Slobodan Divjak (ur.), Nacija, kultura i građanstvo

Službeni list, Beograd, 2002, str. 422

Svaki kulturni sistem, piše u svojoj klasičnoj antropološkoj studiji Čisto i opasno Meri Daglas, povremeno je prinuđen da se suoči s kontradikcijama koje je sam stvorio. U savremenom svetu, naročito u onom njegovom delu koji se u kulturnom i civilizacijskom smislu najčešće identifikuje s pojmom Zapad, jedna od takvih kontradikcija manifestuje se u aktuelnoj diskusiji između pristalica liberalno-demokratske teorije, s jedne, i komunitarista ili multikulturalista, s druge strane, o statusu kulturno-etničkih zajednica u političko-pravnom uređenju moderne države. Naime, dosadašnji tok ove rasprave jasno ukazuje na duboke kontroverze koje prate pokušaje da se zahtevi za poštovanje kolektivnih prava (pri čemu se u prvi plan najčešće ističu prava zasnovana na etničkom poreklu i kulturnoj posebnosti) dovedu u sklad sa temeljnim principom liberalne demokratije po kojem se izvornim nosiocem pravnog i političkog subjektiviteta smatra pojedinac, tj. apstraktni građanin.

Zbornik Nacija, kultura i građanstvo, koji je priredio, preveo i obimnim analitičkim predgovorom propratio Slobodan Divjak, sadrži radove dvadesetak eminentnih inostranih autora koji na različite načine pristupaju problemu kulturnog pluralizma i ponovnom promišljanju odnosa između politike i kulture, a čiji se teorijski stavovi mogu smatrati kako reprezentativnim i/ili ilustrativnim za pomenutu diskusiju, tako i inspirativnim za dalje razmišljanje. Neki od njih, poput Jirgena Habermasa, Etjena Balibara ili Slavoja Žižeka od ranije su poznati našoj široj intelektualnoj javnosti, drugi, poput Vila Kimlike ili Jael Tamir postali su to od nedavno, nakon što su im prevedene knjige ili delovi knjiga, dok su neki, kao što su širaz Dosa ili Rumi Sakamoto, ostali gotovo sasvim anonimni na ovim prostorima, čak i među stručnjacima, ali širenje problemskih okvira i otvaranje novih analitičkih perspektiva koje su ponudili u svojim radovima u potpunosti opravdava njihovo uvršćivanje u ovaj zbornik i, ujedno, svedoči o širokoj erudiciji i uredničkoj minucioznosti priređivača.

Tekstovi su grupisani u pet tematskih celina: prvi deo, posvećen opšteteorijskim razmatranjima osnovnih pojmova, sadrži oglede "Građanstvo i nacionalni identitet: neka razmišljanja o budućnosti Evrope" (Jirgen Habermas), "Kultura i identitet" (Etjen Balibar), "Da li nas naša kultura i društvo čine onim što jesmo" (Brajan Fej) i "Komunitarizam i moralnost: u potrazi za subjektom" (Fin Bovring); drugi deo, naslovljen "Kosmopolitizam, liberalizam i komunitarizam", donosi tekstove "Kosmopolitska alternativa" (DŽeremi Valdron), "Sloboda i kultura" (Vil Kimlika), "Pojedinac, država i etničke zajednice u političkoj teoriji" (Vernon van Dajk) i "Postoje li kulturna prava" (Čandran Kukatas); sledi odeljak "Nacionalno samoopredeljenje i kultura" u kojem su objavljeni radovi "Pravo na nacionalno samoodređenje (samoopredeljenje)" (Jael Tamir), "Kulturni nacionalizam, ni etnički ni građanski" (Kaj Nilsen), "Amerikanizam - šta je to?" (Majkl Valzer) i "Nacionalnost i kulturni pluralizam" (Dejvid Miler); u četvrtom delu - "Demokratija i kulturne razlike" - dati su tekstovi "Demokratija i multikulturalizam" (Fred Dolmear), "Protivzakonite razlike: priznanje, prilagođavanje i američki zakon" (Ostin Sarat i Rodžer Berkovic) i "Demokratija i kulturna razlika u španskom ustavu iz 1978" (Jezus Prito de Pedro); najzad, poslednji deo knjige bavi se odnosom između kulturnog univerzalizma i kulturnog relativizma i sadrži članke "Filozofska istorija i Treći svet: Hegel o Africi i Aziji" (širaz Dosa), "Japan, hibridnost i stvaranje kolonijalističkog diskursa" (Rumi Sakamoto), "‘Grejiziranje’ Berlina" (Danijel Vejnstok) i "Multikulturalizam - novi rasizam?" (Slavoj Žižek).

