjskim tvorevinama, individualni identitet i njegove vrednosti nerazdvojive su od širih kulturnih vrednosti koje predstavljaju «meru vrednovanja» i individualnog postojanja, i samog razuma i na osnovu njega shvaćenih interesa; odnosno, vrednovanje individualnog se uvek vrši kroz tradicionalno potvrđen sistem vrednosti ugrađen u temelje celokupnog života na kojoj počiva zajednica a koja se izražava kroz njenu kulturu. U kineskoj kulturi inidividualni identitet se vrednuje kroz pridržavanje i razvijanje na osnovu religiozno utemeljenog familijarnog poretka i kulta predaka sa svojih pet ključnih interpersonalnih relacija: odnos vlasti i podanika, oca i sina, starijeg i mlađeg brata, muža i žene i roditelja i dece. (7) U islamu (koji, na arapskom, doslovce znači «pokoravanje, obuzdavanje) celokupni individualni život i život zajednice i kulture određen je i uređen propisima i pravilima odnošenja na temeljima Kurana i njegovih vrednosti koji u potpunosti poistovećuju društvo, državu i versku zajednicu ( ulemu ). U hinduizmu veza individualnog i kulturnog identiteta takođe se poima na osnovu verskih tradicija, kosmičkog ciklizma i zakona Karme. U istočno-pravoslavnoj kulturi odnos pojedinca prema zajednici utemeljen je na saosećajnom, srčanom odnošenju u skladu sa hrišanskim vrlinama i principima dobrovoljne žrtve zarad drugog koja se stavlja u prvi plan nad ličnim interesima a kroz čiju prizmu se vrednuju i racionalna ljudska dostignuća. I u drugim lokalnim kulturama - dalekoistočnim, afričkim, delom i latinoameričkim (usled simbioze indigenističkih tradicija i zapadnohrišćanskog rimokatoličanstva), već u skladu sa tradicionalnom običajnošću i kulturnim vrednostima koje su pre svega verski utemeljene, relacija vrednovanja je - uvek od šireg kulturnog identiteta i njenih vrednosti ka individualnom, a ne obrnuto. Štaviše, antropocentični racionalizam u svom krajnjem interesnom i pragmatičnom vidu se manje-više od svih nezapadnih kulturno-identitetskih vrednosti tretiraju kao hibris, oholi egoizam, to jest individualno, vrednosno i životno «zastranjenje» koje stvara razdor unutar čoveka i između ljudi. To ne znači da su kulturne vrednosti nezapadnih «lokalnih» kultura antiracionalne tj. iracionalne, već da je razum i sumnja usmerena pre svega na drugu stranu, na preispitivanje identitetskih vrednosti pojedinca usled njegove subjektivnosti koja povlači nesavršenost i «iskrivljenost» i percepcije i domete spoznaje, dok se kulturne vrednosti posmatraju i kao racionalno dugotrajno potvrđeni i provereni temelj funkcionisanja zajednice, tj. društva.

Perspektiva primata individualnog identiteta nad kulturnim identitetom, odnošenje tako shvaćene «lične slobode» i «ličnih vrednosti» prema «kulturnim vrednostima» i «slobodi», pokazuje da se individualno prema kulturnom odnosi relativistički, a često i neobavezno. Upoznavanje sa drugim kulturama i njenim vrednostima doživljava se najčešće površno-konzumerski, ili se druge kulturne vrenosti samo tumače kao sredstvo za «individualno obogaćivanje» i intelektualno samouznošenje. Zaista, ako se zapitamo koliko se individualni identitet obogaćuje samo kvantitativnim informacijama ili upoznavanjem sa kulturnim vrednostima na jedan prozaičan način, gde se one tumače ili koriste u skladu sa individualnim razumom i ranije usvojenim predrasudama, moraćemo da priznamo da se radi o prilično naivnom shvatanju slobode razumevanja ili prihvatanja drugih vrednosti, ili njihovog «individualnog tolerisanja» . Koliko se neke kulturne vrednosti mogu spoznati ako npr. posetimo neku zemlju, njene ključne kulturne spomenike i muzeje, ako pročitamo tuce knjiga ili razgovaramo sa njenim žiteljima na osnovama sopstvenih vrednosnih propozicija? Sa koliko kulturnih vrednosti Kine ili nekih islamskih zemalja možemo da se suštinski «individualno obogatimo» ako pročitamo po sto najznačajnih knjiga sa tih prostora, ili ako okusimo njihovu tradicionalnu kuhinju? Koliko o budizmu ili taoizmu i njegovim vrednostima možemo da imamo predstave ako proučimo ključne religiozne spise a ne pokušamo da praktično živimo u skladu sa vrednostima čije su oni izraz, i to onako kako su su u skladu sa njima dosledno živele stotine generacija različitih naroda? Pred ovakvim pitanjima primat individualnog, racionalno shvaćenog identiteta nema ozbiljne odgovore. Iz drugog ugla, ne čini li se da je individualni identitet koji se usvajanjem racionalnog ubeđenja o njegovoj isključivoj ili primarnoj vrednosti postavlja na pijedestal, i konzumeristički (bilo bukvalno, bilo intelektualno), odnosi prema kulturi iz koje on biološki i duhovno potiče, zapravo predstavlja odsecanje od dubljih slojeva ličnog identiteta? Ne predstavlja li površinsko otvaranje na jednoj strani istovremeno individualno zatvaranje na drugoj, pa čak i nezahvalnost prema svom okruženju, roditeljima i precima kojima se neporecivo duguje i sopstveno postojanje, a koji su živeli kao ličnosti upravo na osnovu širih kulturnih vrednosti u okvirima pre svega etnokulturnih identiteta?

