Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Nikola Tanasić

„Alisa“ iza srpskog ogledala

Malo milom, malo silom, voljom carskom prevrtljivom,

porod vučji se raspojasao. Dok im uništenje smera,

stoji nepokorna vera, snagom duha nije narod pao.

Konstantin Kinčev, „Nepokorni“

 

Nepokorna braća pod slovenskim nebom

„Ovu pesmu sam napisao '99. godine, dok su vas američke kurve bombardovale. Bio sam očajan i nisam znao šta bih mogao učiniti da pomognem, i tako sam napisao pesmu. Molio bih one koji znaju ruski da to prevedu ostalima.“ Ovim rečima je Konstantin Kinčev, rok muzičar, ruski nacionalista i sveslovenski kulturni aktivista započeo izvođenje svoje poznate pesme Nepokorni , u duhu najboljeg ruskog romantizma posvećene borbi Južnih Slovena, poimence Bugara i Srba, za oslobođenje od turskog ropstva. Pesma je dobro poznata u svim zemljama ruskog govornog područja, kao i niz drugih kojima je veliki broj ruskih kulturnih i javnih ličnosti izražavao svoje negodovanje zbog prepuštenosti srpskog naroda svojoj sudbini tokom vihora devedesetih.

Sve dubine i finese kulturnog projekta koji „Alisa“ predstavlja malobrojni okupljeni Beograđani na Trgu republike nisu mogli uočiti, što zbog jezičke barijere, što zbog katastrofalno loše promocije koncerta. Ono što su svi znali bilo je da slušaju izuzetno kvalitetan, tvrd rok, sa izvesnim primesama gotike (koliko god to neobično zvučalo u ruskom kontekstu), kao i da ruski izvođači, koji su na Trgu nastupali na svoju inicijativu, želeći da podrže srpske napore na učuvanju svoje kulturne kolevke u okviru svoje države, očigledno koriste snažne pravoslavne, tradicionalne i carističke motive. Koncert je imenovan naslovom prve pesme sa njihovog prvog albuma iz daleke 1985. – Mi smo zajedno – koja istovremeno predstavlja jedan od njihovih klasičnih hitova, a za potrebe ovog vidovdanskog povoda stavljena je u jasan kontekst rusko-srpskog savezništva. Dvočasovna svirka odvijala se pod „Alisinim“ plakatom „Kosovo je srpska zemlja“, a mala grupa ljubitelja koja je za svojim omiljenim bendom došla čak iz Rusije atmosferu je pojačala crno-žuto-belim carskim zastavama, koje skoro niko od prisutnih Srba nikada nije video.

Ukratko, koncert je bio očigledno niskobudžetan, ali odličan. Rusi nisu imali prilike da pokažu sav svoj raskošni muzički repertoar, koji iziskuje daleko bolju tehničku pripremu, tako da je publika ostala uskraćena za njihove superhitove Otadžbina (koju izvorno dečijim glasom peva Kinčevljeva ćerka Vera), Mama i Trasa E-95 (za čije su izvođenje potrebni akustični insturmenti i tradicionalna ruska harmonika (koju Kinčev često integriše u inače žestoki rok zvuk – što bi u našoj tradiciji imalo pandan isključivo u Štulićevoj Voljela me nije nijedna ). Umesto toga, demonstirana je jednostavnost klasičnog tvrdog roka, a nedostatak uobičajenog ruskog lirizma nastojao se nadoknaditi žestinom i energijom, na šta su prisutni reagovali izuzetno pozitivno. U nekom smislu je to bilo i logično, budući da je „Alisa“ nastupila u sredini gde je potpuno nepoznata, gde su detalji koji su je proslavili u domovini teški za prepoznavanje, dok se internacionalni zvuk gitarske dostorzije i sposobnost da se dobro „prži“ univerzalno prepoznaju bez obzira na jezičke barijere.

Rokenrol krst

Kinčev sa svojom „Alisom“ predstavlja člana čuvene „petrogradske trojice“ i zajedno sa „patrijarhom ruskog roka“ Jurijem Ševčukom (frontmenom grupe „DDT“, koji je takođe na svoju inicijativu nastupao u Srbiji – za vreme bombardovanja) i nešto mističnijim i ezoteričnijim Vjačeslavom Butusovim (vođom grupe „Nautilus pompilius“, koju srpska publika zna po muzici iz kultnog filma „Brat“ Alekseja Balabanova), čini savremenu okosnicu slavljene „piterske škole“ roka. Prateći tragove kultnog benda „Kino“, čiju popularnost u Sovjetskom Savezu mogu razumeti možda samo ljubitelji beogradske „Ekatarine Velike“, koji se, nažalost, raspao nakon tragične smrti svog frontmena Viktora Coja, ovi bendovi bili su glavni nosioci izvanredne rok revolucije koja se u Rusiji dogodila tokom mračnih devedesetih.