Već na osnovu navedenih naslova i letimičnog uvida u sadržaj objavljenih radova lako se može zaključiti da je zbornik Nacija, kultura i građanstvo delo čiji značaj prelazi granice akademskog teoretisanja i usredsređuje se na pitanja od principijelnog značaja za mnoge, ako ne i za sve postojeće državne zajednice, budući da jednonacionalne i monokulturne države, pošto već nigde nisu realnost, sasvim sigurno ne bi trebalo da predstavljaju ni političkim ideal. Naročito ne u doba dezintegracije "klasičnog oblika nacije-države koja je u toku", kao što ukazuje Habermas (str. 36). Otuda se multikulturalizam, sa svim svojim filozofskim i političko-pravnim implikacijama, čini kao sasvim logičan izbor koji nudi podesan konceptualni okvir za redefinisanje odnosa između države, pojedinca i (naročito manjinskih) etno-kulturnih zajednica. Pa ipak - i upravo to je razlog zbog kojeg smo ovaj kratki osvrt započeli podsećanjem na jedan od dubokih uvida Meri Daglas o logičkim protivrečnostima kao imanentnom svojstvu kulturnih sistema koje gotovo da se mogu smatrati njihovom strukturnom "prirodom" - liberalno-demokratskoj misaonoj tradiciji je ne samo strano, nego i, bar na prvi pogled, neprimereno i logički inkompatibilno svako pozivanje na princip kolektivnih prava, ili, preciznije, isticanje primata ovih prava u odnosu na individualna. Ovu nemogućnost logičkog prevladavanja dihotomije građansko/etničko u kontekstu istorijskog razvoja zapadnih društava potvrđuju/pojačavaju činjenice iz njihove političke prakse. Da se još jednom pozovemo na Habermasa: "Samo u kratkom periodu je demokratska nacija-država iskovala tesnu vezu između ‘etnosa’ i ‘demosa’. Građanstvo nije nikad bilo konceptualno povezano s nacionalnim identitetom" (str. 37).

Ukazivanje na mnoštvenost kultura kao na empirijsku datost, kao i repolitizacija Kulture u shvatanjima komunitarista i pokušaji da se kulturne razlike instrumentalizuju kako na teorijsko-političkom tako i na praktično-političkom planu, ali ne u populističkom i etno-nacionalističkom ključu već upravo s ciljem posredovanja između kategorija "etnosa" i "demosa", impliciraju po svojim krajnjim dometima dalekosežne posledice. Kao što je poznato, i kao što to, u predgovoru, s punim pravom podvlači i sam autor ovog zbornika, razdvajanje sfera političkog i kulturnog, koje je nedvosmisleno učinio još DŽon Lok u svojoj teoriji društvenog ugovora, a na kojem, kao na bitnom principu, insistira liberalno-demokratska teorija, dovelo je do toga da se suština političke zajednice iskazuje svojim univerzalnim oblikom, neutralnim prema bilo kojem kulturnom sadržaju (str. 7-8). Zbog toga, dodaje S. Divjak, "prava grupe, bilo o kom njenom modalitetu da je reč, moraju se iz ove perspektive interpretirati kao, u krajnjoj liniji, izvedena iz prava pojedinca ili kao nešto što je svodljivo na individualna prava. Naime, ukoliko bi kulturno pripadalo sferi javnog, tj. političkog, ono ne bi moglo biti stvar slobodnog izbora pojedinca, već bi bilo nešto što taj izbor preddeterminiše, unapred određuje, što će reći da u situaciji kad je kulturno-etničko institucionalizovano kao prius političke zajednice, originerni nosilac prava ne može biti pojedinac već kulturno-etnička grupa: prethođenje kulturno-etničkog političkoj zajednici i primat individualnih prava nad zajedničkim dobrom međusobno su nespojivi" (str. 9).

Principijelno superponiranje individualnih prava u odnosu na prava kulturno-etničkih grupa ne znači, međutim, da se ova druga mogu zanemariti. Činjenica je da politička relevancija kulturnog u savremenom svetu raste, naročito ukoliko se imaju u vidu problemi imigracije i etničkih manjina, tj. različiti modaliteti diskriminatornih praksi koje one trpe, kao i problemi domorodačkih zajednica u svim delovima sveta koje u eri globalizacije pokušavaju da se odupru etnocidu i da očuvaju ono što smatraju vlastitom kulturnom autentičnošću. Neki od autora čiji su radovi štampani u zborniku Nacija, kultura i građanstvo, skloni su da veruju, poput Vernona Van Dajka, da je liberalna koncepcija, upravo usled svog izrazitog individualizma, ograničena, i da nije u stanju da se na odgovarajući način nosi "s pitanjem statusa i prava etničkih zajednica, koje su u najvećem broju slučajeva manjine unutar države" (str. 168). Po njemu: "Nije dovoljno misliti u terminima odnosa između dve strane, individue i države; niti je dovoljno ako se tome pridoda nacija. S obzirom na heterogenost čovečanstva i populacije gotovo svake države, nužno je da se u obzir uzmu etničke zajednice i određeni drugi tipovi grupa i da se tretiraju kao jedinice koje predstavljaju nosioce prava i dužnosti" (str. 167). Drugi, pak, zastupaju dijametralno suprotno gledište - da je sama ideja kolektivnih prava nezamisliva bez prethodnog postuliranja individualnih prava i da, otuda, liberalna teorija ne samo što ne bi trebalo da bude napuštena, već i da ne zahteva nikakve modifikacije niti reinterpretacije. Tako Čandran Kukatas u svom ogledu "Postoje li kulturna prava?" piše: "Daleko od toga da ispoljava ravnodušnost prema zahtevima manjina, liberalizam stavlja interes za manjine u prvi plan. Sam njegov naglasak na individualnim pravima i individualnoj slobodi nagoveštava ne odbojnost prema interesima zajednica već predostrožnost zbog eventualne tiranije većine nad manjinama. Otuda nije potrebno traganje za alternativama liberalizmu niti za odbacivanjem individualizma koji leži u njegovom srcu. Pre će biti da je potrebno da ponovo potvrdimo temeljni značaj individualne slobode ili individualnih prava i da osporimo ideju da kulturne manjine imaju kolektivna prava" (str. 193). Po ovom autoru, dakle, nije reč o tome da kulturno-etničke zajednice, viđene iz perspektive liberalne teorije, ne zaslužuju brigu, već se naglašava da ne treba napustiti jezik individualnih prava da bi one dobile pravdu (str. 194).

