Nikola Tanasić

„Voli“ – animirana lekcija iz čovečnosti

Zanemareni holivudski žanr

Biti „kulturan“ i „obrazovan“ u Srbiji u mnogo čemu znači gajiti duboko ambivalentan odnos prema Holivudu. Bezmalo devedeset posto svih filmova koji se prikazuju na našim televizorima i u našim bioskopima potiču iz ove američke „fabrike čarolija“, poznavanje sadržaja, likova i uzrečica iz poznatih „blokbastera“ (koji se sve lakše pretvaraju u „kultne filmove“) znak je rafiniranosti u razgovoru i uopšte „urbanog šmeka“, a jezik srpske gradske omladine postaje sve više opterećen filmskim poskočicama tipa „votever“, „ju tokin tu mi“, ili „ajl bi bek“, što sve ukazuje na značaj Holivuda za obrazovanje i oblikovanje svesti savremenog (urbanog) Srbina. Istovremeno, Holivud je predmet dubokog prezira te iste omladine koja, sledeći svoje vršnjake širom sveta sa kojima razmenjuje novosti preko interneta, komentariše „gafove“ u snimanju, sablažnjava se nad „plitkošću“ i „providnošću“ holivudskih sižea, izlazeći sve češće iz bioskopa sa čuđenjem „kako neko takve gluposti uopšte može da gleda“. Takođe, Holivud je, zajedno sa „Koka-kolom“ i „Makdonaldsom“, jedan od ozloglašenih simbola globalizacije i neoimperijalističkog pohoda beskrupuloznih američkih multikorporacija na duše i umove mladih ljudi širom sveta, simbola „ispeglane stvarnosti“, „našminkane potrošačke kulture“ i „ispraznog američkog sna“. Podjednako među svim srpskim „ultrašima“ (ultragrađanistima i ultranacionalistima, ostrašćenim „egzitašima“ i „gučistima“) Holivud je dežurno žrtveno jagnje vlastitog projekta utemeljenja „autentične“ građanske/narodne, odnosno zapadnjačke/balkanske kulture.

Istovremeno, Srbija je zemlja u kojoj izvesni događaji iz sveta filma prolaze tiho i nezapaženo, nemajući dostojnog odjeka u zajednici koja se toliko trudi da učestvuje u globalnom kulturnom horu. To je, na primer, slučaj sa „stranim filmovima“ (čitaj „filmovima izvan engleskog govornog područja“), poput ruskih, latinoameričkih ili srednjeazijskih, koji, da bi dospeli do srpske publike moraju prvo ostvariti odličan uspeh u SAD (što uopšte ne znači da će on biti preslikan u ostatku sveta, zbog niza američkih specifičnosti), da bi eventualno zabauljao na neki od domaćih, i tako sve dosadnijih festivala. Ali to se još donekle i da razumeti – međutim ostaje zaista neobično kako je moguće da Srbiju svako godine zaobilaze prvorazredni globalni događaji kao što je izlazak bilo kog novog animiranog filma u produkciji „Diznija“ i „Piksara“. To što se u Srbiji naširoko zna za remek-dela animacije, poput Potrage za Nemom ( Finding Nemo, 2003, „Oskar“ za najbolji animirani film), Porodica Neverovatni ( The Incredibles, 2004, 2 „Oskara“, za najbolji animirani film i obradu zvuka) i Mućkalica ( Ratatuille , 2007, „Oskar“ za najbolji animirani film), možemo zahvaliti prodavcima igračaka i piratima, koji su se postarali da se ovi filmovi prenose iz ruke u ruku po srpskim domovima. Svi ovi filmovi nalaze se na listi dvesta najboljih filmskih ostvarenja svih vremena mrežnog mesta „Internet filmska baza podataka“ (IMDB), a najnoviji, Voli (Wall-E), trenutno zauzima 29. mesto, u društvu Finčerovog Borilačkog kluba (Fight Club, 1999), Kjubrikovog Doktora Strendžlava (Dr. Strangelove, 1964), a tik ispred Velsovog izvanrednog Građanina Kejna ( Citizen Kane, 1941).

