Marinko M. Vučinić

PORODIČNA KRIVICA SAMARDŽIĆA

Rubriku „Bulevar zvezda“ u Betonu – kulturno-propagandnom kompletu potpisuje celokupna redakcija. Čitalac bi pomislio da je to rubrika koja zahteva poseban pristup i način pisanja jer je očigledno reč o stavu redakcije prema pojedinim „zvezdama“ našeg kulturnog i političkog života.

Čemu zaista služe ovakva redakcijska saopštenja? Ona očigledno imaju za cilj da se markiraju i žigošu oni poslenici u kulturi i političkom životu koji po oceni ove inače za dijalog veoma spremne redakcije spadaju u red onih javnih delatnika koje treba provući kroz specifičnog ideološkog toplog zeca. O tome najbolje svedoče i reči jednog od ideologa Betona Saše Ilića: „'Bulevar zvezda' me je naučio jednoj stvari, a to je činjenica da nisu intelektualci postali sluge zločinačkog režima, naprotiv. Oni su svojim radom kreirali ambijent za takvu politiku, a onda se pojavila grupa političara sa svojom studijom izvodljivosti. Tako je nastao Milošević. Da memorandumsko jezgro nije prihvatilo Miloševića i ratifikovalo njegovu studiju izvodljivosti, on ne bi nikada mogao opstati na vlasti.“

Ovo je zaista veliko teorijsko i praktično otkriće i služi u stvari kao idealno ideološko pokriće za obračun sa svim političkim neistomišljenicima koji po neupitnoj oceni ideologa Betona pripadaju memorandumskom jezgru. Do sada su kroz blato ovog otužnog bulevara provučeni mnogi ljudi. Redakcija Betona svoj posao na čišćenju političke i kulturne scene Srbije radi temeljno i prilježno. Svi oni koji nisu deo ideološkog i političkog kulturno-propagandističkog kompleta našli su se na ovom svojevrsnom „betonskom“ stubu srama.

Posebnu metu predstavljaju oni ljudi koji po oceni ove redakcije imaju posebne zasluge za podsticanje i razgorevanje najgore pošasti na ovim balkanskim prostorima – pošasti velikosrpskog memorandumskog nacionalizma. Zato i nije čudno što je jedan od najvećih srpskih istoričara Radovan Samardžić dospeo na stranice „Bulevara zvezda“. On je obrađen kao poseban primer kako srpski nacionalizam može kao opaki virus da razori i velikog srpskog istoričara i naučnika. Po tumačenjima redakcije Betona on je mogao postati jedan od najboljih srpskih istoričara da se nije povinovao političkim zahtevima Odeljenja istorijskih nauka SANU, što ga je naposletku upropastilo i degradiralo kao naučnika. A i sama redakcija Betona je ipak imala trunku objektivnosti da prizna da je istoričar Radovan Samardžić imao i nekoliko brodelovskih i stvaralačkih faza.

Posebno je u ovom opskurnom pamfletu interesantno na koji način se pokušalo da se, govoreći o zaista kapitalnom i stilski raskošnom i neprevaziđenom delu o Mehmed Paši Sokoloviću, pokaže kako je ovaj izuzetni istoričar zloupotrebio u politikantske svrhe biografske podatke. Mehmed Paša Sokolović se povremeno predstavljao kao naslednik srpskih despota i na samrti je zahtevao da mu iz turskih hronika čitaju deo o kosovskom boju. I to je ta razorna formula konverzije, koju je po rečima redakcije Betona sledio Radovan Samardžić, prevaljujući sramni put od istaknutog naučnika do političara i srpskog nacionaliste. Tako je on, sudeći po tekstu iz „Bulevara zvezda“, želeći da bude na polzu svoga naroda, ušao u novu i nepovratnu fazu rada i počeo da se bavi sudbinom srpskog naroda.