Naime, svi su oni započeli sa imitacijama zapadnog stila muziciranja. Ono što je počelo kao bezbrižni revolucionarni naboj dugih kosa, slobodnih odnosa i lakih droga u SSSR koji je iz godine u godinu gubio svoju autoritarnost (i autoritet), suočeno sa demonima devedesetih pretvorilo se u maestralne projekte nacionalnog preporoda, pretvarajući, ispred plime popa i komercijalizacije, Rusiju sve više od „provincije“ zapadne škole roka u mesto gde se ovaj muzički pravac „zaista dešava“. Svakako je najvelelepniji primer ovog Ševčuk, sa svojim raskošnim, puškinskim stihovima i seljačkim ruskim vokalima utkanim u nešto što predstavlja najžešći zvuk današnjice, ali sam Kinčev, sa svojim držanjem rokenrol matice nikako nije zaostajao po društvenom uticaju.

Suočen sa prazninom i ništavilom ruskog ponora iz devedesetih, Kinčev je svoje temelje našao u pravoslavlju, i od tada, a pogotovo od za celu rusku javnost „prelomne“ '99. godine, njegovi tekstovi i tematika sve više poprimaju oblik religijskih meditacija, spekulacija i molitvi, nastojeći da ostvare doprinos moralnom i duhovnom vaskrsenju otadžbine. U tom procesu udaljavanja od zapadnih uzora i učitelja, dogodila se još jedna kulturološki zanimljiva stvar. Dok većina zapadnih bendova (a to dobrim delom važi i za najveća imena jugoslovenske i post-jugoslovnske rok scene) imaju sklonost da se „isprazne“ u prvih nekoliko albuma, sa kojima ostvare sav svoj doprinos kretanju kulturne scene, da bi se zatim beskonačno „samoreprodukovali“ hraneći već „specijalizovane“ obožavaoce beskonačnim ponavljanjem istog – najveći bendovi ruskih osamdesetih u devedesetim i dvehiljaditim su postali – sve bolji i bolji . Ruska scena je u nastajanju , i njena najveća imena je neprestano grade, nadograđujući neprekidno i same sebe. Bez obzira šta se mislilo o Kinčevljevom zaokretu ka pravoslavlju, njegova muzika je uglavnom sa svakim novim albumom samo dobijala na kvalitetu.

Prevazilaženje starih obrazaca i učitelja može se ilustrovati jednom epizodom od pre par godina. Gost ruske prestonice bio je Jan Gilan, čiji klasični „akademski“ rok sastav „Deep Purple“, upravo zbog svoje uzornosti sa stanovišta istorije muzike, u Rusiji ima pravu armiju obožavalaca. Da bi zadovoljili more ljubitelja ovog benda, potpisivanje autograma je organizovano u jednom velikom tržnom centru, sposobnom da primi dovoljan broj ljudi. Samo dva dana kasnije, organizatori su, poučeni dobrim iskustvima, odlučili da na istom mestu organizuju Kinčevljevo potpisivanje novog albuma „Alise“ – što je dovelo do potpunog kolapsa u saobraćaju oko centra, budući da svi fanovi nikako nisu mogli da uđu.

Neuspeh Vidovdanskog koncerta

Da je situacija bitno drugačija u Srbiji, Kinčev je imao prilike da se lično uveri, prvo kada je njegov koncert smešten na tesni Trg republike, a zatim i kada je video koliko je slab bio odziv ljudi. Naravno, njegov lični sveslovenski patriotski naboj i muzički profesionalizam nisu dopustili da se to odrazi na njihov izvanredni nastup, ali svim njihovim ljubiteljima u publici ostao je gorak utisak marginalizacije koncerta koji je svakako trebalo da bude neuporedivo bolje medijski propraćen. Osim par neupadljivih najava na Javnom servisu i ponekog puštenog spota na lokalnim televizijama, nije bilo nikakve šanse da šira beogradska javnost sazna da će jedan od najbitnijih aktuelnih ruskih bendova održati besplatan koncert na Trgu republike. Činjenica da ih je jutarnji program RTS najavio kao „ruske Rolingstonse“ zanemarljiva je, budući da su voditelji nacionalne televizije nebrojeno puta pokazali sklonost da bilo koga porede sa Rolingstonsima, mimo kojih, izgleda, i ne znaju drugih tačaka referencije.

