Nova knjiga čuvenog američkog berzanskog špekulanta i filantropa Džordža Sorosa privukla je veliku pažnju čitalačke publike. Interesantno je da se ona gotovo istovremeno pojavila na engleskom i nemačkom jeziku. NJen prevod na srpski jezik sadrži i uvodno izlaganje Džordža Sorosa u školi za više međunarodne studije na Univerzitetu Džon Hopkins, održano u maju 1999. godine, što je dopuna u odnosu na izdanje na nemačkom jeziku.

Zbog čega je knjiga naišla na takvo čitalačko interesovanje? To je delimično posledica aktuelnosti same teme i problema kojima se bavi, ali sasvim sigurno i posledica impresivne Sorosove biografije ("pitam se da li biste uopšte čitali ovu knjigu da nisam stekao ugled finansijskog čarobnjaka").

Knjiga Kriza globalnog kapitalizma nastala je kao detaljnija razrada i dopuna ideja sadržanih u članku koji je Soros objavio 1997. godine pod naslovom "Kapitalistička pretnja". Članak je izazvao burnu polemiku. I ova knjiga takođe je provokativna, a njene intelektualne pretenzije su velike budući da se Soros dotiče velikog broja pitanja iz potpuno različitih oblasti (filozofije nauke, politička filozofija, ekonomska teorija, međunarodni odnosi, finansijska tržišta...). Zbog takvog sadržaja knjizi je moguće i pristupiti sa različitih pozicija. Nas pre svega interesuje ekonomski aspekt, koji, kao što ćemo videti, predstavlja srž Sorosove teorije. Budući da cilj prikaza jedne knjige nije u tome da zameni njeno čitanje, u nastavku ćemo predstaviti osnovne ideje koje Soros razvija, a nakon toga ćemo ukazati samo na nekoliko spornih mesta. Iscrpnije kritičko preispitivanje Sorosovih stavova prevazilazi namere ovog teksta.

Soros se već godinama na različite načine intenzivno zalaže za transformaciju socijalističkih (zatvorenih) društava u otvorena društva. Nove okolnosti koje su prouzrokovane raspadom socijalističkih sistema nametnule su i nove izazove i nove probleme samom konceptu otvorenog društva. Neophodno je, smatra Soros, da se otvoreno društvo redefiniše, odnosno da dobije pozitivni sadržaj, a ne samo da se predstavlja kao negacija kolektivizma. Drugim rečima, potrebno je skrenuti pažnju na pitanje šta je otvoreno društvo danas, a ne samo ostajati pri tome šta ono nije. Soros analizu usmerava na "fundamentalnu krizu otvorenog društva". Sadašnja kriza otvorenog društva ne dolazi, kao nekada, spolja - od nuklearnog oružja kolektivističkih društava, već iznutra - od karakteristika i efekata postojećeg globalnog kapitalizma.

Soros smatra da je neophodno imati u vidu dominirajuće procese i koncepcije koje su u osnovi tih procesa, da bi se razumelo pravo ishodište problema i da bi se moglo iscrpnije odgovoriti na pitanje zašto je otvoreno društvo u opasnosti. NJegova argumentacija bi mogla da se svede na sledeće. Formiranje i funkcionisanje "globalne privrede" nije praćeno stvaranjem međunarodne političke zajednice sa jedinstvenim sistemom vrednosti. Stvorena je globalna privreda, ali još uvek nije stvoreno "globalno društvo". Savremenom svetskom privredom dominira "ideologija tržišnog fundamentalizma" (izraz koji Soros koristi kao sinonim za laisser-faire kapitalizam). Tržišni fundamentalizam je zasnovan na netačnom obrazloženju ekonomskog života, a njegova primena dovela je do dramatičnih privrednih i društvenih problema koji ugrožavaju opstanak savremenog sveta. Ako slobodno tržište nije u stanju da funkcioniše kao prirodni zakon (to jest ako nije u stanju da privredne procese usmerava ka stabilnoj ravnoteži), tada je i kompletna ideologija tržišnog fundamentalizma stavljena na kocku. Tržišni fundamentalizam je neprihvatljiv iz dva suštinska razloga: opšti društveni interesi nikada ne mogu da dođu do izražaja u tržišnim aktivnostima; finansijska tržišta su interno nestabilna (o tome ćemo detaljnije govoriti kasnije). Tržišni fundamentalizam direktno utiče na političke odnose i politički život. Soros smatra da se radi o određenoj vrsti začaranog kruga: tržišni fundamentalizam svojim delovanjem onemogućuje efikasno funkcionisanje demokratskog političkog procesa, a neefikasnost demokratskog političkog procesa služi kao centralni argument u korist samog tržišnog fundamentalizma.