Perspektive glokalizacije u identitetskom ključu

Različitost vrednosnih perspektiva naspram individualnog i kulturnog identiteta što leže u procesu globalizacije-glokalizacije dovodi i do različitog vrednovanja istih pojava i procesa. Iz perspektive krajnjeg racionalno shvaćenog individualizma, svaki «kulturni identitet» smatra se za opasnost za ličnu slobodu (8), dok se iz perspektive tradicionalnih kulturnih identiteta ovako shvaćen individualni identitet doživljava kao samoživost koja se suštinski ne odnosi prema temeljnim vrednostima života u zajednici, već ih instrumentalno koristi. Iz perspektive primata individualnog i posmatranja kulture kao zbira, interakcije individualnih vrednosti koje se mogu prihvatati ili ne i upotrebljavati u skladu sa svojim interesima, efikasnost se posmatra pre svega kao individualna korist. Sa druge strane, ovako posmatrana efikasnost doživljava se kao uzurpacija koja na duži rok, a zarad trenutne dobiti, vodi prvo u vrednosnu, a potom u društvenu relativizaciju i urušavanje koje dugotrajno vodi u epistemološki i egzistencijalni nihilizam.

Ekstremni vid racionalno-interesno shvaćenog primata, pa čak i jedino relevantnosti individualnog identiteta što poriče svaki značaj šireg kulturnog i etnokulturnog identiteta, druge kulture posmatra sa stanovišta relativizma koji se na rečima egalitarno odnosi prema vrednostima. No, suštinski, u sebi, on ne može da sve ove kulturne vrednosti ne smatra za kočnicu, za zatvorenost i prepreku uspehu, a ovakve kulture da poistovećuje sa svojim iskustvima zapadnjačkih (racionalno-utopijskih) projekata koji su završili kao autoritarni i formalno hijerarhijski. Za društva na drugim temeljnim kulturnim vrednostima, uočeni kulturni, etički relativizam (9), to jest prenebregavanja stepenovanja, vrednovanja različitih kultura i njihovih izraza samo je uvod u individualni etički relativizam koji se ležerno i manipulativno odnosi prema svim vrednostima, stavljajući samog sebe i svoje interese iznad njih. Za takve kulture podvrgavanje pojedinačnog opštem a na osnovu temeljnih vrednosti nije autoritarnost i formalna potčinjenost, već autoritativnost u smislu vrednosne utemeljenosti na kojima počivaju međuljudska odnošenja bez koje se zajednica pretvara ili u neautentičnu autoritarnost ili u anarhiju. To ne znači da su ove kulturne vrednosti neprijateljske prema ličnom dostojanstvu, slobodi i demokratičnosti, već da ih posmatraju na suštinski drugačiji način, daju im smisao drugačiji od krajnje individualističkog. Pri tome treba istaći još jednu veoma bitnu stvar: iako naizgled kulturno-relativistički, globalno prisutni individualizam u svom krajnjem, ekstremnom vidu (10) u samoj svojoj suštini počiva na ubeđenju kako je, ne samo proklamovanim pravno-političkim egalitarizmom već i biološki inhenrentom jednobraznošću kao antropološkom temelju ljudskih jedinki, on je iznad svega izraz bazičnih prirodno-pravnih temelja čovečanstva i uređenja njegovih zajednica, koji je samim tim nadređen kulturnoj raznovrsnosti koja postoji u svetu. Posledice ovakvog stanovišta su da antropološke istine, tj. vrednosti koje su imanentne konceptu predominacije individualnog identiteta, za njegove zagovornike predstavljaju temelje zajedničke univerzalne kulture, tj. vrednosne preduslove krajnje kulturne homogenizacije (a krajnje individualne heterogenizacije).