Ovom drugom gledištu blizak je i stav priređivača zbornika, S. Divjaka, ali sa diferenciranijim odnosom prema dijalektici koja je prisutna u pojmovima građanstva i moderne demokratije: "U kojoj meri će se etnička struktura na nivou društva pokazivati kao relevantna za političku konstituciju neke države i za njen politički život, to zavisi od njene istorijske realnosti (od tradicije datih etničkih grupa, tipa njihovih kultura i slično) koja se ne može voluntaristički naručivati ili sabijati u Prokrustovu postelju čistih principa. Da se ta realnost mora uvažavati, to proizlazi, kao što je već nagovešteno, i iz samog građanskog načela. Elastičnost građanskog principa proizlazi iz njegovog suštinskog momenta - poštovanja slobodno izražene volje pojedinaca - i, s tim u vezi, davanja legitimiteta konfliktu interesa: građanska demokratija ne posmatra konflikt kao pretnju njoj samoj, već kao uslov svog postojanja; ona i nije ništa drugo do pokušaj institucionalnog izražavanja i razrešavanja konfliktnih interesa, usled čega su njoj imanentni kompromisi i nagodbe, tj. usklađivanje konfliktnih interesa koje može za rezultat imati samokorekciju vlastitih principa, ukoliko to nalaže realnost. Drugim rečima, moderne demokratije često - na konstitucionalnom nivou - predstavljaju spoj elemenata državno-teritorijalnog i kulturno-etničkog poimanja nacije" (str. 30).

Koliko je duboko liberalna paradigma ukorenjena u tradiciji zapadnog političkog mišljenja i u kojoj meri je sposobna da i dalje uspešno odoleva kritikama koje joj upućuju zagovornici "tvrdog" komunitarizma možda najbolje pokazuju stavovi pristalica umerenog multikulturalizma, kao što su Vil Kimlika i DŽeremi Valdron, koji u svoje teorijske koncepcije kulture i etniciteta pokušavaju da inkorporiraju osnovne liberalne principe. Kimlika, iz čije je poznate studije Multikulturno građanstvo za ovu priliku preveden odeljak "Sloboda i kultura" (str. 131-165), sugeriše da upravo "socijetalne kulture" obezbeđuju pojedincima kontekst unutar kojeg oni prave vlastite izbore: "sloboda uključuje izbore između različitih mogućnosti, a naše socijetalne kulture ne samo da obezbeđuju te mogućnosti već im daju značenje za nas" (str. 139). On nastoji da svoju koncepciju kulturnog pluralizma pomiri s liberalno-demokratskom teorijom ukazujući da vezanost za određenu kulturu, koja se smatra "vlastitom", ne isključuje individualno pravo na izbor između različitih mogućnosti već samo ograničava polje mogućih izbora koji će za pojedinca biti smisleni. U isto vreme, on pokušava da obezbedi principijelno uporište zahtevima za specijalnu zaštitu socijetalne kulture tvrdeći da dostupnost smislenih izbora zavisi od mogućnosti pristupa pojedinca vlastitoj kulturi i od razumevanja njenog jezika i istorije. U tom smislu se mogućnost slobode individualnog izbora dovodi u vezu sa kulturom, a poštovanje kulturnih prava se sagledava kao širenje, a ne kao ograničavanje individualne slobode. Kimlikina kritika i reinterpretacija klasične liberalno-demokratske teorije odnosi se, dakle, prvenstveno na neadekvatnost njene koncepcije apstraktnog građanina, nezavisnog od kulture i istorije. Značajno je, na kraju, pomenuti i Kimlikino razlikovanje "liberalizovanih" i "neliberalizovanih" kultura koje njegovo stanovište kulturnog pluralizma u znatnoj meri udaljava od pozicije kulturnog relativizma.