Centralna teza glasi da prenaglašeni individualizam predstavlja veću opasnost za otvoreno društvo nego bilo koja dosadašnja kolektivistička ideologija. Problem je zapravo u tome što tržišni mehanizam i tržišne vrednosti (preciznije kazano, profitna orijentacija), prodiru i u one oblasti društvenog života u kojima nemaju šta da traže. Umesto "verovanja u principe", kako su to činili veliki liberalni mislioci prošlosti, nastupilo je "verovanje u uspeh". Na taj način , smatra Soros, društvo je izgubilo svoje sidro. Nametanje "tržišne ideologije" u oblasti koje se nalaze izvan domena privrede izaziva demoralizirajuće i razorne posledice za postojeća otvorena društva, a društvima u tranziciji guši nadu i podstiče mehanizme koji onemogućuju da se ova društva na zadovoljavajući način otvore.

Tržišni fundamentalizam i njegove direktne posledice kao što su geopolitički realizam (Kisindžer) i vulgarni socijaldarvinizam, imaju jednu zajedničku karakteristiku: omalovažavanje i zanemarivanje altruizma i kooperacije, što je sa postojanjem i funkcionisanjem otvorenog društva nespojivo. Nenovčane vrednosti treba da ponovo povrate svoju pravu ulogu u ljudskom životu. Kultura i slobodna zanimanja ne smeju da izgube svoje interne vrednosti i da budu svedene na obične "privredne svrhe". Soros se zalaže za "zdravu ravnotežu" između politike i tržišta, između "uspostavljanja pravila igre i igre unutar definisanih pravila". Demokratija je kapitalizmu potrebna kao protivteža. Soros naglašava da se ne zalaže za ukidanje kapitalizma, već samo nastoji da spreči da globalni kapitalistički sistem uništi sam sebe. Upravo u tom kontekstu značajan je koncept otvorenog društva. Najjači argument u korist otvorenog društva je u tome što nudi neograničeno polje za poboljšavanja. Soros smatra da je otvoreno društvo potrebno posmatrati kao stanje u kojem su individualna prava osigurana, ali u kojem istovremeno postoje i zajedničke vrednosti. Samim tim što te vrednosti postoje, društvo se održava kao celina. To je neka srednja pozicija - a na polovima nalaze se kolektivizam i laisser-faire kapitalizam.

Ukoliko se posmatra ekonomski aspekt problema moguće je, smatra Soros, primetiti sledeće. Globalni kapitalizam predstavlja realnu činjenicu, ali on je prema određenim karakteristikama čak nestabilniji od kapitalizma 19. veka, budući da se ovaj zasnivao na samo jednom međunarodnom sredstvu plaćanja - zlatu. Soros analizira finansijsku strukturu svetske privrede, njenu razdvojenost na centar i periferiju, ali se izjašnjava i o njenoj relativno bliskoj perspektivi. Proces se odvija tako što finansijski centar usisava sredstva sa periferije, a onda se različitim finansijskim aranžmanima sredstva vraćaju na periferiju. Finansijska kriza izbija onog trenutka kada centar više nije spreman da periferiju snabdeva kapitalom. Ponekad je moguće da se centar razvija na osnovu problema koji se događaju na periferiji. Ipak, postoji jedna vremenska tačka kada finansijske teškoće periferije imaju pogubne efekte i na privredu centra. Soros smatra da je ova tačka dostignuta proteklom finansijskom krizom u Rusiji. Ukoliko u najbližoj budućnosti ne dođe do potrebnih institucionalnih korekcija, svetska privreda će neminovno završiti u jednom velikom finansijskom slomu.

