Komentari

«Nadrealne» dimenzije hapšenja i isporučivanja Radovana Karadžića Haškom tribunalu nisu samo bitno promenile psihološku klimu u Srbiji i regionu zavrtevši razum građanstva preko granica «neverovatnog i šokantnog», već je i medijska fascinacija Radovanovim alter egom u liku doktora Dabića razotkrila krhost «pouzdane» racionalnosti u kojoj živimo i površnost onoga što se kolokvijalno naziva «realnošču».

Razvoj događaja, u političkoj sferi svakako veoma štetan i opasan po ovdašnje nacionalne interese, razotkrio nam je i sva ograničenja realpolitičkog i praktičnog rezonovanja. To, naravno, ne znači da isporučivanje Karadžića Hagu ne znači još jedan real-politički poraz od koga se, čak ni posmatrajući ga amoralno i «pragmatično», niko a naročito ovdašnja država neće ovajditi jer će mu uslediti nove ucene i uslovljavanja praćena na brzinu podgrejanim negativnim stereotipima sa kraja prošlog veka. No, posmatrajući stvari i iz drugih uglova, Karadžićevo isporučivanje Tribunalu a naročito razmere reakcija i njihove dugoročne posledice koje još nisu nastupile, mada se naziru, otkriće nam mnogo toga.

Prvi sati nakon javnog objavljivanja Karadžićevog hapšenja pokazuju kako funkcionišu standardni psihološki mehanizmi na kolektivnom i individualnom planu – kod jednih neverica, tajac, razočaranje pa i potištenost, kod drugih racionalizacija, pomirenost, kod trećih pokušaj da se iz racionalizacije konstruišu bar neki pozitivni aspekti celog događaja po širu zajednicu, kod četvrtih čak zluradost i potajno, slabo likovanje zarad opravdavanja svoje egzistencijalne i političke pozicije. Kod susednih naroda, učesnika i protivnika u građanskom ratu isprva trijumfalizam, ostrašćenost, a potom racionalizacija u vidu pokušaja da se politički profitira iz celog događaja. A onda je usledio preokret.

U roku od samo jednog dana od objavljivanja identiteta pod kojim je živeo Karadžić mogli smo da prisustvujemo potpunoj promeni psihološke klime koje ni kasnije medijsko spinovanje (koje je usledilo kada se videlo da su se stvari otrgle iz «racionalnih» okvira) nije uspelo da obuzda. Lik Dragana Davida Dabića tj. Karadžića, doktora alternativne medicine, toliko je fascinirao najširu domaću i svetsku javnost da smo mogli da prisustvojemo neverovatnim događajima – da se čak i hrvatski eksperti na televiziji koja je samo nekoliko sati pre toga Karadžića crtala stereotipima «zlikovca» i «monstruma» njemu otvoreno dive, da deo srpskih građanista (čiji se negativni stereotipi o sopstvenom narodu, pa i o Karadžiću, ne razlikuju mnogo od hrvatskih ili muslimanskih) na ovdašnoj televiziji sa oduševljenjem odnose prema doktoru Draganu Davidu Dabiću, u egzaltaciji koja je kod pojedinaca išla do zanesenosti i zaljubljenosti spram njegove «petlje», učitavajući mu romantične dimenzije «genija» preko svih razmera njihove poslovične uzdržanosti. Pozitivan osmeh i nova nada odmenila je prvobitnu utučenost i razlila se i kod onih koji su do tada Karadžića smatrali za mračni balast prošlosti i zaostalosti i delom razgradila nataložene predrasude. Čak su i oni morali da sebi priznaju – kakav neverovatno jak, hrabar i stabilan čovek, kakav «frajer». Mitske dimenzije neuhvatljivog odmetnika – simbola otpora nepravdi koga je narodno osećanje već stavilo u red epskih hajduka iz prošlosti a koje se žilavo ukorenilo u svest većeg dela naroda, sada je dobilo i svoju drugu stranu medalje, pretvarajući se i prerastajući kod onog drugog, manje epskog i emotivnog a više «racionalnog» dela ovdašnjeg naroda u nešto što se ni u najluđim predviđanjima nije moglo naslutiti. Prvi ovdašnji životni, realni postmoderni mit XXI veka koji svojim licem i naličjem podjednako «uspešno» deluje na celokupnu populaciju, i onu tradicionalno nastrojenu i onu okrenutu modernosti i njenim alternativama.