Kritiku Kimlikinih stavova dao je DŽeremi Valdron u tekstu "Kosmopolitska alternativa" (originalno objavljenom 1995. godine u zborniku The Rights of Minority Cultures, čiji je priređivač upravo Kimlika!), u kojem se sa stanovišta - uslovno rečeno - postmoderne vizije sopstva priznaje značaj kulture u konstituisanju ljudskog života, ali se osporava pretpostavka da je svet podeljen na osobene kulture od kojih je svaka rezervisana za samo jednu, posebnu zajednicu, kao i pretpostavka da "ono što svakom od nas treba jeste samo jedan od tih entiteta - jedna jedina koherentna kultura - da bi oblikovao svoj život i davao mu smisao" (str. 120). Nasuprot ortodoksnom komunitarističkom shvatanju da svaka kultura predstavlja osobeni entitet (što bi se moglo označiti kao princip "autentičnosti"), Valdron ukazuje da je, zapravo, uvek reč o mozaiku fragmenata različitih kultura (što bismo mogli nazvati principom sinkretičnosti), čime se, s jedne strane, dovodi u pitanje sam koncept posebne kulture, a, s druge, nudi vizija kosmopolitskog razvoja kao alternativa postojećim liberalno-demokratskim (tj. individualističkim) i multikulturalističkim (tj. komunitarističkim) obrascima. Po mišljenju S. Divjaka, Valdronova koncepcija kulture je otvorenija od Kimlikine i pritom uspešno izbegava stanovište supstancijalističkog univerzalizma, tako da je spojiva "sa klasičnom građansko-demokratskom šemom depolitizacije kulture (...) tj. sa šemom dihotomnog razdvajanja političkog i kulturno-etničkog identiteta" (str. 24).

Krug važnih pitanja pokrenutih u knjizi Nacija, kultura i građanstvo ne zatvara se pokušajem razrešenja, ili bar ublažavanja, temeljne kontradikcije između principa individualnih i principa kulturnih prava. Ipak, ovom prilikom osvrnuli smo se samo na one autore i radove koji najbolje ilustruju upravo ove pokušaje. Za dalja razmišljanja i nove problematizacije od posebnog značaja bi, čini mi se, mogao da bude poslednji deo knjige, posvećen odnosu između kulturnog univerzalizma i kulturnog relativizma. Ali, to je već tema za poseban osvrt - a, možda, i za novi urednički i autorski poduhvat Slobodana Divjaka.

Ivan Vuković

Jael Tamir, Liberalni nacionalizam, Filip Višnjić

Beograd, 2002, str. 291, prevod: Miša Đurković

Dve velike političke iluzije, piše Jael Tamir, danas su konačno nestale: liberalna iluzija o kulturnoj neutralnosti liberalne države, i nacionalistička iluzija o postojanju nacionalno homogenih država. Jedinstvena javna kultura, bez koje državne ustanove ne mogu da funkcionišu, uvek je kultura dominantne nacije. O tome upečatljivo svedoče sledeće činjenice: zvanični jezik ili jezici nikad nisu maternji jezici svih građana, simboli korišćeni u političkim procedurama uvek referiraju na neku posebnu kulturnu tradiciju, državljanstvo se dodeljuje na osnovu rođenja, a ne na osnovu dokaza da podnosilac zahteva prihvata liberalno-demokratske vrednosti. Povrh toga, pokušaji da se popravi položaj manjina koji su u zapadnim zemljama preduzeti nakon Drugog svetskog rata, samo su potvrdili pesimističku pretpostavku da nacionalne manjine, u okviru nacionalnih država, nikad neće biti potpuno ravnopravne sa većinskim nacijama. S druge strane, ti su pokušaji izneli na videlo svu nacionalnu heterogenost modernih država.

Ove dve iluzije nastale su u vreme formiranja liberalno-demokratskih država, krajem osamnestog i u devetnaestom veku, kada je formulisan liberalni ideal neutralne države, i kada su, radi stvaranja jedinstvenog državnog aparata, potiskivane postojeće kulturne razlike. Tako su stvorene države koje su u nacionalnom pogledu bile prividno homogene, i koje su doživljavane kao kulturno nepristrasne prema svojim građanima.

Zašto treba zadovoljiti nacionalne potrebe ugroženih nacija? Tamirova u svojoj knjizi odbacuje radikalne liberalne i nacionalističke teorije koje apsolutizuju pojedinca, odnosno naciju. Prema njenom mišljenju, pojedinac ne može bez izvora koje mu za osmišljavanje života pruža pripadanje naciji - on ne može bez učešća u kolektivnim praksama, bez simboličkog uključivanja u kolektivnu istoriju, bez kolektivne identifikacije kakvu samo nacija može da mu pruži. S druge strane, pojedinac je aktivan član nacije. On svoju sposobnost biranja najpre isprobava na mogućnostima koje su mu ponuđene od strane nacionalnog kolektiva, ali tokom vremena može da proširi svoje vidike i da svoju naciju iznutra promeni. Povrh toga, svaki je pojedinac u stanju da, korak po korak, izmeni sve individualne i kolektivne aspekte svog identiteta, i da svoju nacionalnu kulturu napusti radi neke druge, o čemu svedoči postojanje brojnih konvertita. Zato individua ne gubi ličnu slobodu ni u najčvršće ustrojenoj zajednici.

