Jovana Papan

Cenzura - javni servis demokratskog društva

„Ja se možda dragi gospodine uopšte ne slažem sa onim što vi želite reći, ali ću se boriti do smrti i svog poslednjeg daha da vi imate puno pravo da svoje mišljenje slobodno iskažete.“ (Volter)

Reči imaju moć. Čovek je to shvatio još u najdavnijim vremenima, pa je rečima pokušavao da umilostivi prirodne sile, da začara ili leči. Ono što je, međutim, tekovina našeg vremena , jeste mnjenje da reči imaju preterano veliku moć. Početak dvadeset i prvog veka u zapadnim zemljama obeležila je ekspanzija antiliberalne atmosfere i paničnog straha od reči, koje, poput jeresi, prete da iskvare pravoverne. Reči su danas postale toliko važne i opasne, da ćutanje postaje sve pametniji i neminovniji izbor čoveka koji razmišlja. Kao u arhaičnim vremenima, značaj koji se pridaje uticaju reči na postupke onih koji ih mogu čuti, postao je ravan dejstvu čarolije ili magije, sposobne da čoveka zavede i oduzme mu volju, a zatim da ga tako omađijanog nagoni na najstrašnije postupke. Zbog toga se danas svi oni brbljivci, koji su bili dovoljno baksuzni da se uhvate u mrežu sopstvenih, politički nekorektnih reči, krčkaju u kazanu moderne demokratije , koja slobodu govora odavno ne drži visoko na listi omiljenih sastojaka. Mesto koje je nekada zauzimalo pravo na mišljenje, pa makar ono bilo potpuno pogrešno i idiotsko, zauzelo je danas pravo da se ne bude uvređen tuđim mišljenjem. A to je tačka u kojoj prestaje mogućnost svake ozbiljne rasprave. Umesto nje, u arenu javne reči nastupaju cenzura i jednoumlje.

Netrpeljivost prema slobodi govora danas je sve raširenija u javnom mnjenju. Ankete sprovedene u Britaniji pokazuju, da ljudi danas znatno manje drže do građanskih sloboda nego, na primer, pre dvadeset godina. Samo 54 posto ispitanika podržava pravo građana da „kažu ono što misle“. Moderna cenzura ne doživljava se kao plod autoritarne volje, već se prihvata kao napredno sredstvo osmišljeno da zaštiti slabe od bola koji nanose reči. Uverenje da reči povređuju, bazira se na modernoj definiciji čoveka, kao bića koje manjka intelektualnim sposobnostima da se suprostavi problematičnim idejama. Cenzura je, dakle, postala javni servis u cilju zaštite građana od opasnih ideja.

Cenzure je, naravno, oduvek bilo. Nekada su je sprovodili država i crkva. Danas cenzuru nameće čitav korpus građanskih udruženja, medija, obrazovnih intitucija, a svako zapravo želi da nametne svoje svetonazore kao jedine ispravne. Prema mišljenju Nila Adisona (Neil Addison), američkog borca za religijska prava, zakon je danas postao polje na kome se m nogobrojne manjinske grupe utrkuju u name tanju svoj ih gledišta o moralu svima – počev od zabrane pušenja, preko zabrane lova na lisice, pa do pravilnog tretiranja „ugroženih“ grupa. Brojni aktivisti zakon doživljavaju kao sredstvo kojim treba „poslati poruku“. „Ali zakon nije pravi način da se šalje poruka. Politika jeste“ smatra Adison. Pre nekoliko godina Adison je uspešno zastupao bračni par vernika koji su, nakon što su se žalili na pro-gej politiku opštine na kojoj žive, bili prinuđeni da slušaju 80-minutno predavanje o homofobiji od strane policajaca. Usledilo je izvinjenje i obeštećenje.