Problem je u tome što je čitava vojska srpskih distributera i filmskih urednika „zaključila“ da je u svim navedenim slučajevima reč o „filmovima za decu“, te ih treba tretirati u skladu sa tim. To znači da će se oni davati u bioskopima dve nedelje, i to u popodnevnim terminima (kada su svi na poslu i kada čak i deca imaju pametnija posla od bioskopa), dok se po svoj prirodi na televiziji mogu pogledati za vreme letnjeg raspusta ili o Božiću u jedanaest ujutru. Istovremeno je „prajm-tajm“, i bioskopa, i televizije, pretrpan stupidnim i infantilnim „romantičnim komedijama“, „trilerima“ i „akcijama“ u čije stvaranje nije uložen ni deseti deo kreativnosti potreban za prosečan „Piksarov“ crtać kratkog metra (Pixar Shorts ), a za čije praćenje nije potreban ni deseti deo intelektualnog napora i pažnje.

Život u ružičastom na deponiji

Ovogodišnji animirani film Voli, međutim, značajno je produbio kontekst ozbiljnosti sa kojom mu se mora pristupati ovom žanru. Ako se prenebregne klasični zaplet za jedan crtać, u kome zaljubljeni robot kreće u svemirsku avanturu, sve ostalo u ovome filmu privlači daleko više pažnje od prosečne večernje zabave za klince. Kao futuristička antiutopija, Voli stoji rame uz rame sa kultnim filmovima poput Pobesnelog Maksa­ (Mad Max), Zvezdanih ratova (Star Wars), ili Istrebljivača (Blade Runner, 1982). Zapravo, malo je filmova koji su pružili mračniju i ironičniju sliku planete Zemlje budućnosti – za 800 godina cela površina planete preplavljena je đubretom, i njenu celu populaciju čine jedan minijaturni robot za „podizanje tereta i preradu otpada“ („Voli“ je zapravo skraćenica za milionsku seriju robota-ćubretara, od kojih je glavni junak jedini „preživeli“ primerak na planeti), jedna bubašvaba i jedna vlat trave. Planeta je potpuno zatrpana đubretom nakon što je, nešto više od sedamsto godina ranije, potpunu kontrolu nad njom preuzela multikorporacija „Kupuj naveliko“ (Buy'n'Large, BnL), nešto poput planetarnog „Vol-Marta“ (čitaj „Delte“) koja je potpuno uspela da uništi svu konkurenciju i nametne se za jedinog proizvođača i snabdevača svih potreba koje ima čovečanstvo.

Pejsaž koji prikazuje film duboko je depresivan, zamišljen posebno da bi u najjačem smislu kontrastirao vedru prirodu malog robota – koji sedamsto godina pravi nebodere od smeća sa elanom porodičnog čoveka koji brine o svojoj bubašvabi, i slobodno vreme provodi ispred televizora (na kome uvek gleda jedan isti film, Hello, Dolly!, 1969, čiju je video kasetu našao na đubrištu) i sakuplja najrazličitije sitnice sa đubrišta, gradeći svoju ličnu zbirku onoga ostataka ljudske civilizacije. Na pustoj planeti, kojom haraju peščane oluje, a čije se nebo crni od gustog omotača satelita koji odavno ničemu ne služe, jedini tragovi ljudi su reklame BnL korporacije, koje na prazno hvale svoje proizvode, kao i luksuzni život u svemirskim brodovima, gde nema muke i čamotinje života na Zemlji i gde je uopšte jedino moguć život.