Ovakav nemar vezan za Vidovdanski koncert nedopustiv je iz nekoliko razloga. Pre svega, ulizički i snishodljivi odnos srpskih medija prema strancima dobro je poznat i kulminirao je tokom „Pesme Evrovizije“, kada su se novinari i reporteri međusobno utrkivali u tome ko će na ulicama spopasti više stranaca i pitati ih „kako im se dopada kod nas“, „da li im sve igleda dovoljno svetski“, te „da li su zadovoljni srpskim gostoprimstvom“. Sa jedne strane, nekada mondeni, a tokom devedesetih izolovani Beograd uželeo se događaja svetskog značaja i slavnih gostiju iz inostranstva – što objašnjava naročitu euforiju oko koncerata velikih zvezda poput Stonsa, Stinga ili Nika Kejva – koji su svi primetili „naročitu beogradsku atmosferu“, koja je koncerte dizala na viši nivo od uobičajenog. Ali istovremeno bi se moralo istaći da u jednom drugom delu sveta, Konstantin Kinčev i „Alisa“ predstavljaju ništa manje zvezde od navedenih – pa ipak njihov doček nije ni po čemu nalikovao na gostovanja zvezda sa zapada.

Štaviše, kao da je svaki pajac koji se pojavio u Beogradu kao „predstavnik evropske/zapadne kulture“ u nameri da na pravi koncert, izložbu ili performans, odmah dobio ličnu TV ekipu koja je tu da se postara da se ništa od njegovog umetničkog genija uzalud ne prospe. Sećamo se zbunjenih lica pop-ansambla „R.E.M.“ kada ih je primio lično predsednik republike kako bi se zahvalio njihovom kulturnom doprinosu i pitao ih kako im se dopada u Srbiji, sećamo se „lavirinta demokratije“, sivih balona nalik na velike kondome (većina prolaznika je i mislila da je u pitanju reklama za prezervative) „instaliranih“ ispred Skupštine grada , kao i sličnih budalaština koje su Beograđani imali prilike da prate uživo, nakon sat vremena intervjua sa nadahnutim autorom. Istovremeno, gostovanje „Alise“ svelo se na jednu rečenicu u večernjim vestima, kao i par rečenica na zadnjoj strani „Politike“, gde je novinar Kinčeva i ekipu označio kao „pankere“ i ostatak prostora potrošio na seirenje i ismevanje slabog odziva publike.

Međutim, druga stvar daleko više zabrinjava – događaj koji je tako učinkovito i ubitačno ignorisan bio je Vidovdanski koncert, obeležavanje prvog Vidovdana nakon proglašenja albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji i istovremeno koncert izvanredno popularnog ruskog benda koji je, kao predstavnik kulture najvećeg srpskog saveznika , o svom trošku došao da uveliča srpski praznik. Naprosto je nemoguće izraziti koliko je držanje domaćina po ovom pitanju bilo sramotno . Ako svaka šuša sa zapada može dobiti medijsku pažnju u Srbiji, bez obzira kakvim se glupostima bavila, onda je red da se makar toliko pažnje posveti renomiranim ruskim muzičarima – ako ništa drugo, bar iz poštovanja prema njihovoj želji i volji da učine dobronameran gest prema bratskom srpskom narodu. I najzad, kakvu smo poruku poslali u Rusiju – od koje toliko zavisi naš međunarodni položaj? Da nas uopšte ne interesuje bilo šta što njihova kulturna scena ima da nam pruži, jer smo previše zauzeti povlađivanjem belosvetskim mediokritetima? Da naši mediji poštuju samo umetnike iza kojih stoji krupni kapital ili zapadna politička birokratija, i nemamo volje i vremena za slavne ruske muzičare, čak ni kada dolaze svojom voljom i besplatno? Najzad, kakvu im poruku šaljemo vezano za vlastitu rešenost da se istraje na očuvanju KiM u sastavu Srbije, kada Vidovdanski koncert posvećen tom proklamovanom „prvom prioritetu“ države i naroda najavljujemo i propraćamo kao seoski vašar kod Aleksinca?

Mi smo zajedno

Kinčevljevo gostovanje bilo je simptomatično i sa jedne druge strane. Ono je pokazalo koliko, pored sve uzajamne ljubavi i podrške, Rusi i Srbi malo znaju jedni o drugima, pogotovo kada je u pitanju savremeno doba. Činjenica da je u Srbiji malo ko čuo za „Alisu“ samo je jedan aspekt problema – ono što je postalo očigledno tokom koncerta jeste suštinsko nepotpadanje Srbije u ruski kulturni prostor. Okupljena omladina, čak i oni koji su došli sa namerom da ovim vidovdanskim protestom demonstriraju svoj politički stav podrške ruskoj kulturi u Srbiji, pokazala je da je malo imala predstave u čemu učestvuje. I to se nije svodilo samo na nerazumevanje tekstova.

