Vojin Dimitrijević

Zašto me posmatra?

(“Srpski Sen Žist i petooktobarski montanjari”, NIN br. 2808, “Zašto ih posmatram”, NIN br. 2810)

Pošto profesor Antonic nije imao prostora da razgranici krugove koje smatra ekstremistickim “montanjarima”, uzecu u odbranu samo sebe, u nadi da cu tako bar ja da izbegnem sudu Istorije i gnevu njenih tumaca.

Priznajem da sam 17. marta 2003. ujutro, cetiri i po dana posle Đindicevog umorstva, na Radiju B 92 rekao da odlukom o uvodenju vanrednog stanja nije suspendovano ni ograniceno nijedno pravo koje se po medunarodnim ugovorima ne bi smelo ograniciti ili suspendovati. Nije rec, kako to Antonic misli, o cl. 9 Pakta o gradanskim i politickim pravima, nego o clanu 4, koji dozvoljava državama da “u doba kada opstanak nacije ugrozi izvanredna javna opasnost”, preduzmu mere “kojima se ukidaju obaveze predvidene u ovom Paktu”. Možda se Antonic ne slaže, ali ja sam smatrao i još uvek smatram da situacija kada naoružani državni službenici i kriminalci s policijskim znackama i legitimacijama uzastopno, uporno i javno pokušavaju da ubiju predsednika vlade - i na kraju u tome uspeju - predstavlja izvanrednu javnu opasnost koja ugrožava opstanak države. Uvodenje vanrednog stanja moglo se i tada napadati pred Komitetom za ljudska prava UN, ali se toga, izgleda, niko nije setio.

Oni koji se tako rado pozivaju na narod trebalo bi da pamte veliku popularnost “Sablje”, utvrdenu u tadašnjim ispitivanjima javnog mnjenja.

To ne znaci da posle proglašenja vanrednog stanja neki postupci organa vlasti i mnoge reci njenih glasnogovornika nisu bili protivustavni i protivzakoniti, ili bar bahati ili glupi; oni mogu biti povod za razne vrste odgovornosti. Ali iz toga - i tu se ocigledno moj “ekstremisticki” krug razlikuje od Antonicevog, “liberalnog” - ne sledi da se moraju odbaciti i poništiti svi rezultati vanrednog stanja, pa i omrznute “Sablje”. U te rezultate spada i pocetak razracunavanja s organizovanim kriminalom i - što je mnogo važnije, a za neke vrlo bolno - uvidanje da su veliki nacionalni ratnici po pravilu bili i opaki, gramzivi i licemerni gangsteri. Da nije bilo “Sablje”, ne bi se znalo ko je i kako pogubio Ivana Stambolica, a atentate na Ibarskoj magistrali i u Budvi pojela bi pomrcina. Pošto se dobri efekti ove akcije (i ljudi koji su ih proizveli) sada opsesivno i efikasno uklanjaju, necemo nikada saznati ko je ubio Slavka Curuviju. Nadam se da podsecanje na zlocine Miloševiceve ere nije cepidlacenje jednog montanjara zbog malih “prekršaja demokratske procedure”.

Svakome ko se bavi ljudskim pravima poznate su manipulacije u vezi s njima. Jedna od njih je selekcija žrtava, “simpaticnih” po rasi, naciji, politickoj pripadnosti. Primer je za to Antonicevo navodenje samo jednog od stavova Nataše Kandic i samo jednog, “pozitivnog” uvodnika lista “Danas”, onog gde se kritikuje konkretna primena vanrednog stanja tri nedelje po njegovom ukidanju. Fond za humanitarno pravo, a narocito pomenuti dnevnik, inace su verovatno tvrdi “montanjari” po svojim ostalim saopštenjima i clancima, onim o drugim žrtvama, kakve npr. leže u masovnim grobnicama nadomak Beograda; o njima su vlast i “liberali” ionako malo i stidljivo govorili, da bi posle sasvim ucutali.

Niko ko se bavi naukom nije bez strasti i uverenja. Ono što može da uradi, jeste da pošteno obznani svoje vrednosne sudove. “Verujem u demokratiju i ljudska prava”, piše Antonic. Pa to danas kaže svako, od Džordža Dablju Buša do Gordane Pop-Lazic! Tu se ne razlikujemo, ali se razlikujemo drugde. Na primer, dok se s Antonicem slažem da je “korekcija” reforme obrazovanja možda “najvažniji” potez Koštunicine vlade (“Prizma”, maj 2004), to je za mene, kako kažu na televiziji, “utisak u vrlo negativnom smislu”. Prosto, ne verujem da je Srbija “premala zemlja” da bi shvatila Darvinovu teoriju i da bi daci u njoj ucili engleski i radili na kompjuteru. Teorija o evoluciji je verovatno u neskladu s nekim dogmama, prerano ucenje engleskog možda vodi “rasrbljavanju” (ili bar neki veruju da može prouzrokovati govorne mane), a kompjuterska zracenja su potencijalno štetna za decje glavice. Sve to nije konacno dokazano; to su vrednosni sudovi i obojica ih legitimno imamo, ali moramo da ih javno saopštimo kao gest intelektualnog poštenja. Ja najglasnije ponavljam da nikako ne verujem da su godine od 2000. do 2003. najcrnje doba istorije Srbije.

Ni Antonic ni ja nismo istoricari (bar za sada). O Francuskoj revoluciji obojica znamo iz trece ili cetvrte ruke. Njena istorija poslužila je, medutim, za ubistvenu analogiju i denuncijaciju, po kojoj je “grupa ambasadora na celu s Montgomerijem” u poslednjem trenutku sprecila krvolocne srbijanske montanjare da postave giljotinu i tako ih same spasla od odsecanja glava, što Tomas Džeferson nije uspeo da isposluje za Robespjera i Sen Žista. Stvarno? Ko je onda srpski Napoleon Bonaparta? Nije valjda da nas i to ceka?