Za razliku od drugih ekoloških antiutopija, Voli se ističe svojom iskrenošću i neizveštačenošću, kao i nedostatkom one politkorektne angažovanosti koja je odavno dovela sve „zelene“ organizacije na zao glas. Film ne propagira niti jednu od korporativno upotrebljivih ekoloških „žvaka“ (poput „nuklearne pretnje“ koju sponzorišu naftne kompanije, ili „ozonske pretnje“ koje sponzorišu kompanije-proizvođači rashladnih uređaja i sl.), on udara u središte problema, a to je prenaseljenost i đubre , pri čemu za ovo poslednje otvoreno poziva na odgovornost upravo same korporacije, kao nosioce savremene globalne ekonomije. Veoma prefinjeno se stavlja na znanje da je uzrok naše civilizacijske propasti ono što smatramo najvećim civilizacijskim tekovinama – mogućnost da „svako poseduje šta god poželi“.

Kritika potrošačkog društva

Jednostavna poruka ovog filma (koju „i dete može da razume“) jeste da „svetske korporacije“ vode propasti sveg života na Zemlji, sa većom razornom moći od asteroida, osvajača iz svemira, ili Lukasove Imperijalne flote. Voli se tu nadovezuje na dugu tradiciju američkog futurizma, koji u svim svojim mračnim vizijama budućnosti često vidi umešane prste „slobodnog kapitala“ ili „krupnih kompanija“. U Zvezdanim ratovima , planete na kojima ne važe pravedni zakoni, istina liberalne, Glaktičke Republike, bez ostatka su prikazani kao septičke jame pune kriminala, nasilja, ropstva i svakolikog nemorala, a separatistički konflikt koji vodi do uništenja „hiljadugodišnje republike“ predvode organizacije poput „Trgovačke federacije“, „Unije tehnokrata“ i „Bankarskog klana“, koje sve verno oslikavaju realne centre moći u današnjem svetu (poput EU, G8, MMF, naspram nemoćne OUN, na koju neverovatno podseća Galaktički Senat). U serijalu ­ Tuđin (prve tri epizode) do oslobađanja svemirskog čudovišta dolazi iz želje korporacija da se domognu monopola nad jedinstvenim oružjem, koje im, naravno, izmiče kontroli; u Zvezdanim stazama , čije međuplanetarno društvo neodoljivo podseća na idealizovanu sliku SSSR (uključujući i crvene uniforme protagonista), često se ističe da je „novac štetan i civilizacijski prevaziđen pojam“.

Negativni portret BnL korporacije se u Voliju dodatno satirizuje u drugom delu filma, kada protagonisti dospevaju na „najlepši i najveličanstveniji brod BnL flote“ , gde ljudi „uživaju u robotizovanom zadovljavanju svih svoji potreba“. Autori filma pred nama oslikavaju svojevrsnu apsurdnu paralelu filmu Matrica ( The Matrix , 1999 ) , gde ljudi žive zadovoljni, beslovesni i nezainteresovani za svoju sudbinu u udobnim foteljama, sa TV ekranima okačenim pred očima, obesni i nepokretni od brze hrane, koja se, radi što manje napora, unosi na slamku i koja se razlikuje jedino po etiketi na plastičnoj čaši. Ljudi su prikazani kao vreće sala bez identiteta, volje i emocija, koji od rođenja zure u ekran i ne znaju ni za kakav svet mimo reklama za BnL proizvode, koji su im uvek dostupni pritiskom na dugme fotelje. Uprkos vedrini naracije, ne mogu, a da ne užasnu slike mali dž beba naslaganih kao drva, već neumesno debelih od Bn L hrane, sa TV ekranima instaliranim po rođenju, koji im reklamiraju najnovije pelene, ili ljudi koje automatizovane fotelje premeštaju sa jednog dela broda na drugi, a koji jedni sa drugima pričaju isključivo preko videofona, nemajući nikakvu predstavu o tome da na brodu imaju ogroman bazen, prozore sa predivnim pogledom na celu galaksiju, pa čak ni druge ljude.