Zapravo, sam Kinčev, osim slovenske/umetničke intuicije da se u Srbiji događa nešto ružno, borbi protiv čega bi trebalo i on da se priključi, teško da je razumeo sve što se događalo oko njega. U svom intervjuu pre polaska u Srbiju pokazao je znanje zavidno za tipičnog ruskog nacionalistu, izjavivši da je svestan da je Srbija „politički podeljena“ i da nikako nije „slobodarska slovenska zemlja pod američkom okupacijom“, kako je često tamo predstavljaju. „U Srbiji se dešavaju iste stvari kao u Ukrajini“, rekao je Kinčev, ali njegovo razumevanje situacije tu se završilo. Nakon toga, on je okarakterisao stanje u Ukrajini kao polarizaciju na „naše“ (ruske nacionaliste) i „njihove“ (prozapadnjake), rekavši da je „Srbija u raskolu između onih koji zemlju vide u Natou i Evropskoj uniji, i na one koji brane nacionalne prioritete.“ Istovremeno, on je istakao da su podršku za svoju ideju dobili od „gradonačelnika Beograda“, koji je „naš“, tj. „odnosi se ka onoj drugoj kategoriji“. O kome je on govorio ostaje potpuno nejasno, jer niko nije naveo ko su, zapravo, organizatori koncerta – ali ozbiljnu podršku Grada on očigledno nije imao.

Ono što Srbiju razlikuje od Ukrajine, koja svoju unutrašnju polarizaciju razvija u odnosu prema Rusiji , ovdašnja javnost je polarizovana isključivo s obzirom na odnos prema „Evropi i svetu“, odnosno zapadu. Mi o Rusiji ne znamo dovoljno da bi bili u stanju da svojevoljno odaberemo stranu u nekom od njenih unutarnjih kulturnih i ideoloških sporova. Naši ostrašćeni nacionalisti se priklanjaju Rusiji slepo i po automatizmu, „prosto znajući“ da smo „mi zajedno“. Svoje pozitivne utiske o Rusiji oni uglavnom obrazuju tako što slušaju one iste zapadne medije koji potpuno dominiraju našim javnim prostorom, a zatim prosto odbacuju njihove protivruske kritike kao zlonamjerne i propagandne. Simbolički značaj Rusije nešto je sasvim drugo u očima Kinčeva i prosečnog srpskog nacionaliste, i taj nesklad se osetio na koncertu, kada Srbi nisu bili u stanju da prepoznaju ni carsku zastavu, inače ponos ruske desnice, a kamo li da pozitivno odreaguju na pomiriteljsko-zaštitničke impulse gostiju iz Petrograda. Čak je i Kinčevljevo poslovično sveslovenstvo promaklo beogradskoj publici, budući da ona jednostavno nema tako široku perspektivu istočne Evrope, niti raštrkane slovenske narode vidi kao „sve zajedno“.

Tekovine nultog Vidovdana

Uprkos svemu, koncert „Alise“ na Trgu Republike (oni, kao i ruska javnost, misle je to Trg Slobode – što dodatno govori o tome koliko je ograničen krug ljudi preko kojih oni dobijaju vesti iz Srbije) nosi veliki simbolički značaj. Bilo je potrebno mnogo propagandne mašinerije i ideoloških reinterpretacija da se atentat na jednog nepopularnog nadvojvodu pretvori u povod, pa čak i uzrok I svetskog rata – kao što pucnji u prazno za „Aurore“ i zauzimanje Zimskog dvorca nisu postali prelomni trenutak Oktobarske revolucije dok ih kao za to vrlo pogodne nije obradila boljševička štampa i istoriografija. U slučaju prvog Vidovdana otkako se vreme u Srbiji meri od 17. februara 2008, potencijal za ogromna istorijska dešavanja daleko je manji, ali unutrašnja simbolika i dalje nosi značajan ideološki potencijal.