Pošavši od ovakvog, prilično realističnog opisa, Tamirova će tvrditi da javno izražavanje nacionalne kulture spada među individualne interese, i da predstavlja izvor individualnih, a ne kolektivnih prava. To joj omogućava da nacionalna prava izvede iz univerzalnih principa pravde koje prihvataju liberali, da pitanje njihovog ostvarivanja uvede u javnu raspravu u liberalnim društvima koja se, usled utiska koji su ostavili veliki i mali ratovi 20. veka, groze svakog oblika nacionalizma, te da radikalnim nacionalistima pokaže kako bi načela pravde trebalo da važe i unutar nacionalnih kolektiva, a ne samo u odnosima između nacija. Povrh toga, ako pravo na javno izražavanje nacionalne pripadnosti shvatimo kao individualno pravo, tada pitanje da li su nacionalne istorije "stvarne" ili "izmišljene" postaje nevažno za dodelu prava. Bitno je samo to da li nacionalna kultura postoji, koliko njenih pripadnika živi na jednoj teritoriji, i da li oni odista žele da se staraju za njeno očuvanje.

Zalažući se za principijelno opravdanje nacionalnih prava, Tamirova odbacuje dva shvatanja koja se često javljaju u javnim polemikama. Ona najpre odbacuje remedijalističko opravdanje prema kojem prošle patnje jednog naroda jesu nužan i dovoljan razlog za udovoljavanje njegovim zahtevima za političkom autonomijom. Takvo stanovište vodi posvećenju patnje, usmerava politiku prema prošlosti i produžava sukobe. Povrh toga, ono ima dve čudnovate posledice. Najpre, prema remedijalističkom stavu, politički zahtevi jedne nacije gube svoju snagu čim nacija stekne političke mehanizme za samoodbranu, što, na primer, znači da su Jevreji izgubili pravo na svoju državu onog trenutka kada su tu državu stvorili. S druge strane, remedijalističko opravdanje oduzima legitimitet političkim zahtevima onih nacija koje su imale sreću da tokom svoje istorije izbegnu velika stradanja. Najzad, takvo stanovište uvodi asimetriju između nacionalnog prava i, recimo, prava na slobodu govora, što otežava formulisanje teorije koja će pojedincima dodeliti i jedno i drugo pravo.

Pravo na nacionalnu državu, smatra Tamir, ne treba opravdavati ni tvrdnjom da je država neophodna radi opstanka nacije, zato što nije izvesno da li će se ta potreba zadovoljiti ili ugroziti stvaranjem države, i zato što takvo opravdanje može da opravda ugrožavanje drugih individualnih prava pojedinaca (pravo na slobodu govora, pravo na imovinsku sigurnost, itd.) u ime nacionalnog opstanka.

Prava na nacionalnu kulturu Tamirova stoga opravdava ukazivanjem na značaj koji svest o pripadanju naciji ima za pojedinca, i pozivanjem na dva principa pravde o kojima je raspravljao Rols - pozivanjem na princip najvećih jednakih individualnih sloboda, i na princip distributivne pravde. Za razliku od Rolsa, ona te principe ne pokušava da opravda, već ih naprosto prihvata takve kakvi su ponuđeni i artikulisani u aktuelnim političkim raspravama. Ona, međutim, odbacuje Rolsov kantovski pristup prema kojem pojedinac stiže do principa pravde tako što, kada razmišlja o društvenoj strukturi u kojoj će svoje lične interese najlakše moći da zadovolji, kao moralno irelevantne svesno zanemaruje kontingentne odlike svog postojanja - svoje prirodne talente, svoj društveni položaj i svoju nacionalnu pripadnost. Umesto kantovskog, Tamirova usvaja opis razvoja moralnog mišljenja koji je po svom duhu hjumovski i neo-vitgenštajnijanski. Prema tom opisu, čovek se uči moralnom mišljenju i odlučivanju ostvarujući i dovodeći u pitanje asocijativne obaveze koje mu nameće članstvo u posebnim zajednicama sa kojima se identifikuje. U savremenom svetu, svetu brzog protoka informacija i velike pokreljivosti, većina ljudi uzima učešće u raznovrsnim zajednicama, čime stiču veliki broj obaveza prema ljudima različitog socijalnog i nacionalnog porekla. Rezultat tog razvoja predstavljalo bi otkriće dva spomenuta principa pravde koji bi trebalo da pojedincu omoguće da odluči kada koju od tih obaveza treba da ispuni. Pored toga što je neizbežna, zaključiće Tamir, pristrasnost ne samo da nije nužno nepravedna, već predstavlja izvor moralnog mišljenja.