Umetnost na vetrometini

Na udaru novog verbalnog puritanizma vrlo brzo našla se i popularna kultura. Svet je prošle zime obišla vesta da je Bi-Bi-Si, posle trideset godina slobodnog emitovanja, pokušao da cenzuriše tradicionalni božićni hit irske grupe “Pogues” , i to zbog korišćenja „homofobičnih“ i „uvredljivih“ izraza kao što su „peder“, „drolja“ i sl. Nešto pre toga, jamajkanski reper „Beenie Man“ uhapšen je, saslušan i deportovan iz Engleske zbog optužbe da njegovi stihovi podstiču na ubijanje homoseksualaca, dok je Brajton postao prvi britanski grad koji je najavio totalnu zabranu emitovanja njegove muzike, kao i muzike njegovih jamajkanskih kolega, uz obećanje da će slična sudbina uskoro stići i Eminema, Fifti Centa, i sve ostale muzičare koji u svojim stihovima upotrebljavaju „govor mržnje“. Brajtonska vlast najavljuje i zabrane svih ostalih umetničkih dela koja izazivaju mržnju prema manjinama – uključujući i izložbe i pozorišne komade. I samocenzura uzima maha – u BiBiSi-jevim studijima scenariji se uspaničeno prepravljaju, pa se likovi islamskih terorista preinačuju u borce za prava životinja, Rastafarijance, itd.

Da i klasike očekuju teška vremena, pokazuje čitav niz svežih primera – londonski Barbikan centar izbacio je nedavno iz svoje postavke „Tamerlana“ sve delove koji bi mogli da uvrede muslimane, a Kraljevsko pozorište otkazalo je adaptaciju Aristofanove „Lizistrate“ koja je situirana u muslimanskom raju. Naslov čuvenog romana Agate Kristi „Deset malih crnaca“, odavno je na engleskom jeziku promenjen u „Ne ostade nijedan“ ( „ And There W ere None “ ), mada je i pored toga u jednoj Američkoj školi prošle godine zabranjeno izvođenje predstave rađene po ovom romanu, upravo zbog činjenice da je njegov stari naziv bio „rasistički“.

Ni nekadašnji ponos nacije u Engleskoj više nije svetinja – kada je devet jevrejskih učenica srednje škole u Londonu ovog proleća odbilo da radi kontrolni test o Šekspiru, umesto slabe ocene ili ukora - dobile su punu podršku roditelja i direktora škole. Iako komad „Mletački trgovac“, koji predstavlja opšte mesto rasprava o Š ekpirovom antisemitizmu – nije čak bio ni tema kontrolnog – devojčice su odbile da uče Šekspira u celini, i pritom završile sa pohvalama. Sve u svemu, o d renesansnog genija čijem stvaralaštvu su se divile tolike generacije, Šekspir danas p rerasta u ozloglašen og antisemit u i diskriminator a , a njegova dela u opasno leglo zaraznog govora mržnje.

U metničko vrednovanje o čigledno je danas ustupilo mesto tumačenju u političkom ključu. Vrednost dela obračunava se sabiranjem i oduzimanjem poena zarađenih na ispitu iz političke pravovernosti. A evidentne epizode sa rasizmom, seksizmom, kolonijalizmom itd., kojima često obiluju starija dela – ne predstavljaju više polazište za rasprave, niti vredno svedočanstvo o istoriji ljudskih stavova i ideja – već razlog za hitro izbacivanje iz nastavnih programa i pozorišnih repertoara.

Studenti na kursu netolerancije

A ono što se danas pomalja u školama, već uveliko buja na univerzitetima. Nekada oaze slobode govora, univerziteti danas postaju legla cenzure i jednoumlja, upozorava Vedni Keminer ( Wendy Kaminer ), američka intelektualka i borac za građanske slobode, koju često nazivaju i „Fundamentalistom prvog amandmana“ . Profesori i admistracija utrkuju se u zabranama sa novim, veoma cenzorski raspoloženim generacijama studenata. Umesto da uče kako da tolerišu iznošenje ideja koje su im potpuno neprihvatljive, i da ih potiskuju pravim argumentima, mladi akademski građani ogrezaju u intelektualnom konformizmu. Čim stignu u kampus, nove klase studenata pohađaju kurs za ophođenje, gde im se spočitava šta smeju da kažu, šta je zabranjeno, šta je pravilno, koje teme ne treba načinjati, itd..

