Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo NIN

 

 

Aleksandar Vučić

Hronika najavljene prevare

Kad god neko priča o moralu, časti, poštenju i obrazu, znači da je gubitnik i time pravda poraz. Nešto slično sam pročitao u nekoj od idolopokloničkih kolumni Dragoljuba Žarkovića posvećenoj uspesima njemu dragog predsednika Demokratske stranke (tada nije hvalio, takođe drage mu tajkune, naročito jednog), pa ću mu dati priliku da opet negde objasni, on ili neko sličan njemu, kako je važno samo imati vlast, po svaku cenu, i ništa više.

Do izbora 11. maja, koalicionu većinu u Beogradu su činili DS, G17 plus, DSS i Nova Srbije. Nakon izbora, postalo je jasno da ta većina neće biti ponovo uspostavljena, pre svega zbog nepremostivih razlika između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, kao i ogromne želje Beograđana za promenama. U novoj skupštini Beograda, od 110 odborničkih mesta, koalicija stranaka okupljena oko DS osvojila je 45 mandata, Srpska radikalna stranka 40, Koalicija DSS-NS 12, LDP 7, a koalicija SPS-PUPS-JS 6. Ovakav odnos snaga, u skladu sa predizbornim zalaganjima stranaka, govorio je da građani Beograda žele drugačiju vlast i uklanjanje korumpiranih pojedinaca i struktura koji su, a i danas to čine, gurali Beograd na dole.
Odmah sam ostvario kontakt sa sekretarom gradskog odbora SPS, Aleksandrom Antićem, koji je vodio kampanju za Beograd i koji je do tada bio šef odborničke grupe socijalista u Skupštini Beograda. Još početkom maja, gotovo 7 dana pre izbora, Antić je više puta ponovio da je za Socijalističku partiju LDP Čedomira Jovanovića neprihvatljiv partner. Isti stav Antić mi je lično potvrdio i u mojoj kući gde smo se sastali, ali i mnogo puta kasnije na zajedničkim javnim nastupima, kao i želju da se obori dotadašnja vlast DS, koja je i po Antićevim rečima užasno kriminalizovana i protiv koje se borio prethodnih godina. Ono što je takođe veoma važno, saglasili smo se da bi vlast SRS, DSS-NS i koalicije okupljene oko SPS-a bila najbolja za Beograd i dogovorili započinjanje pregovora o formiranju koalicije. Istovremeno, zajedničku vlast u Beogradu dogovorio sam sa Ivicom Dačićem koji je dao tvrdu reč. Jasnu i nedvosmislenu, da ću biti gradonačelnik, jer to je volja Beograđana, samo da preostale detalje dogovorim sa Petronijevićem i Antićem.

Razgovarao sam i sa Aleksandrom Popovićem iz DSS, koji je bio moj protivkandidat za gradonačelnika Beograda, ali i tada i danas dobar prijatelj, kao i Nenadom Komatinom, predsednikom DSS-ovog beogradskog odbora. Iako je na njih vršen određeni pritisak od strane moćnika iz redova DS, uz veliko zalaganje predsednika DSS, Vojislava Koštunice, predstavnici koalicije DSS-NS prihvatili su formiranje zajedničke vlasti u Beogradu sa SRS i koalicijom SPS-PUPS-JS.

Tokom razgovora sa DSS-NS i koalicije okupljene oko SPS-a, a koji su započeli već prvog dana posle izbora, detaljno su definisani ciljevi i zadaci buduće gradske vlasti, ukoliko ona preuzme upravljanje Beogradom, a mi smo (govorim o SRS), učinili brojne ustupke sa ciljem da se pregovori što brže završe i da ono što smo obećali građanima u kampanji počne da se ostvaruje, jer, pre svega, računao sam, mi smo ljudi od morala i časti i moramo da održimo svoju reč i ispunimo sva data obećanja. Pregovori su imali za cilj stvaranje programske koalicije koja će omogućiti da u Beogradu mnogo više zaista i bude urađeno (npr. bar jedan most, koji nije ni započet u poslednjih 12 godina, od kada DS vlada prestonicom Srbije), a ne da vlast služi za kriminalno bogaćenje pojedinaca i jačanje pojedinih tajkuna. Iskreno, čini mi se i da su ljudi iz DSS bili vrlo korektni u razgovorima, a izuzetak nije bio ni toliko osporavani Nenad Komatina. Bar na našim sastancima.

Međutim, već tokom prvog dana zvaničnih pregovora uverio sam se da program i načela, po kojima će raditi budući koalicioni partneri, nisu svima najvažniji. Prvi dolazak predstavnika koalicije SPS-PUPS-JS i DSS-NS u sedište Srpske radikalne stranke, obeležio je sukob predsednika gradskog odbora PUPS-a Milana Krkobabića, sa skoro svim drugim članovima pregovaračkih timova.

