Reagovanje Nebojše Popova i Vojina Dimitrijevića na tekst Slobodana Antonića “Zašto ih posmatram” (NIN br. 2810 od 4.11.2004, str. 18-19).

Nebojša Popov

Misionar - šta je tu loše?

U nacelu, izmedu mene i Slobodana Antonica nema spora kada je rec o stanovištu da je svako, pogotovo kada sudeluje u javnosti, podložan kritici, da na sve i svakoga treba primenjivati ista merila i da kriticko mišljenje treba da pociva na tacnim cinjenicama i valjanim argumentima. Cenim i Antonicevu ambiciju da na kršenje ljudskih prava i demokratske procedure, kako sam veli, “udari na sva zvona”, i za vreme i posle Miloševiceve vladavine. Neke od njegovih radova citirao sam u svojim tekstovima, nalazeci da spadaju u bolje priloge istraživanju zbivanja u našoj zemlji. Dakle, medu nama nema licnog spora i sukoba. Pokušacu da pokažem šta je sporno, problematicno i opasno u njegovom tekstu.

Sporno je tumacenje jednog (i jedinog) odlomka iz mog teksta koji Antonic uzima kao razlog da me podvrgne posmatranju. Rec je o oduzimanju mandata jednom broju poslanika Narodne skupštine Republike Srbije 2001. godine, zbog nedolaženja na sednice i ignorisanja ove institucije, što sam smatrao uslovno legitimnim, ukoliko vodi stvaranju demokratskih institucija i afirmaciji paralementarizma. Antonic nalazi da sam ovim stavom podržao kradu mandata, cak i da sam ucestvovao u “horskom aplauzu” tom cinu. Da je hteo, on je mogao videti iz više mojih tekstvova da sam kriticki pratio sporove i sukobe, pa i pribegavanje raznim oblicima nasilja i nove vlasti, i to ne samo DS i DSS, vec i GSS, a da i ne pominjem staru vlast (SPS i SRS). Doduše, nisam sam cin, kako kaže Antonic, osudio kao kradu mandata i “po sebi” lošu stvar, vec su me zanimale posledice. To je glavni dokaz moga greha. Bez nade i šanse da kod strogog posmatraca okajem svoj greh (i kome da se ispovedim - Amfilohiju ili Atanasiju, Filaretu ili Pahomiju, kome?), postalo mi je jasno, i ne samo meni, da pomenuto oduzimanje mandata (kasnije vracenih) nije doprinelo stvaranju demokratskih institucija i afirmaciji parlamentarizma, ni pod dosovcima i pod postdosovcima. To smatram bitnom temom kritickog mišljenja i dijaloga, ali za tako nešto posmatrac tuduh grehova ne pokazuje interesovanje.

Problematicno je, blago receno, kada inkriminisani citat uzet iz jednog teksta, objavljenog u Blic njuzu, Antonic koristi za diskvalifikaciju drugog lista - “Republike” - iz koje ne navodi nijedan citat, nijedan tekst, niti jednog jedinog autora. Bez ikakvih cinjenica i racionalnih argumenata, citav list koji izlazi kontinuirano vec šesnaestu godinu i u kojem su objavljeni tekstovi više od dve hiljade autora, Antonic smešta u problematicnu grupaciju koju naziva “misionarska inteligencija”. Ovu sintagmu iz jednog svog teksta od prošle godine ponavlja i u ovom tekstu. Ovo je istaknuto i u podnaslovu sadašnjeg teksta u NIN-u: “Primetio sam da se deo ovdašnje inteligencije prema sopstvenom narodu odnosi kao nekadašnji misionari prema urodenickom plamenu. Oni veruju da je narod u Srbiji ne samo primitivan vec i kolektivno oboleo od nacionalizma.”

Kao urednik “Republike” bio sam i ostao spreman za kriticku procenu i dijalog ne samo o svojim tekstovima nego i o svemu što je u njoj objavljeno. Ali, to nije moguce kada, kao kod Antonica, nema ni pomena o konkretnim tekstovima. Mene licno ne uzbuduje ni ideološka etiketa, jer sam mnoge doživeo i preživeo, pa i “misionarsku inteligenciju”. Uostalom, biti misionar i ne mora biti nešto loše (kao ni “anarholiberal”). Ali, doživljaj jedne oznake nije stvar licnog ukusa, pogotovo kada služi za etiketiranje i konstruisanje grupacije “stranih placenika i domacih izdajnika”. Takva dijagnoza podrazumeva i odgovarajucu terapiju (egzekuciju). Tome je podvrgnuta citava “Republika”, njeni saradnici (da li i citaoci?), uz još neke listove, o cemu ce oni sami reci svoju rec.

Cemu sve to? Razlog je jednostavan; samoproglašenim braniocima Srpstva ocigledno smeta kriticko ispitivanje odgovornosti za zlocine i pljacku u našoj zemlji, a sve u ime “nacionalnog interesa”. I, umesto dijaloga o tome, Antonic i njemu slicni autori, konstruišu ideološkog monstruma koji, kako se uporno ponavlja, potcenjuje, vreda, mrzi itd. vaskoliki srpski narod, a oni ga, kao, vole i brane. Svakako, nema osnova da se bilo koji narod, pa ni srpski, proglašava u celosti kao olicenje mana ili vrlina. Nijedna licnost nije uvek ista. To su poznate stvari. Problem je nešto drugo.