Kako se nacionalna prava mogu ostvarivati? Pravo na nacionalno samoodređenje, to jest pravo na javnu sferu u kojoj se nacionalna kultura može izražavati, ne povlači pravo na posedovanje vlastite nacionalne države zato što se pravo na nacionalnu kulturu može zadovoljiti i na druge načine, i zato što to nije jedino i apsolutno pravo koje pojedinci imaju. Tumačenje prema kojem se nacionalna prava mogu ostvariti isključivo u samostalnoj nacionalnoj državi proističe iz pogrešnog poistovećivanja nacije i države do kojeg je došlo u vreme nastanka modernih država, kada je pozivanje na volju naroda postalo osnovni izvor legitimiteta političke vlasti. Država, međutim, nije nacija, niti je nacija država. Nijedna od odlika koje ulaze u definiciju države (suverenitet, izvori fizičke moći, dobro definisana teritorija, ustanove) ne ulazi u definiciju nacije. Jedna, pak, grupa čini naciju ako poseduje dovoljan broj objektivnih zajedničkih karakteristika kakve su jezik, istorija, religija, teritorija i svest o sopstvenoj različitosti. Pri tom, izuzev poslednje, nijedna pojedinačna odlika ne mora nužnim načinom da bude prisutna, niti postoji precizan kriterijum za utvrđivanje dovoljnog broja zajedničkih odlika koje grupa mora posedovati da bi smo joj pripisali status nacije.

Zadovoljenje nacionalnih prava, međutim, uvek iziskuje neki stepen političke autonomije, i od posebnih okolnosti koje odlikuju svaki slučaj zavisi koji će oblik autonomije biti najadekvatniji i najpravedniji. Tako Tamirova smatra da bi Palestincima trebalo dati nezavisnost, dok rešenje problema brojnih nacionalnih manjina koje žive u Evropi vidi u slabljenju velikih nacionalnih država, jačanju regiona i formiranju velike političke supra-strukture - u formiranju Evropske unije. Liberalni nacionalizam, zaključiće Tamir, jeste realistična i naporna pozicija. Ona nije zasnovana na intelektualnim fikcijama, već na činjenicama, i zato ne nudi laka i uniformna rešenja, već zahteva sposobnost analize pojedinačnih slučajeva, spremnost na kompromise i, dodali bismo, snažnu veru u mogućnost da se teški i složeni sukobi, kakav je sukob između Jevreja i Palestinaca u Izraelu, na kraju ipak mogu rešiti na koliko-toliko pravedan način.

Knjiga Liberalni nacionalizam nastala je na osnovu doktorske teze koju je Jael Tamir radila kod Isaije Berlina, jednog od najvećih mislilaca politike 20. veka. Reč je o pravoj filozofskoj raspravi koja se bavi fundamentalnim pitanjima, i koja ne pati od zlokobnih izmaglica kakve obavijaju većinu političkih rasprava. U njoj je izneta jasna argumentacija, primeri su uzeti iz stvarnog života, a Tamirini su stavovi koliko hrabri, toliko i umereni. Ipak, jedna nedoumica ostaje: da li je liberalni nacionalizam koherentna teorija ako može da opravda toliko različite političke procese kakvi su evropske integracije i blisko-istočne segregacije? To bi pitanje moglo da posluži kao polazište za ozbiljnu raspravu o liberalnom nacionalizmu.

Marija Mladenović

Jirgen Habermas, Postnacionalna konstelacija

Otkrovenje, Beograd, 2002, str. 226, prevod: Đorđe Vukadinović i Aleksandra Kostić

"Postnacionalna konstelacija" je zbirka Habermasovih studija i eseja koji se ne mogu svrstati u jednu rubriku, jer zadiru u područja političke filozofije, sociologije, bioetike... Zajednička im je aktuelnost tema - kao što su globalizacija, humanitarne intervencije ili kloniranje ljudi — koje izazivaju ideološko - normativne sporove kako u domenu teorijske obrade, tako i u praktičnom kontekstu. Habermasovi eseji pružaju dijagnozu istorijsko - političke situacije kraja 20. veka, nastojeći da izdvoje one elemente te situacije koji jesu, ili treba da budu etički i politički izazovi savremenosti.