“Mi penzioneri hoćemo da razgovaramo o programu, ali, pre svega, hoću da kažem da Javno pogrebno preduzeće, van svih pravila, mora da pripadne nama.” Nakon rasprave koja je nastala, uvreda koje je na račun DSS iznosio Krkobabić, kao i pitanja jednog od učesnika pregovora “da li to traži zbog tate”, uz nekoliko dodatnih upadica predstavnika penzionera, koji samo što nije tražio mesto gradonačelnika, prvi put sam se ozbiljno upitao da li će biti moguće formirati gradsku upravu i da li je ovo odugovlačenje smišljeno ili je samo posledica velikih apetita malih stranaka. Međutim, zahvaljujući korektnom stavu ostalih koalicionih partnera, posle nekoliko dana, nekoliko izmena i dopuna, sačinili smo ozbiljan sporazum koji su prihvatile sve stranke. Uspeli smo da izbegnemo da se ovaj značajan posao pretvori u puku podelu sekretarskih i direktorskih mesta, a siguran sam da će vam svi ljudi koje pominjem i danas potvrditi da smo dogovorili brzo započinjanje najvažnijih infrastrukturnih poslova važnih za Beograđane kao i privlačenje konkretnih stranih investitora.

Svakako treba reći da su ovi pregovori tada bili u senci pregovora o formiranju republičke vlade, pa je i medijski pritisak bio nešto manji, kao i pažnja najmoćnijih tajkuna. Ali, istovremeno hoću da kažem da su razgovori oko vlasti u Beogradu vođeni nezavisno od republičkih pregovora, a u skladu sa svim onim što su SRS, DSS-NS, kao i SPS-PUPS-JS javno govorili. Na činjenici da gradska vlast nema nikakve veze sa republičkom najviše je insistirao SPS i mi smo bili primorani da to prihvatimo.

Dogovorili smo se da potpisivanje sporazuma bude na Kalemegdanskoj terasi, a ne u nekoj od naših stranačkih prostorija, jer smo želeli da pokažemo da Beograd ne doživljavamo kao stranačku prćiju, već da ćemo ovaj posao obavljati potpuno javno, pošteno i u korist građana Beograda.

Već tada su do nas počeli da stižu ozbiljne informacije sa imenima i prezimenima ljudi koji su započeli proces uništavanja dokumentacije koja govori o najtežim krivičnim delima, najvećim pljačkama i korupcionaškim aferama koje su potresale Beograd u poslednjih osam godina, pre svega u Direkciji za građevinsko zemljište grada, ali i u nekoliko drugih javnih preduzeća. Više puta sam javno, na konferencijama za štampu i mitinzima koalicije, pozivao da se prekine sa uništavanjem dokumentacije, ali sam pozvao i nadležne državne organe da provere ove informacije. Tada sam bio potpuno siguran da u redovima naših protivnika iz Demokratske stranke, koji su direktno umešani u višemilionsku pljačku Beograđana, javio užasan strah da će za svoj kriminal uskoro morati i da odgovaraju. Tih dana, dobijamo informaciju da su kod Tadića, kao zvanična delegacija, bili Đilas, Gorica Mojović i ostali čelnici gradskog DS, a osnovna poruka Tadiću bila je da Beograd ne sme da padne u ruke radikala iz tri razloga. Prvi je, kriminal i korupcija neviđenih razmera u Beogradu, a rezultat bilo kakve istrage vodio bi do vrha države. Drugi, gubitak majdana novca za DS, a treći ukidanje bilo kakve mogućnosti radikalima da pokažu kako investitori ne beže iz Srbije ni kad oni vladaju, a mogu da upravljaju Beogradom i efikasnije i poštenije.

Istog dana kada smo potpisali sporazum, Koštunica nas je pozvao na skromnu proslavu u njegov kabinet i osim nas iz grada, mini proslavi u Vladi Srbije prisustvovali su i Nikolić i Dačić. Tog dana sam shvatio, a to je bio 30. maj, da Dačić ide u republičku vladu sa demokratama. Naime, tada mi je rekao – eto ispunio sam obećanje i grad je završen, samo nemoj ništa da me pitaš o Republici. Uzgred, i pored naših napora, očigledno zbog drugačije volje, političke, mini sastanak je više ličio na komemorativni skup nego na proslavu.

Tada Tadić zakazuje, namerno kažem Tadić, a ne Alimpić, jer znam da je, uprkos svakodnevnim lažima da o tome nije bio obavešten, ali, posle svega, ne može da ide protiv svog čoveka, sednicu Skupštine grada za 14. jul. Da je Tadić umešan saznao sam iz rečenice koju je Dačić nesmotreno izgovorio, a to je da Alimpić ima samo rok u kojem mora da zakaže sednicu, a sednica može da bude bilo kad. Ugrizao se za jezik i promenio temu, jer već tad je imao informaciju od Tadića da će se Beograd ostaviti za kasnije rešavanje. Doduše, priznajem, pomislio sam i da u svakoj sitnici vidim neki problem, te nisam previše insistirao na tome.