Koje mere treba preduzeti da bi se sprečio svetski finansijski kolaps? Postojeće međunarodne finansijske institucije nisu u stanju da održe na okupu globalni kapitalistički sistem. Soros posebno kritikuje aktivnosti Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, odnosno njihovu nespremnost da u pravo vreme i na pravi način reaguju (to detaljnije ilustruje finansijskom krizom u Rusiji). Prisutna je asimetričnost u njihovom ponašanju. Međunarodni monetarni sistem štiti imunitet poverilaca, što stvara dodatni problem jer tada rizici nisu dovoljno visoki da bi obeshrabrili "nezdrave zajmodavne običaje". Savremenoj svetskoj privredi nedostaju institucije koje su svesne vlastite pogrešivosti i koje zbog toga ostavljaju otvoren prostor za korekciju (institucije primerene otvorenom društvu). Soros smatra da nije razumno da se prepusti državama da i dalje izolovano (svaka za sebe) rešavaju ovaj problem. Pošto je privreda postala globalna, potrebne su i iste takve institucije. Nema individualnih spasonosnih rešenja. Priciznije, neminovnost budućih događaja može da se spreči jedino hitnom intervencijom međunarodnih finansijskih institucija koje bi donosile propise i istovremeno vršile njihov nadzor. Radi se zapravo o potrebi promene savremenog kapitalizma, njegovog reformisanja i stvaranja "svetske zajednice" koja može da bude osnova svetske privrede. U takvoj zajednici SAD bi trebale da odigraju značajnu ulogu, jer bez njihove spremnosti da se takva zajednica formira nju nije moguće ostvariti. Soros govori i o ulogama ostalih relevantnih zemalja u tom procesu.

Celokupna zgrada Sorosove analize zasniva se na jednom metodološkom pitanju koje se pre svega tiče ekonomske nauke. Tržišna ravnoteža i samoregulacija o kojima govore profesionalni ekonomisti u svojim teorijskim analizama, prema Sorosovom mišljenju, nedopustivo nose auru empiričnosti. Soros čini korak dalje i zaključuje da "ne postoji polje ljudskog delovanja, gde se teorija i praksa tako razilaze kao u oblasti ekonomije". Zbog toga mnogi ekonomski događaji često dobijaju oreol alhemičnosti, čak uticaja magije. Da bi dokazao neodrživost teorije ekonomske ravnoteže i samoregulacije Soros smatra da je potrebno da se vrati filozofiji nauke. Soros podseća na Poperovu koncepciju "logike naučnog otkrića", koja naučnu proceduru vidi kao proces pretpostavki i pobijanja, a onda dodaje da je ona neprimenjiva na tumačenje društvenih fenomena. Soros smatra da je zanemareno jedno bitno svojstvo socijalnih fenomana - refleksivnost. O čemu se radi? LJudsko mišljenje ima dvostruku funkciju: ono nije samo prosto ogledalo u kojem se odražava realnost, već ono i aktivno deluje, odnosno direktno utiče na oblikovanje događaja čiji je učesnik. Ili nešto drugačije rečeno, jedna konkretna sitaucija može da se okarakteriše kao refleksivna ako zadovoljava sledeći opis: akteri pokušavaju da shvate situaciju u kojoj se nalaze (kognitivna funkcija), ali istovremeno nastoje i da je promene (participativna funkcija). Kada oba mehanizma deluju istovremeno tada je situacija, prema Sorosovom mišljenju, refleksivna. Refleksivnost zapravo predstavlja "povratni mehanizam između mišljenja i same realnosti" koja je predmet promišljanja.

Refleksivnost je posebno zanemarena, smatra Soros, u ekonomskoj nauci. Najvidljivije je ovo zanemarivanje došlo do izražaja u centralnom segmentu ekonomske nauke - teoriji ekonomske ravnoteže. Sorosov globalni stav mogao bi se svesti na sledeće: neprihvatljivo je posmatrati ekonomske događaje kao pasivno prilagođavanje tržišnih učesnika na date tržišne cene i tvrditi da takav proces zakonito vodi u stabilnu tržišnu ravnotežu. Tržišni učesnici zasnivaju svoje odluke na očekivanjima. Ali budućnost koja će se "realizovati" zavisi upravo od njihovih sadašnjih odluka. Različite sadašnje odluke će generisati različita stanja u budućnosti. Refleksivnost se najbolje ogleda u funkcionisanju finansijskih tržišta (Soros naglašava da je do ovog koncepta došao upravo na osnovu dugogodišnjeg iskustva koje je stekao radeći na finansijskim tržištima). Svaki učesnik na finansijskom tržištu neprestano se nalazi pred zadatkom da dovodi u vezu budućnost i sadašnjost. Investitori svoja očekivanja o budućim cenama zasnivaju na sadašnjim tržišnim cenama. Buduća tržišna cena posledica je očekivanja učesnika, odnosno njihovih kupovina i prodaja zasnovanih na takvim očekivanjima. U ovom kontekstu ravnoteža predstavlja slaganje između očekivanja i ishoda.