Ono što je svakako najitrigantnije jeste slika same korporacije BnL , koja je u filmu sve – od komande broda do „drugog slova azbuke“ (po principu alfa, beta, gama, „Delta“). Filmski prikazi napuštanja zemlje pokazuju da je u vreme potpunog kolapsa planetarne ekonomije ulogu američkog predsednika zamenio direktor kompanije, koji se sa obraća robotizovanim autopilotima flote za „luksuzna svemirska krstarenja“ ispred karakteristične plave pozadine, gde američku zastavu menja zastava BnL (boje su, simbolično, iste), a umesto Bele kuće na zidu stoji BnL hipermarket . Ipak, najzanimljivija je činjeninca da je, sedamsto godina kasnije, korporacija potpuno robotizovana, pri čemu veštačka inteligencija koja je kontroliše nema nikakve koristi od profita koji stiče i koji je i tako primorani da vraća natrag kako bi se održavao komplikovani ekosistem na brodovima. Ukratko, globalni korporativni kapitalizam, a pogotovo „industrija potrošnje“ kao njegova kičma u savremenom svetu, pokazan je kao slepi mehanizam koji nikome ne donosi nikakvu korist, ali uništava sve pred sobom, zagadivši Zemlju preko granice održivosti života, a ljude lišivši svake crte čovečnosti.

Izvanredni humanistički preokret

Ono što je u filmu najviše „holivudsko“ jeste, naravno, okretanje cele radnje u smeru emancipacije čovečanstva i prevazilaženja neemotivnog, mehanički kontrolisanog društvenog sistema, u cilju ostvarivanja „hepienda“ svemirskih razmera. Pa ipak, u odnosu na uobičajene holivudske filmova, gde se „čovek“ suprotstavlja „mašini“, a „ljudskost“ „mehanizmu“, u Voliju su ljudi robotizovani do nepopravljivosti, njihova čula otupela od prezadovoljenosti i nerada, a faktor koji ih izbacuje iz njihovih kolotečina nije njihova „slobodna volja“ ili „potreba za izborom“ ( Matrica , Ekvilibrijum ), već činjenica da se na hodnicima pojavljuje gomila robota koji imaju programske greške, a koji su opet oslobođeni iz radionice za opravke nepredvidivom hirovitošću Volija, slepog putnika sa Zemlje. I Volijev raskošni karakter i duboka, dečija humanost njegovog bića proističu iz „tehničke greške“, koja se dogodila tokom mnogovekovne izolovanosti na Zemlji, znatno nakon što je robot vlastitom sposobnošću samoopravljanja nadživeo vlastiti rok trajanja.

Bezlični proizvod, jedan od miliona identičnih, postaje tako najveći neprijatelj korporacije koja ga je stvorila, pojavljujući se istovremeno kao „prvi pokretač“ nove istorije čovečanstva, koja će dovesti do repopulacije Zemlje. Stotinama godina, mali đubretar jedini je nosilac onoga što uobičajeno doživljavamo kao „čovečnost“. On gleda svoj film i sluša svoju muziku, sanjajući da će jednoga dana upoznati nekoga sa kim će moći da se drži za ruke, posvećujući dobar deo svoga vremena sitnicama i tričarijama koje mi toliko cenimo u svojim životima. Za razliku od ljudi u svemiru, koji promene „modnih trendova“ po komandi prate pritiskom na svoje dugmiće, Voli pravi izbore koji su „samo njegovi“ i nemaju baš nikakvo opravdanje osim njegovog ličnog sistema vrednosti (tako on baca dijamantski prsten da bi zadržao kutijicu u kojoj se nalazio). I dok su ljudi osuđeni da jedu, oblače i veruju u „đubre“ koje im servira robotizovana internet-televizija, Voli je jedini u svemiru sposoban da iz hrpe đubreta izdvoji nešto što ima vrednost, zato što je za njega zanimljivo i neponovljivo. Blaga i inteligentna ironija provejava celim filmom, budući da je „obećani svet“ (toliko čest motiv u kosmičkim odisejama) jedno obično đubrište, a donosilac „istine“ jedan, zapravo neispravan robot, i sam industrijski proizvod.