Poznavanje granica slobodne misli očekuje se i od predavača. Posle 11. septembra, ističe Vendi Keminer, kritikovanje američke spoljne politike od strane profesora postalo je čest povod za pokretanje disciplinskih mera - na Njujorškom gradskom univerzitetu, Teksaškom, MIT -u , u Severnoj Karolini, u Masečusetsu itd.. Etički komiteti niču kao pečurke posle kiše na univerzitetima sa obe strane Atlantika. Oni odlučuju koje su to „prihvatljive“ oblasti za proučavanje, sugerišu nastavnicima kako da obrađuju osetljive teme, propisuju dozvoljen jezik.

Studentske Unije uveliko se pridružuju trendu - u Saseksu u Engleskoj, unija je zabranila studentima čitanje „Dejli Mejla“, zato što je desničarski i „pun predrasuda“. Unija u Šefildu je zabranila emitovanje Eminemovih pesama. U Londonskoj „Školi za orijentalne i afričke studije“ unija je zabranila gostovanje predstavnika izraelske ambasade, jer zastupa stav da je cionizam isto što i rasizam.

Mišljenje je bolest

Nekada karakterisana kao „uspešna“, „bezuspešna“, „zanimljiva“, „dosadna“, „uzaludna“ i sl., d ebata, kao tradicionalni način suprostavljanja mišljenja, danas se po automatizmu deli na „prihvat l jivu“ i „neprihvatljivu“. A u ovu drugu vrstu – spada sv aka on a debata u koj oj se dira u moderne tabue – poput Islama ili homoseksualnosti – ili se u pitanje dovode vladajuće dogme – poput teorije o globalnom zagrevanju. A najbolji mogući način da diskreditujete svaki pokušaj kontroverznog mišljenja – jeste da ga svrstate u patologiju. Tako je eru raznih „izama“, danas smenila era „fobija“ „poricanja“, „mržnje“ i ostalih psihičkih defekata. Problematičan govor je u ovom diskursu bolest, a cenzura je lek. Time je svaka mogućnost pregovora oko kontroverznih pitanja sprečena. Ako se ne priklanjate vladajućoj doktrini – vi ste „iracionalni“, patite od nekog mentalnog poremećaja i verovatno ste zreli za neku vrstu terapije. Američki glumac koji je svog kolegu nazvao „pederom“, dobio je nalog od svoje TV-mreže da pođe na rehabilitaciju. Kada je učesnica britanskog VIP Velikog brata Džejd Gudi pred kamerama je uvredila Bolivudsku glumicu na rasnoj osnovi upotrebivši sleng izraz za Indijce, bila je prinuđena da se nedeljama krije od „liberalne rulje“ raspoložene za linč, i primila je niz pretnji smrću. Zatim je morala da pohađa časove kontrolisanja besa, kako svoj poremećaj ne bi prenela i na svoju decu.

Među zagovornicima patologizacije problematičnog mišljenja, najdraže čedo trenutno je poricanje . Poricanje nije samo poremećaj mišljenja – ono čak može postati i zločin koji se krivično sankcioniše. U Austriji, poricanje Holokausta može vam doneti kaznu od deset godina zatvora, a postoje i predlozi da se ona proširi na čitavu Evropu, zajedno sa zabranom poricanja svih drugih „holokausta“ – afričko-američkog, bosanskog, ruandanskog, kao i ostalih genocida i ratnih zločina. Borci za zabranu abortusa govore o „holokaustu nad fetusima“, borci za životinjska prava o „holokaustu nad fokama“ itd. U Francuskoj je u proceduru ušao zakon koji svakog ko poriče genocid u Jermeniji kažnjava sa godinom dana zatvora.