Konstrukciju “neprijatelja naroda” (srpskog) u Antonicevom tekstu (i u slicnima kojima se ovde ne bavim, kao ni svrstavanjem autora u neki “krug”)” služi jasnoj svrsi, da se izbegne ispitivanje odgovornosti i krivice za zlocine i pljacku, pocinjene u ime srpske nacije, i ne samo srpske. A da bi se to izbegavanje sakrilo, pribegava se raznim veštinama, pa i zameni teze: za pocinjeno zlo nisu odgovorni i krivi pocinioci nego oni koji o tome govore. Ispada da su kriticari zla samo zlo, da oni potcenjuju, mrze i vredaju citav narod. A potom sledi i njihovo žigosanje i nastojanje da se uklone. Kada se bar malo razmisli, stvari stoje sasvim drukcije. Težnje ka razjašnjenju i sankcionisanju zlocina i pljacke (i raznih krada) može da se shvati i kao nastojanje da se Srbi oslobode nametanja hipoteke kolektivne krivice i prakticno afirmišu kao narod koji je sposoban i spreman za stvaranje institucija moderne civilizacije, i države. A toga nema bez razjašnjenja i sankcionisanja zlocina i pljacke. Izbegavanje ovog složenog, teškog i bolnog javnog posla sprecava i samo postavljanje temelja normalnog društva i države. Za samoproglašene ekskluzivne ljubitelje naroda i njegove neprikosnovene pastire, svako ko se drzne da analiticki i kriticki raspravlja o ovoj temi, biva oglašen anacionalnim i antinacionalnim, u raznim varijantama, sve do “domacih izdajnika i stranih placenika”. Tu spada i konstrukcija opake “misionarske inteligencije” koju je kao svoj izum patentirao Antonic.

U novom tekstu Antonic pojacava i proširuje svoje posmatranje i na nove, veli, sve opasnije, “krugove” ciji se pripadnici pozivaju na modernizaciju i reforme, a zapravo su, tvrdi on, “montanjari” - prevratnici, revolucionari, nasilnici, ekstremisti.

Antonic u svom tekstu otkriva okosnicu svoga stanovišta. On se retoricki pita “zašto bi ‘reformsko-modernizacijski’ ekstremizam bio manje opasan od, recimo, nacionalistickog i komunistickog?” I odmah odgovara: “Štaviše, on možda može biti i opasniji baš zato što su komunisticka i nacionalisticka ideja istorijski poprilicno kompromitovane, dok su ideje reformi i modernizacije i dalje pozitivna vrednost za sve nas.” Ostavimo li ovom prilikom po strani retoricku upotrebu “možda” i “poprilicno” ( kao da tragicne posledice zlocina i pljacke nisu izvesne i goleme), Antonic zvoni na uzbunu zbog opasnosti od onoga što tek može da bude. A ta mogucnost postaje nužnost ukoliko se ne prihvate rezultati Antonicevog posmatranja i njegovo uzbunjivanje. On, doduše, dopušta da svi “ektremisti” nisu jednako opasni, ali njegovim tekstom nikome nije pružena mogucnost da se izbavi, jer, kako veli sam Antonic, “samo me manjak prostora onemogucava da napravim odrešitiju razliku medu njima”. A da je imao mesta (i vremena?), to bi bar ponekom dalo priliku da izmakne “pravednickom gnevu”.

Opasno je kada se konstruisana opasnost - “misionarska inteligencija” i “modernizacijsko-reformatorski ekstremisti” - proglasi za vecu opasnost od cinjenja zlocina i pljacke i svih onih koji sprecavaju da se sve što se dogodilo, i dogada, razjasni i sankcioniše i time zapocene stvaranje temelja normalnog društva i države, gde se ne može nekažnjeno ubijati, pljackati, krasti i huškati na nasilje.

Na Antoniceve dijagnoze i njima primerenu terapiju reagovala je samo Vesna Pešic koja je i ranije bila sumnjicena i napadana kao “nacionalno nepodobna”, kao da bi njezino brisanje iz sastava srpskog naroda doprinelo njegovoj cistoti (više od militantnih “higijenicara”?). Ali, njena kritika nije podstakla Antonica da se bar malo zamisli nad svojim tekstom; naprotiv, “dodao je gas”, nagazio i mene i podstakao me da napišem ove retke. Pišem ih nerado, strepeci da može uslediti i “gas do daske”. Ali, nije rec samo o meni, pa ce se valjda još neko oglasiti.

Autor teksta o kojem je ovde rec, i to je pojava koja zaslužuje pažnju, iskazao se kao osobeni nadglednik ideoloških kretanja i skretanja, a ne tek neki bezazleni posmatrac ( recimo, ptica). Ima, pak, i nešto za šta mu možemo biti zahvalni. Lišava nas strahovanja od tajnih dosjea u kojima se skupljaju rezultati posmatranja “neprijatelja” i priprema obracun s njima, a da se ne zna ni ko su sve, i kakvi su, sami posmatraci, koji su njihovi nalazi i šta sve odatle sledi. Tajnost proizvodi mnogo mistifikacije. Javni dosje, pak, lišava nas neodredenog straha, strave i košmara, ali ne i realnog straha od posledica pisanja i objavljivanja ovakvih tekstova. Ipak, na javni tekst je mogucno i javno reagovanje. A u samoj javnosti može se pokazati više sklonosti za upotrebu cinjenice i argumenata i za njihovo kriticko ispitivanje, na šta ponekad opominje i sam Antonic, kada se priseti nauke kao svoga poziva (misije?), da je i univerzitetski profesor.