Fascinacija doktorom Dabićem počiva na prividnom paradoksu koji otkriva jednostranosti pogleda na svet jednog dela ovdašnje, pre svega urbane populacije. Uočena «genijalnost» njegovog skrivanja leži u tome što se on uopšte nije skrivao, što njegova identitetska «maska» uopšte nije bila maska nego njegovo pravo «ja» u sadašnjem trenutku. Nasuprot postmodernističkom identitetskom pluralizmu, tj. licemernim menjanjima maski i onoga što se nalazi ispod njih, ličnost dr Dabića predstavljala je ne promenu identiteta već kontinuitet, nadgradnju ličnog identiteta koja živi onako kako stvarno jeste koliko i dokle je to moguće. Usled toga je i hapšenje i ono što je usledilo Dabić-Karadžić prihvatio sa (za ovdašnje «realno» poimanje) neshvatljivim smirenjem i stabilnošću, samo se prekrstivši u trenutku kada su mu u autobusu za Batajnicu prišla neidentifikovana službena lica. Za dvoličnost pseudoegzistencije to liči na ludost, dok stvarna uspešnost ovakvog življenja sa one strane skrivanja i otkrivanja (uz nužnost falš dokumenata usled spoljnih okolnosti da se radi o najtraženijem beguncu u savremenoj Evropi) ponovo otkriva da često mudrost može da izgleda kao ludost, nebuloza, dok se sa druge strane ludost često pretvara i glumi mudrost.

«Neobičnost» života dr Dabića tokom poslednjih godina bila je posve svakidašnja, obična. On je živeo krajnje skromno i usamljeno u srpskoj prestonici, vozio se gradskim prevozom, zarađivao od svoga rada i svoje psihijatrijske profesije. Nasuprot predstavama o «zlikovcu krvavih ruku iz pećine» koga skrivaju razbojnički jataci dok sve to finansira mreža ratnih profitera i reketaša, ponajviše raširene baš među delom pripadnika «uljuđene i upristojene» a zapravo otuđene prestoničke populacije, život doktora Dabića predstavljao je potpunu suprotnost ovakvim maštarijama. Svi ljudi koji su zadnjih godina susretali ovog doktora alternativne medicine odreda ga opisuju kao izuzetno finog, ljubaznog, staloženog i stabilnog sredovečnog gospodina koji je zračio izrazito jakom, muževnom psihičkom energijom koja je plenila pažnju. Dugačke, sede, starozavetne brade (već u skladu sa hebrejskim imenom David) i puštene kose sa kozačkim perčinom na temenu, sa slamnatim šeširom poput čika Frojda i «egziš» intelektualnim odevanjem u pantalone, rolke i košulje, dr Dabić sa prijateljicom ispija čaj na Terazijama, drži posećene tribine na Adi i po provinciji, posećuje i pomaže kliniku «Plodnost» gde svojim terapeutskim sposobnostima očarava priznate stručnjake poput dr Save Bojovića, sarađuje sa najkvalitetnijim domaćim časopisom iz oblasti alternative («Zdrav život») čije uredništvo o dubini njegovih tekstova ima samo reči hvale, služi se lap-topom i pravi sopstveni terapeutski sajt (www.psy-help-energy.com).... Dabić sopstvenom autentičnošću i iskrenošću prevazilazi predrasude i podele u prestonici – sa jednakom pristupačnošću i pozitivnim stavom on pleni i stručnjake i intelektualce i «urbane» slojeve, ali i narod koji mu (ne znajući to) u epskom sentimentu gusla u birtiji «Luda kuća» ispod sopstvene fotografije iz ratnog perioda, dok je on, očigledno lišen sujete, popuno smiiren i ravnodušan spram samog sebe i onoga što je bio.