Kao vrsta slobodnolebdeće jeresi, koja se može po potrebi prikačiti bilo kome ko govori nešto što ne želite da čujete, poricanje stalno dobija nove patološke vidove. Poricanje klimatskih promena izjednačava se danas sa poricanjem holokausta i ugrožavanjem ljudskih prava. U medijima je čak bilo i predloga da se za takve organizuje svojevrsni „klimatski Nirnberg“. Jednostavno, naučni establišment smatra da je debata po ovome pitanju završena. Poremećene likove koji su zapali u poricanje, treba stoga izolovati i izlečiti, kako ne bi širili svoje opasne ideje i doveli do „masovnog poricanja“

A ako nije u pitanju poricanje, onda je po sredi drugi rasprostranjeni poremećaj - fobija. Homofobija, ksenofobija i islamofobija su najviše u trendu, mada ih na popisu ima oko pet stotina. Kada je Evropski parlament 2006. godine izglasao rezoluciju „Homofobija u Evropi“, proglasio ju je iracionalnim strahom. Dakle, poruka je da niko ko koristi svoj razum na pravilan način ne može doći do negativnog stava prema homoseksualcima. Ironija ovog stanovišta jeste u tome što su gej aktivisti, koji su najviše doprineli takvoj formulaciji – upravo oni, koji su ranije tako olako proglašavani bolesnicima. Homofobija, po savremenom tumačenju, kao i homoseksualnost nekada, predstavlja čitav komleks mentalnih poremećaja, počev od opsesivno-kompulsivnog, poremećaja raspoloženja, itd.

Kao što je poricanje klimatskih promena najnovije poricanje, tako je i najaktuelnija fobija – eurofobija, tj. strah od pridruženja EU ili od evropske valute. Evropa je tako, ni kriva ni dužna, postala sirota mala žrtva iracionalnih strahova i predrasuda – jer zaboga, na prosto je nemoguće da bi i ko pri zdravom razumu mogao pokazati i najmanju skepsu prema Evropskoj uniji.

A pošto muslimani već imaju svoju islamofobiju, zašto i hrišćani ne bi imali jednu? Tako se nedavno pojavila i „hristofobija“ – etiketiranje i ismevanje hrišćana, tj. iracionalni strah i mržnja koji navodno narastaju u mnogim zemljama. Jedan kanadski sveštenik upozorio je nedavno da hristofobija u Kanadi toliko uzima maha, da može dovesti do progona poput onih u nacističkoj Nemačkoj.

Misaona policija u akciji

Nije samo javna materijalizacija zabranjenih reči iz fundusa „govora mržnje“ ono što čoveka može danas koštati karijere, slobode, sigurnosti. Kako izveštava Brendon O' Nil (Brendan O'Neill), urednik britanskog časopisa „Spiked“, pod lupom zakona u Velikoj Britaniji odnedavno se nalazi i tzv. “mate speech” , tj. drugarski, ortački govor, ono što dvoje ili više ljudi neformalno ćaska među sobom. Vaši intimni razgovori više nisu stvar vašeg sagovornika i vas - ukoliko neko sa strane slučajno načuje vaš razgovor, i nađe se uvređenim, ili smatra da je on uvredljiv za bilo koga, uključujući i vas, automatski podležete zakonskim sankcijama. Nema veze što je problematična fraza vama možda imala neko sasvim bezazleno, možda čak suprotno značenje – šta ako je neki slučajni prolaznik čuje i sutra zbog toga pobije hiljade pripadnika raznih manjina? Dobro došli u društvo bez smisla za humor, u kome je „verbalni delikt“ postao jedna neuhvatljiva, slobodnolebdeća kategorija, koja se može pripisati bilo kojim i bilo čijim rečima, samo ukoliko neko oseti potrebu za tim. U duhu novog shvatanja verbalnog delikta, i političar iz redova konzervativaca Patrik Merser ostao je u roku od tri sata bez pozicije u stranci kada je, kritikujući „govor mržnje“, radi davanja primera, sam izgovorio rasističke fraze koje je smatrao problematičnim. Iako njegova namera nije bila loša niti rasistička, izgovaranjem zabranjenih reči, nehotično je izvršio političko samoubistvo. I kandidat za gradonačelnijka Njujorka 1999. Dejvid Hauard, bio je prisiljen da podnese ostavku zato što je u svom govoru upotrebio reč “niggardly” ( škrto ), iako reč nema nikakve veze sa rasizmom i rečju „ nigger “ (crnac) već potiče iz srednjevekovne Engleske .