Uočene protivurečnosti procesa glokalizacije na identitetskom nivou i različita viđenja prema njima ukrštaju se, dakle, oko pitanja kako se ko (i na osnovu kojih i čijih vrednosti) odnosi prema kulturnoj ponudi koja se u procesima globalizacije njemu nudi, tj . kako ih koristi . Da li sa njihovim upoznavanjem, saznavanjem ili korišćenjem, pojedinac i grupe postupaju i vrednuju ih sa pozicija vrednosti kulturnog identiteta u kome su smešteni; da li tumačenjem njihovog sadržaja i forme, ostajući pri svojim kulturnim vrednostima, samo uče i obogaćuju sopstveno kulturno nasleđe, ili kroz upoznavanje sa prispelim kulturnim uticajima njihovo korišćenje znači i usvajanje drugačijih kulturnih vrednosti, njegovih obrazaca ponašanja i vrednovanja samog života, pa samim time i prevredovanja dotadašnjih temeljnih kulturnih vrednosti? U prvom slučaju radilo bi se zapravo samo o novim, inteziviranim oblicima kulturnog preuzimanja i prerade uticaja, gde uočena glokalna heterogenizacija vodi lokalne kulture ka novim izražajnim sredstvima i novim smerovima a na osnovu sopstvenih kulturnih vrednosti. U drugom slučaju, glokalna heterogenizacija vodi «drobljenju» i suštinskoj, mada postepenoj izmeni temeljnih kulturnih vrednosti i njihovom potonjem konačnom prevrednovanju. Ovo prevrednovanje može da ima u sp olja šnjem izrazu različite oblike i naslage pređašnjih kulturnih manifestacija, ali je u svojoj suštini «odsečeno» od lokalnih tradicija i vrednosti i neminovno usmereno ka homogenizujućim vrednosnim temeljima, dakle upravo ka onome o čemu govore kritičari homogenizujuće globalizacije.

Ishodišta različitog pristupa glokalnim interakcijama na individualnom i kulturnom nivou zajednica zato mogu dovesti do tri ishoda. Prvog, u kome glokalna interakcija dovodi do prevladavanja kulturnih uticaja postojećim vrednosnim sistemom, uz eventualno prihvatanje izraza i formi i delimičnu razvojnu modifikaciju svojih kulturnih vrednosti i kulturnog obrasca. Drugog, koji se kreće u pravcu stvaranja kulturne i društvene diferencijacije usled suštinskog prihvatanja temeljnih globalnih uticaja kod jednih a njihovog prenebregavanja od drugih pripadnika društva, što vodi dubinskoj podeli društva i stvara kulturni jaz i posledični kulturni rat, «rat vrednosti» što može da poprimi i društveno-političke dimenzije; i trećeg, u kojem bi se, i pored očuvanja izraza nasleđa kao dela običajnosti, suštinski odbacile vrednosti življenja autohtonih kultura zarad globalnih uticaja, a društvo postepeno homogenizovalo u skladu sa preuzimanjem i prihvatanjem vrednosne superiornosti individualnog identiteta nad kulturnim koji se u današnje vreme favorizuje kroz procese pre svega ekonomske, a zatim i političke i kulturne globalizacije.

Fusnote:

1. prema Vuletić Vladimir, Globalizacija, Zrenjanin, 2006, str.65-67

2. više kod de Tokvil Aleskis, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižara Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1995

3. prema rečniku Vordspaj, http://www.wordspy.com/words/

4. u knjizi Robertson Ronald, Global Modernities , Sage, London 1995

5. Koen Tajler, Kreativna destrukcija, Srpska politička Misao, vol XVIII, Beograd, 2007, str. 24

6. više o tome kod Vukčević Slobodan, Identitet, univerzalnost, mir, iz Zbornika: Identitet i kultura mira u procesima globalizacije i regionalizacije Balkana, Filozofski fakultet –Centar za sociološka istraživanja, Niš, 2007, str. 21-34

7. ---

8. vidi npr. Mario Vargas Ljosa, Kultura slobode, Glokalni svet, Aleksandrija press, Beograd , 2003, str. 103

9. vidi Magris Klaudio, Vašar tolerancije, Glokalni svet; Aleksandrija Press, Beograd, 2003, str. 78 - 97

10. O čijim negativnim stranama u vidu formiranja otuđene klase gobalnih elita na principima isključivosti individalnog identiteta ubeljivo pišu teoretičari kao Skler, Panarin ili recimo Leš (vidi Kristofer Leš, Pobuna elita , Svetovi, Novi Sad, 1996)

 
 
Copyright by NSPM