Pre svega, praznik je, nakon duže vremena, javno obeležen , što je svakako bolje nego da je ignorisan, na šta se spremala praktično cela javnost, sa sve, i uprkos, specijalnim izdanjima posvećenim „srpskim vidovdanima“. I sa tako malim koncertom, sabor srpske omladine na Gazimestanu, gdje su se obreli pre svega učesnici „Vidovdanskog marša“, dobio je kakav-takav odjek u prestonici – i to predstavlja uspeh na kome se može dalje raditi. Najzad, glavna zvezda Vidovdanskog koncerta bio je slavni ruski bend – čime je odata počast predstavnicima kulture nacije koja je Srbima pružila najsuštastveniju podršku u ovim najtežim trenucima. Neadekvatan doček za ruske zvezde ublažen je neadekvatnošću odnosa prema vlastitom nacionalnom prazniku – tako da su gosti iz Rusije mogli videti da su ih svi koji su za koncert saznali i došli da ih poslušaju dočekali najvećom mogućom toplinom i pažnjom.

To, međutim, nije sve. Ovaj koncert je bio prvi ozbiljniji prodor stvarne ruske kulture na javnu muzičku scenu Beograda, ako se ne računa koncert DDT za vreme bombardovanja i prošlogodišnje gostovanje Olge Arefjeve i „Kovčega“ u Ruskom domu, u okviru Dana Rusije na Beogradskom univerzitetu. Tako nešto skoro da nije bilo ni zamislivo pre svega nekoliko godina, kada su predavači ruskog jezika bukvalno progonjeni iz beogradskih škola, a „Rusija“ masovno korišćena kao simbol za bedu, siromaštvo i kriminal. I ne samo da smo sada bili u prilici da gledamo „Alisu“ na Trgu republike, nego kada su oni svirali kultnu pesmu Viktora Coja „Laku noć“, Beograđani su bili u prilici da znaju o kome je reč – jer je RTS slučajno, puštajući staru NTV emisiju o kriminalnim zagonetkama Gorbačovljeve i Jeljcinove Rusije, prikazala i epizodu koja se tiče misteriozne saobraćajne nesreće u kojoj je stradao frontmen grupe „Kino“. Poneko je tako u Srbiji i saznao ko je bio Viktor Coj, koliko je on obožavan u Rusiji, ali i zašto bi neko na Trgu republike hteo odsvirati neku njegovu pesmu.

Drugi zanimljiv utisak sa koncerta bio je da je on, delimično zahvaljujući neobičnoj prirodi muzičkog projekta koji se zove „Alisa“, uspeo nakon dosta vremena da u jednoj kulturnoj manifestaciji ujedini ono najbolje od „zapadnjačke“ i „nacionalne“ scene u Srbiji, budući da je pola publike došlo tu da čuje „neke Ruse“ koji su došli da brane Kosovo , a pola da čuje „neke Ruse“ koji sviraju mnogo dobar rokenrol . Ove dve toliko različite kulturne grupe našle su se na jednom mestu, objedinjene oko zajedničkog predmeta interesovanja, što svakako budi izvestan optimizam. I u tom smislu, ako i prilično ograničeno, cilj koncerta „Alise“ je postignut, pod uslovom da su Kinčev i prijatelji hteli da „srpskoj braći“ pokažu kako se gradi nacionalna kultura konkurentna globalnoj, bez potrebe da se ulazi u konflikt ili izolaciju.

Najzad, „oni koji su znali ruski“, a nisu znali za „Alisu“ – ako je takvih bilo – mogli su da čuju ponešto o stvarima skoro zaboravljenim, ako ne u Srbiji, ono svakako na popularnoj muzičkoj sceni. Mogli su dobiti novu perspektivu o svojoj veri, rodu i otadžbini, saznavši da zaista nisu toliko usamljeni u svojoj borbi, koliko bi to mnogi hteli da prikažu. Kinčev i „Alisa“ su nas podsetili šta znače neke reči iz našeg nacionalnog vokabulara, i koliko one, zapravo, imaju težine . I ma koliko se mi razlikovali od Rusa, i ma koliko nam njihovi projekti nacionalnog vaskrsnuća bili strani – ne možemo pobeći od istog imena, iste prirode i iste sudbine, što je, najzad, ruske rokere i dovelo u Beograd. Možda stoga treba da se s vremena na vreme vraćamo na njihovu najčuveniju pesmu, Nebo Slovena , naslutivši da nam možda ona daje nov pogled na ono što mi sami jesmo , a što se nekako izgubilo u iskrivljenom ogledalu u kome smo navikli da se ogledamo:

Nas rastače hordino seme, i goni nas jaram nevernih,

al' kipi kroz naše vene, svetlost nebesa slovenskih.

I od finskih obala, do ledene Kolime,

sve to naša je zemlja, naše je to ime.

U Beogradu, 6. jula 2008. godine

 

 

 
 
Copyright by NSPM