Knjiga je naslovljena po studiji koja se bavi političkim dimenzijom globalizacije, procesa čiji tok i posledice ne možemo sa dovoljnom sigurnošću predvideti. Tehnološki napredak, ubrzanje protoka informacija preko digitalnih medija kao i fizičkog saobraćaja, i postojanje jedinstvenog svetskog tržišta roba i kapitala omogućili su čitav niz novih oblika povezivanja u globalnim razmerama. Na političkom planu, slom posleratnog evropskog projekta države blagostanja i tržišna deregulacija označavaju početak krize moderne nacionalne države. Uvučena u globalizacijski proces, ova politička forma doživljava transformacije svojih tradicionalnih funkcija: relativizaciju i ograničenje teritorijalnog suvereniteta, slabljenje kohezionog potencijala nacionalnog identiteta i eroziju demokratske legitimnosti vladavine. Iako sve pobrojano može imati i ima značajne posledice, Habermas je ipak sklon da središte političkog problema globalizacije locira u trećem aspektu: "istiskivanje politike tržištem" ograničava mogućnosti socijalne države u obezbeđenju pravedne društvene raspodele i unosi asimetriju u ideju samozakonodavstva, po kojoj su suvereni građani autori i adresati relevantnih političkih odluka. Globalizacija se pojavljuje kao neumitni, objektivni proces čije posledice prelaze okvire političke kontrole , što pojačava apatiju birača i slabi solidarnost građanskog društva. Postojeći nadnacionalni režimi ne mogu da kompenzuju tu ulogu demokratske države jer im nedostaje kolektivno obrazovanje političke volje građana, koje ostaje vezano za nacionalne okvire (str. 119). S druge strane, strah od "bekstva" kapitala pogađa državno ubiranje poreza i tako sužava prostor za državnu intervenciju u socijalnoj sferi, što dodatno pojačava osećaj "nemoći pred globalizacijom".

Kakav treba da bude politički odgovor na ove probleme? Po Habermasu, obe ideološke struje, koje se polarizuju oko pitanja pro ili contra globalizacije, unapred se odriču ideje proširenja demokratskog procesa preko nacionalnih granica, jedni zato što to smatraju nepotrebnim, drugi - nemogućim. Sam Habermas naginje ka "ofanzivnoj varijanti Trećeg puta", koja "polaže na produktivnu snagu politike koja na nadnacionalnoj ravni nadrasta osamostaljena tržišta" (str. 122). To je svakako posledica njegove težnje da kritički interpretira filozofsko - političko iskustvo moderne epohe - čiji autentični proizvod predstavlja moderna nacionalna država - u svetlu novih istorijsko - društvenih uslova. Na taj način se, po Habermasovom mišljenju, mogu implementirati one moderne ideje na kojima je izgrađena zapadna liberalna demokratija, ideje čija normativna univerzalnost omogućuje razdvajanje od nacionalnog konteksta važenja. Na primeru Evropske unije Habermas pokazuje kako je potrebno, radi mogućnosti jedinstvenog delovanja preko koordinisane evropske politike, da se državno-građanska solidarnost proširi na sve građane Unije (str. 103). To omogućuje inkluzivna priroda demokratskog društva, u kome se socijalna integracija može izvršiti opštim prihvatanjem demokratskih principa, nezavisno od kontingentne okolnosti nacionalnog identiteta. Da bi se amortizovale negativne socijalne posledice trke evropskih država u deregulaciji - rastuća nezaposlenost i siromaštvo - potrebna je zajednička privredna i socijalna politika Evrope, koja se ne može zamisliti bez novih oblika demokratske integracije.

Spoj zahteva za privatnom i javnom autonomijom dobio je politički izraz u dvostrukom osnovu legitimacije liberalnodemokratskog režima: suverenitetu naroda i ljudskim pravima. Komunitarno - liberalni sukob proizlazi iz razlike u davanju prioriteta jednom, odnosno drugom, što po Habermasu dovodi do zamagljivanja uslovljenosti privatne i javne autonomije, individualnih prava i prava na učestvovanje. Pošto ideja suverene vlasti u nacionalnim okvirima gubi svoj legitimacioni potencijal u uslovima postnacionalne konstelacije, ljudska prava se nameću kao jedini opšte prihvatljiv osnov legitimacije. Povelja UN o ljudskim pravima već obavezuje sve članice na njihovo poštovanje u nacionalnim granicama, ali se time i dalje održava napetost između univerzalnih normativnih zahteva izraženih u ljudskim pravima i lokalnih uslova njihove primene (str. 135). Dodatno opterećenje za podržavaoce ljudskih prava predstavljaju tvrdnje o suštinskoj zavisnosti ideje ljudskih prava od konteksta zapadne civilizacije, u kojoj je ta ideja ponikla; u drugim kulturama važe drugačije normativne pretpostavke, pa je "diskurs ljudskih prava" samo još jedan vid kolonizatorsko-totalitarnog delovanja Zapada na druge kulture. To je samo modifikacija jednog opštijeg anti-liberalnog argumenta po kome insistiranje na individualnosti, u ovom slučaju na pravima ličnosti, dovodi do dezintegracije kolektivnih životnih formi. Pored toga što prenebregava jedinstvo procesa individualizacije i socijalizacije, ovaj argument nije ubedljiv kada se apologetski koristi u političkom diskursu zemalja koje krše ljudska prava. Po Habermasu, proces modernizacije nameće podjednako svakoj državi odricanje od kolektivističkih formi vladanja, prihvatanje poretka formalnog prava a time i obavezu poštovanja ljudskih prava (str. 142).