Umesto da ucenjene glave beži zbog oputžbi koje je «zaradio» stavljajući se na čelo naroda u jednom strašnom istorijskom vremenu koje je nosilo i strašnu odgovornost, dr Dabić se, naprotiv, ne sklanja i ne skriva upravo od onih slojeva društva koji o njemu imaju najnegativnije mišljenje, već ih – leči. Svestan urbanog otuđenja, neznanja pravih razmera istorijskih događanja i sopstvenih korena, neistinitih predrasuda, umišljenosti i samoobmana raširenih u prestonici koje se po pravilu plaćaju i narušenjem psihofizičkog zdravlja onih koji su sebe ubedili da su «najbolji i najnapredniji», Dabić im je, sintetišući svoje pozamašno životno iskustvo koje ima i stručno-naučni (specijalista neuropsihijatrije koji je doktorirao u SAD), i epsko-narodno-emotivni, i (sasvim u skladu sa duhom vremena) postmoderno-alternativni, ali i dubinsko-religiozni, pravoslavni nivo, nudio svoje terapeutske usluge. Ko voli nek izvoli.

Medijsko spinovanje je, naravno, naknadno pokušalo da izmeni sliku koja je nenadano izbila o prirodi i delovanju doktora Dabića, prikazujući ga kao manipulativnog nadrilekara, zavodnika psihički nestabilnih žena, lažnog gurua i pseudohrišćanina... Potom su uključene i davnašnje priče o njegovoj staroj kockarskoj strasti, o novčanim prekodrinskim mahinacijama, čime je probano da se izvrši još jedan «medijski povratak u devedesete» koji pokušava da prenebregne da ni jedan čovek nije samo ono što je bio, već šta je sada. Oni koji imaju psihofizičkih smetnji naročito su skakali na mogućnost uspešnosti njegovih terapija (pre svega besplodnosti i impotencije), oni koji u medijskim krugovima slove za ljude na različitim platnim spiskovima uzrujavali su se uz priče o navodnim starim novčanim mahinacijama ili naplatama Dabićevih terapeutskih usluga, mada su u javnosti već bile raširene informacije da Dabić nije naplaćivao honorare za svoje tekstove i nastupe na tribinama, da je decu lečio besplatno (tj. za simbolični jedan dinar), a od odraslih osoba primao naknadu onoliku koliko su oni hteli da mu daruju.

Najznačajnije ali i najzajedljivije opaske upućene su prirodi alternativne medicine koju je u prestonici praktikovao dr Dabić, a kojima je željeno dati prizvuke mešavine šarlatanstva i pseudoreligioznosti. Uvidom u objavljene tekstove i terapeutske programe koje je Dabić koristio za lečenje svojih pacijenata, lako se da primetiti da se tu radi o kombinaciji klasične psihoterapije, alternativne medicine (koja je znatno prihvaćena i na najpoznatijim klinikama i na istoku i na zapadu) sa uplivima izvorne, mistične pravoslavne duhovnosti koja ih prevrednuje i usmerava. Dakle, nikakvo New age šarlatanstvo.

Dabićevi terapeutski programi tretirali su ljude kao energetska bića čiji su organski i psihički procesi neodvojivi jedni od drugih, a čiji je cilj uspostavljanje energetske harmonije misaono- duhovnog, emotivnog i fiziološkog nivoa bića. Cilj izlečenja pacijenata se, po Dabiću, može postići kombinacijom tradicionalnih znanja i tehnika, klasične i alteranativne medicine i pravoslavne duhovnosti, pre svega upuštanjem samog terapeuta u preobražaj sopstvene ličnosti putem ishastičkog molitvenog tihovanja[1]. Kroz korišćenje zdrave ishrane, već u skladu sa različitim tipovima ljudi, ili pak homeopatske medicine koja budi imunitetska dejstva organizma tretmanom elementarnim česticama kojima se izaziva reakcija fizioloških kvantnih energija, i preporučivanje tradicionalnih istočnjačkih fizičkih tehnika opuštanja, Dabićeve terapije «humane kvantne energije» ne samo da nisu nenaučne i šaratanske, već čak i pionirske na polju alternativne medicine jer ih tretiraju kroz prizmu izvorne pravoslavne duhovnosti o kojoj njihov autor (kako se vidi u tekstu «Meditacija i tihovanje») ima ne samo intelektualno već i iskustveno, praktično saznanje. Sve to za umove zarobljene u naučeni «dijalektički materijalizam» i individualistički egoizam u kome vlada prevrtljiva racionalnost deluje kao nebulotično bezumlje, odnosno kao nenaučno i krajnje problematično postmoderno mešanje psihoterapije i alternativne medicine, dok je iz drugog ugla, upravo njihova pozicija, pa i egzistencija, ta koja predstavlja problem, u prvom redu njih samih.