Jezički totalitarizam i novi kolonijalizam

Ideja da odrasli ljudi pri zdravoj pameti i čistoj svesti, usled slušanja „zatrovanih“ reči postaju zombiji bez volje i odgovornosti, i da zatim slepo, refleksno izvrašavaju razna zlodela, postaju rasisti, šovinisti, mizoginsti, homofobi itd, nalazi se u srži koncepta govora mržnje. Sa jedne strane, ona je rezultat paternalističkog i snishodljivog odnosa spram široke populacije, kojoj se pridaju osobine poput infantilnosti i divljaštva. Sa druge, ona je potekla iz humanističkih nauka koje su tokom dvadesetog veka svoj fokus definitivno premestile na jezičke sisteme, za koje je rečeno da „konstruišu“ odnosno „proizvode“ stvarnost, društvo, kulturu, kao da je proces označavanja neka jednosmerna ulica, koja se kreće od označitelja prema označenom. Iz ove premise, logično, sledilo je i da je jezik pravo mesto na kome treba rešavati društvene probleme, pa je jezički inžinjering postao glavna opsesija svih onih koji su želeli da društvo promene na bolje. Problem je, međutim, u tome što jezik ipak nema toliki značaj koliki mu se pridaje, niti „korektni“ i značenjski nevini neologizmi mogu zaista da izmene „zaprljane“ stavove ljudi, da leče predrasude i mržnju. Diskriminišući pojmovi i njima pripadajući jezički izrazi čak ni kada se zabrane, ne mogu tek tako za sobom povući takve kategorije iz mišljenja. Novi nazivi kad-tad upadnu u ono što se popularno naziva „eufemistički mlin“, što znači da poprimaju značenje starog naziva, što je zatvoreni krug koji može da prekine samo stvarna promena u mišljenju. Dezinfekcija jezika na kraju se završava kao očajničko guranje problema pod tepih, skrivanje istine koje ne samo da tu istinu neće izbrisati, već stvara nove osnove za netrpeljivost. „To je neka vrsta neokolonijalnog, odnosno postkolonijalnog diskursa, koji unatoč svom „humanističkom“ htijenju, ima iste učinke kao i onaj kolonijalni“, smatra Srećko Horvat, autor knjige eseja „Protiv političke korektnosti“. Briga o izboru pravih reči unosi još više nesigurnosti u odnose među ljudima, kulturama. Razlike postaju još vidljivije napadnim prikrivanjem, a problematični stavovi se potiskuju, umesto da budu izneseni na videlo i izloženi kritici. Nova terminologija nije ništa drugo „nego pokušaj da se unište svi tragovi Realnog“ . Novogovor, kako primećuje Srećko Horvat, „kao i kod Orvela ima za cilj smanjiti spektar značenja riječi i komunikaciju pučanstva svesti na uske granice kako bi se njime moglo kontrolirati“. Misaoni zločin, dodaje Horvat, gotovo da je već uveden, zlodelo koje se nije stvarno dogodilo, ali postoje predispozicije da može, postaje dovoljan razlog za kaznu, kao u scenariju filma „Suvišni izveštaj“ (Minority report ).

Sve ovo, naravno, sprovodi se u ime famozne „tolerancije“, odnosno zarad dobra svih nas. Paradoksalno, u ime tolerancije, danas se ne toleriše iznošenje netolerantnih stavova, odnosno, u isto vreme je i zabranjeno i poželjno biti netolerantan. Ko onda odlučuje kada ste bili dobar, a kada nevaljali građanin? Kada ste rekli ono što je trebalo, kada ono što se ne sme, a kada ste mislili dobro, samo se niste dobro izrazili? Naravno da ne odlučujete vi. Kao i u svakom totalitarizmu, i u totalitarizmu jezika vi ste tu samo da pratite uputstva, kodekse, rezolucije, i nadate se da niste negde zabrljali. A ako slučajno zabrljate – ne vredi vam da mnogo razmišljate zašto i kako - t u je ionako neko drugi da misli umesto vas.