Poruka filma je snažna i duboko emotivna. Ona prikazuje čovečanstov koje se toliko otuđilo od samog sebe da je potrebno da ga „uljuđuje“ jedna mašina. Robot Voli je, opet, najhumanija ličnost u filmu budući da je imao najviše kontakta sa ostacima onoga što je čovečanstvo činilo dok je imalo svoje unutrašnje vrednosti i ciljeve. Pa i tome se pristupa sa ironijom, budući da su tekovine civilizacije koje mali robot određuje kao vredne čuvanja potpuno slučajne i uglavnom beznačajne iz konteksta naših životnih vrednosti („đubre“), čime se još jednom ukazuje na činjenicu da su „civilizacijske vrednosti“ koje mi negujemo u stvari ono što nas vodi u propast – dok su od najveće vrednosti upravo sitnice koje često zanemarujemo (poput igračaka, muzike, ili držanja za ruku).

„Oduševljeni“ futurizam

Svojevremeno je Emir Kusturica, inače veliki neprijatelj „Holivuda“ kao simbola potrošačkog društva, komentarišući svoj film Život je čudo, istakao da izbegava holivudske okvire zato što želi saradnike i publiku koji će „razumeti potrebu da se prikaže nesretna ljubav jednog magarca“. Voli je očigledan holivudski projekat koji ne samo da se bavi ljubavlju jednog robota-đubretara (marginalca u mnogo čemu nalik Kusturičinim Ciganima) prema sondi za ispitivanje vegetativnog života na Zemlji (njegova „devojka“ Iv je takođe jedan od serijski proizvedenih „Vanzemaljskih evaluatora vegetacije“), već istovremeno služi kao izuzetno inteligentna kritika sveta masovne potrošnje, čije su perjanice velike kompanije, a sa njima i sam Holivud kao „traženi brend“.

Voli nalikuje velikim delima filmskog futurizma u moru detalja – a mnoge od njih, poput Zvezdanih ratova (Volijeva beslovesna karakternost veoma nalikuje kultnom Lukasovom droidu R2D2) ili Odiseje u svemiru 2001.­­­ (­ 2001: A Space Odyssey, 1968 – samo što ovde početna iskra čovečnosti putuje sa Zemlje u svemir, a ne obrnuto) film otvoreno parodira, kritikuje i interpretira. Naročito je upečatljiva scena kada se kapetan broda-kolonije, u nameri da ljude vrati na Zemlju, suprotstavlja svome autopilotu, nalik sukobu Dejva Boumena i Hala-9000, uspravljajući se iz svoje fotelje poput Klarkovog majmuna, što se dodatno parodira Štrausovim „Zaratustrom“.

Uopšte, da bi se gledao Voli i uživalo u svim prefinjenim porukama, upućivanjima i fusnotama ovog izvanrednog filma, potrebno je daleko više pažnje, napora i predznanja nego za prosečne gluposti koje nam se prikazuju u udarnim terminima. Najzad, Holivud nam odavno nije poslao dugometražni film u čijem najvećem delu praktično nema nikakvog dijaloga, koji svoju naraciju osvaruje kroz muziku, pokret i čistu čaroliju pokretnih slika. „Animirani“ film, uostalom, znači „oduhovljeni“ film – i upravo to i jeste suština priče Volija : duhovita filmska poema u kojoj jedan produhovljen robot vraća duh čovečanstvu koje ga je izgubilo. I nikako ne bi valjalo da se oduševljenje koje prožima svaki minut ovog dirljivog i nepretencioznog filma uskrati odraslima, budući da je njima ono daleko najpotrebnije, a njima je, po svoj prilici, primarno i namenjeno. U tom smislu, naši distributeri treba da se uozbilje i temeljno preispitaju srpski odnos prema animaciji – neće biti da smo toliko ispred ostatka sveta da nas Voli baš ničemu ne može naučiti, makar to bilo samo to da Holivud nije zaboravio šta je to prava filmska čarolija.

U Beogradu, 15. septembra 2008.