Bilo kako bilo, dr Dabić – Radovan Karadžić sada je u Haškom tribunalu. Politička šteta i nova tragedija koja se kreće u razmerama od kolaboracije do izdaje je učinjena. Hapšenje i identitet Dabića transcediralo je pređašnje mitske dimenzije i probilo brojne psihološke barijere ostavljajući još uvek nedovoljno izmerljiv uticaj pre svega na domaću političku scenu, ali i na međunarodnu javnost, dok će «alternativa» koju je praktikovao dr Dabić još dugo će pleniti pažnju i buditit kontraverze kod svih onih koji ka njoj pokazuju interesovanje.

Ponovo preobražen u Radovana, nešto stariji, mršaviji, stabilniji i duhovniji nego pre, Karadžić se sada nalazi na početku epohalnog sudskog procesa koji će, po svemu sudeći, poprimiti još nadrealnija obličja od «dabićevskog» perioda njegovog života. Arhetipski put njegove individuacije, od provincijalca koji, opstajući na tradicionalnim uverenjima, uspeva u velikom gradu gde postaje stručnjak, književnik i ugledni porodični čovek, zatim narodni prvak i političar, pa državnik koji u tragičnom i krvavom ratnom sukobu ima pojedinačno najveće lične zasluge za stvaranje države, kasnije begunac od «globalne pravde», pa potom «duhovni istraživač» i terapeut koji se jurodivom «ludom mudrošču» skriva neskrivanjem u onom što stvarno jeste, prispećem u Tribunal ulazi u poslednju, najtežu i odlučnu fazu. Ova faza nadilazi sve prethodne jer «spoljašnji» poraz (već u skladu sa njegovim životnim motom pod kojim je primao pacijente da «nema bezizlaznih situacija») može da preobrazi u nenadanu pobedu na različitim poljima. Prvo pojavljivanje pred pretresnim većem Tribunala upućuje da je on toga duboko svestan, čak i mnogo više od toga. Zato njegov odgovor da se ne brani sam već da ima svog pomoćnika - glasnika koji se ne vidi ne treba shvatati kao šalu ili nebulozu. Dr Dabić- Karadžić jako dobro zna šta govori i radi.

[1] Isihastičko tihovanje u pravoslavnoj duhovnosti predstavlja molitivno, umno i srčano odsecanje sopstvene volje u cilju preobražaja ličnosti netvarnim, blagodatnim duhovnim energijama. U postupnom preobražaju ličnosti tihovanje služi da se pobede egoistične strasti prvo unutar sopstvenog srca i uma, kroz tri stupnja koje definiše pravoslavna svetootačka asketika – očišćenje srca, očišćenje uma (koje sa strane deluje kao «sužavanje» uma a u stvari predstavlja sticanje celomudrenosti) i oboženje (theosis). Molitvena osoba oslobođena sebičnih strasti odiše smirenjem i zrači pojačanom psihičkom energijom i stabilnošću na svoju okolinu. Karadžićeva izrazita stabilnost i utisak koji je ostavljao na svoje (o tome neupućene) sagovornike ukazuju da je njegova molitvenost po svemu sudeći urodila plodom u prvom stupnju psihofizičkog preobražaja koje se u pravoslavnoj tradiciji imenuje stanjem «pravednosti».