Razume se, sve vreme sam imao apsolutno poverenje u Antića i Petronijevića. Tek pet dana pred njihov konačni salto mortale počeo sam da sumnjam. Do tada, njima sam verovao koliko i sebi. Naravno, svi ostali funkcioneri SPS kleli su se kako je sve u redu za grad i nisu mi delovali neuverljivo. Milanu Krkobabiću nisam verovao ništa, jer on je odmah posle potpisivanja sporazuma, odlazio u šetnje sa Đilasom, po novobeogradskim parkovima, a posle toga su se bar četiri puta našli u kafiću “Fraći”, a da Krkobabić nikoga od nas nije ni obavestio. Ćutali smo, jer nam njegova dva glasa nisu bila ni važna za skupštinsku većinu, a i svi smo gledali da imamo što manje posla sa njima. O razlozima za to, ovde ne bih govorio.

Posle sramne i nedemokratske odluke Borisa Tadića (kroz lik Zorana Alimpića) da zakaže sednicu Skupštine Beograda za 14. jul, pored činjenice da su izbori završeni 11. maja i da su mu predstavnici SRS, DSS-NS i koalicije SPS-PUPS-JS dostavili Koalicioni sporazum i jasno potvrdili da postoji većina za formiranje nove beogradske uprave, odlučili smo da ne sedimo mirno. Nažalost, pošto je sve više bilo jasno da će socijalisti Vladu Srbije formirati sa Tadićem, Dinkićem, Čankom i Ugljaninom, bilo nam je nemoguće da proteste organizujemo oštrije, masovnije i češće. Naime, Antić mi je više puta govorio da bi to otežalo njegovu poziciju, da on već trpi pritiske (ali junački odoleva) i da protesti treba da budu više formalni nego suštinski, što bi njemu pomoglo da očuva koaliciju. Ne želeći da damo povoda bilo kome da kaže da smo mi ili bilo ko drugi iz redova koalicije učinili nešto nekorektno, odnosno da smo namerno onemogućili formiranje ove koalicione većine, u velikoj meri smo izašli u susret Antićevim, odnosno Dačićevim zahtevima. Naravno, verujući njegovoj reči da on čvrsto podržava koaliciju i da će oni, pošto na 2 odbornika PUPS-a više niko nije ni računao, u svakom slučaju, pa makar i 14. jula, glasati za dogovorenu i potpisanu većinu.

Pored svega, danas mogu da kažem da su protesti koje smo organizovali postali suštinski simbol otpora totalitarizmu Borisa Tadića i veoma sam zahvalan građanima Beograda, koji su tih vrelih junskih dana pokazali ogromnu energiju i volju da odbrane demokratske procese u svom gradu. “Alimpijada” koju smo održali ispred Skupštine grada, pokazala je svima da, uz dosta humora ali i odlučnosti, bez obzira na to šta će se kasnije dešavati, Beograđani ne trpe da ih bilo ko ponižava i da lomi njihov slobodarski duh.

Da bih ilustrovao i neke od metoda specijalnog obaveštajnog rata, koji je Demokratska stranka vodila protiv nas, navešću susret koji sam imao upravo tokom jednog od protesta ispred gradske skupštine. Naime, nešto pre početka samog skupa, prišao mi je bliski Tadićev rođak, Ranko Tadić, poznatiji u obaveštajnim krugovima kao “čika Pera”, koji je na čelu obaveštajne službe Demokratske stranke i predsednikov prvi obaveštajac. U kratkom razgovoru mi je rekao da ne treba da se trudim, jer oni (Demokratska stranka) već imaju dva odbornika Nove Srbije i po jednog iz DSS-a i SRS-a, te da svakako neću biti izabran. Vrlo brzo su gotovo istim rečima izgovorene počele da mi stižu istovetne informacije od nekih ljudi koju su moji bliski prijatelji, a koje im je servirala obaveštajna služba Demokratske stranke. Naravno, kako će se kasnije pokazati, sve ove lažne informacije bile su usmerene da skrenu pažnju sa jedinog stvarnog cilja Demokratske stranke – a to je SPS i Ivica Dačić, kao i da “kupe” potrebno vreme, a da mi pažnju usmerimo na obezbeđivanje odbornika gore pomenutih stranaka.

Danas je u toku poslednja javna priča, kako SPS ni po koju cenu neće u koaliciju sa LDP Čedomira Jovanovića. Verujem im, ipak, manje nego prvi put. Bar sam nešto naučio.

 

 






 
 
Copyright by NSPM