Radovan Samardžić je „izdao“ svoj poziv naučnika i istoričara ne samo time što se bavio sudbinom srpskog naroda uopšte, već i time što je u poodmakloj konvertitskoj fazi, kada je prodao dušu politici, počeo da se bavi temom nad temama – Kosovom. Za bulevarske „betonce“ to je apsolutno prevršilo meru, pa su odlučili da u svom paskvilantskom stilu raskrinkaju i tadašnju nedostojnu ulogu Radovana Samardžića u odboru za pripremu Memoranduma. On je čak počinio i veliko nepočinstvo objavljujući knjige Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji i Kosovsko opredeljenje . On je čak organizovao skupove i sakupljanje građe o genocidu nad Srbima, a kasnije je bio urednik izdanja Genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu i Ratni zločini i zločini genocida 1991–1992 . Bavljenje kosovskim temama i genocidom nad Srbima ne samo u Drugom svetskom ratu je, po zaista neverovatnom tumačenju redakcije Betona, odvelo istoričara i naučnika Radovana Samardžića na stranputicu političkog slugeranjstva i poništavanja njegove naučne karijere.

Radovan Samardžić je bio izuzetna pojava u našoj istorijskoj nauci. Istančani stilista bez suvoparnosti u svom literarnom i naučnom izrazu, istoričar sa izgrađenom i kompleksnom filozofijom i shvatanjem prirode i strukture istorije, neumorni hroničar i tumač sudbine srpskog naroda. Njegova proučavanja srpsko-turskih odnosa, osmanlijske vladavine, velikih istorijskih kretanja srpskog naroda i danas su ostala neprevaziđeni primer kako se istorija može pisati kao velika, čudesna i uzbudljiva priča. Njegovo kapitalno delo Pisci srpske istorije nepresušni je izvor i inspiracija za stvaranje i oblikovanje sinteze srpske istorije i davanje argumentovanih i naučno zasnovanih ocena o delovanju velikih istorijskih ličnosti od Vuka Karadžića do Slobodana Jovanovića. Neprocenjiv je doprinos Radovana Samardžića u štampanju najkapitalnijeg dela naše istorijske nauke – Istorije srpskog naroda u izdanju Srpske književne zadruge, kao i u oblikovanju odabranih dela Slobodana Jovanovića.

U ovom nedostojnom i brutalnom napadu na Radovana Samardžića redakcija Betona je unela i princip ne samo kolektivne već i porodične krivice. Na udaru se našao i Nikola Samardžić, sin Radovana Samardžića, koji je optužen da svog oca diljem bivše Jugoslavije predstavlja kao vrhunskog istoričara, a u stvari nastoji da ga abolira od istorijske odgovornosti za Memorandum i srpski nacionalizam, koji je i on zastupao devedesetih godina kao saradnik kragujevačkih „Pogleda“. Tek kada se Nikola Samardžić suoči sa mračnim gepekom sopstvene i porodične prošlosti i jasno se odrekne nacionalizma i političkog delovanja svog oca može da računa na to da će ga redakcija Betona primiti u okrilje liberalnih političara.

Nikola Samardžić spada u red najistaknutijih istoričara mlađe generacije, autor je nekoliko izvanrednih knjiga i studija, a njegov politički angažman spada u legitimno nastojanje da deluje u skladu sa svojim sadašnjim političkim opredeljenjima. Svakako da mu nije potrebna indulgencija redakcije Betona da bi se bavio politikom. I on sâm je verovatno svestan da će od političkog angažmana imati samo velikih muka i iskušenja, ali je to njegov izbor.

Iduće godine će biti već petnaest godina od smrti Radovana Samardžića, a njegovih knjiga nema u knjižarama. To dokazuje koliko mi malo pažnje posvećujemo čuvanju uspomene na naše najznamenitije ljude. Zato je i potrebno reći da istoričaru Radovanu Samardžiću, koji je gajio specifični prezir prema samoj politici, nema mesta u „Bulevaru zvezda“ redakcije Betona, već je pre svega neophodno čitati i proučavati njegova dela. Tek tako on može ostati izvan besomučnih ideoloških obračuna betonsko-bulevarskog tipa, budući da se redakcija ovog propagandističkog kompleta ovakvim nedopustivim odnosom prema stvaraocima i naučnicima ubrzano survava i približava bulevaru ideološkog i politikantskog sumraka.

15. jul 2008. godine