Ako bar u načelu postoji visok stupanj saglasnosti u pogledu potrebe poštovanja individualnih prava, to nije slučaj sa kolektivnim pravima. Habermas pokazuje na primeru prava na otcepljenje slaba mesta komunitarističkih argumenata u prilog formiranja zajednice na osnovu etničkog ili kulturnog supstrata. Logika tih argumenata se bazira na postupku suprotnom onom uključujućem otvaranju, koje je politički pojam nacije razdvojilo od etničke pripadnosti. Kulturne specifičnosti ne mogu biti dovoljan razlog za političku autonomiju ukoliko nema ozbiljnog kršenja građanskih prava koje pogađa pripadnike određene zajednice, a čak i u tom slučaju, otcepljenje nije jedino rešenje koje dotična zajednica ima na raspolaganju (str. 157).

Moderni međunarodni poredak je prošao tranziciju iz "prirodnog stanja", gde je svaka država mogla da čini sve što joj je njena faktička moć dozvoljavala, u umreženi sistem nacionalnih i nadnacionalnih režima i organizacija u kome je delovanje pojedinačnih država "spolja" i "iznutra" ograničeno. Povećana svest o globalnim rizicima koji zahtevaju koordinisanu akciju, te neizbežan uticaj ekonomskih, tehnoloških i kulturnih trendova koji izmiču kontroli svake vlade ponaosob stvaraju potrebu saradnje; iskustvo sa fašizmom i masovnim zločinima država, s druge strane, ukida premise starog međunarodnog poretka koje tvrde nepripisivost moralne i pravne odgovornosti državama za učinjena (ne)dela. Sve to utiče na bitna ograničenja kako "unutrašnjeg", tako i "spoljašnjeg" suvereniteta pojedinačnih država. Osnovni problem u vezi kontroverznih pitanja kao što je "humanitarna intervencija", ekstremni oblik spoljašnjeg uticaja na državnu politiku, nije da li, nego ko, kada i na koji način treba da pribegava toj vrsti akcije protiv subjekata međunarodnog prava. Jedini univerzalni normativni osnov za vojnu intervenciju može biti zaštita ljudskih prava; zapravo, takva intervencija mora da predstavlja samo krajnji slučaj jedne opšteprihvaćene politike "neutralnog sprovođenja ovih prava u globalnim razmerama" (str. 172).

Kroz većinu Habermasovih eseja u ovoj knizi provlači se jedna stara ideja, koja je u savremenim uslovima veoma aktuelna iako se ne nazire trenutak njene moguće praktične primenljivosti. To je Kantova zamisao "svetskog građanstva" u formi jednog kosmopoliskog pravno-političkog poretka. Pomenuta "ofanzivna varijanta Trećeg puta" može da prihvati tu ideju kao svoj politički regulativni princip, jer ona odgovara projektu aktivnog političkog odgovora na uslove globalizacije. Kosmopolitsko pravo, sa statusom svetskog građanina koji bi mogao direktno, bez posredovanja državne instance, da utiče na svetske političke institucije, moglo bi da bude efikasan instrument zaštite ljudskih prava, jer bi ukinulo sadašnju napetost između njihove univerzalne pretenzije na važenje i partikularne situacije sprovođenja. S druge strane, kosmopolitski poredak bi ukinuo suverenitet država i uveliko izbrisao razliku između spoljne i unutrašnje politike.8 Za sada, ova ideja ostaje u domenu utopijsko-spekulativnog: ne možemo predvideti da li će i kako ona ikada biti ostvarena, ali ona za nas može imati normativnu snagu usmerenja političkih projekata.

Kao što je već istaknuto, Habermasove analize polaze od filozofske reinterpretacije modernih ideja čija složena istorija reflektuje protivrečni karakter nastanka modernog društva. On polemiše kako sa uticajnim neoliberalnim projektom koji teži ukidanju autonomije poltičkog putem proširenja modela ekonomske racionalnosti na sve sfere društvenog delovanja, tako i sa postmodernim "političkim nihilizmom" za koji se opšti normativni zahtevi moderne filozofije politike imaju totalitarni i kolonizatorski učinak, ili sa konzervativno-tradicionalističkim kritikama modernizacije zagledanim u sentimentalno obojenu prošlost. Defetizam i ravnnodušnost prema poltici, prisutni u većini savremenih društava, mogu se ublažiti stvaranjem uslova za značajnije učešće građana u donošenju političkih odluka izvan nacionalnog okvira, a moderni pojmovi autonomije i uma mogu, prilagođeni savremenim uslovima društva, da pruže teorijski okvir za formulisanje političkih strategija u postnacionalnom kontekstu. Ova Habermasova knjiga je još jedan uspešan primer onog teorijskog stava koji se ne odriče mogućnosti racionalno-delatnog odnosa spram procesa čija složenost i objektivna nadmoć to naizgled ne dozvoljavaju.