Soros predstavlja vlastitu teoriju idealnog tipa "ciklusa bum-slom". Ciklus se zasniva na međusobnoj vezi i uticaju predrasude, trenda, mišljenja i stvarnosti. U početnoj fazi preovlađujuća predrasuda i trend još uvek nisu prepoznati. Sledi razdoblje ubrzanja kada se uočava dominirajuća predrasuda (bitno je da se u nju veruje), što dodatno pojačava sam trend. Budući da investicioni ulagači svoj učinak mere u odnosu na ostale igrače, to ih čini kako kaže Soros "čoporom koji sledi trend". Postoje još neke međufaze (jedno razdoblje provere kada cene trpe pad), a onda nastupa "trenutak istine" kada tržišna stvarnost više nije u stanju da podržava preterana očekivanja. Investitori uočavaju problem. Sledi preokret, menja se dominirajuća predrasuda i ponovo se ubrzava proces, ali sada u suprotnom smeru. To je staza koja vodi u slom. Berza, dakle, obavlja konačnu proveru pojedinačnih hipoteza. Ove faze se ne moraju realizovati, ali ako se stvore preduslovi, smatra Soros, onda funkcioniše jedan ovakav tip ciklusa. Finansijska tržišta su sklona ekscesima - kada pređu određenu granicu više nisu u stanju da se spontano vrate u stanje ravnoteže. Ova tržišta se ne njišu skladno poput klatna (ne vraćaju se u ravnotežno stanje), već se ponašaju kao građevinsko đule za rušenje, koje se njiše od jedne do druge zemlje i ruši one koje su slabije.

U nastavku ćemo ukazati na nekoliko spornih mesta. Pre svega nekoliko reči o realnosti "divljeg kapitalizma". Interesantno je postaviti pitanje koje su to konkretne privrede laisser-faire kapitalizma o kojima govori Soros? U Evropi već decenijama dominira koncept države blagostanja, odnosno privredni poredak u kojem se veliki deo ostvarenog društvenog proizvoda preraspodeljuje (u Velikoj Britaniji reč je čak o nekih 40 procenata, a u drugima zemljama i više). To nisu privrede koje se mogu opisati kao društva "divljeg kapitalizma", naprotiv, većina evropskih ekonomista smatra da se radi o preterano regulisanim privredama. U SAD, koje laici obično predstavljaju kao autentičnu zemlju "divljeg kapitalizma", preraspodeljuje se oko 35 procenata društvenog proizvoda. Mada je nesporna činjenica da je stepen ekonomske regulacije u SAD znatno niži nego u ostalim privredama. Na Dalekom Istoku takođe ne može da bude govora o privredama koje rukovodi laisser-faire kapitalizam. Japan se može okarakterisati na razne načine, ali nikako kao zemlja laisser-faire kapitalizma. "Azijski tigrovi" takođe to nisu. Naprotiv, u ovim zemljama državni intervencionizam je ogroman ili da se poslužimo rečima samog Sorosa "između države i privrede postoji incestuozni odnos". Finansijska kriza koja je uzdrmala azijske privrede skrenula je pažnju upravo na činjenicu da je uticaj države na privredu bio prenaglašen.

Soros uzima Rusiju kao primer zemlje gde se najbolje vidi kakve posledice ostavlja nekritička primena laissez-faire kapitalizma - korupcija, anarhija i kriminal ("razbojnički kapitalizam"), masovna beda i uski krug milijardera. Međutim, dramatični problemi ruske privrede i društva nisu proizašli iz dosledne primene neoliberalnih ekonomskih ideja. Etabliranje konkurentskog privrednog poretka podrazumeva etabliranje čvrstih pravila (pre svega privatne svojine i ugovora) i garanciju njihovog poštovanja od strane svih ekonomskih učesnika. Nadgledanje pridržavanja dogovorenih i utvrđenih pravila sprovodi država. U Rusiji ništa od toga ne funkcioniše. Mafija se nametnula kao prirodna posledica, kao supstitut državi, odnosno kao neko ko definiše pravila i štiti njihovo sprovođenje. Budući da nema relevantnog institucionalnog konteksta koji bi podržao istinsko preduzetništvo, bilo kakve finansijske injekcije od strane međunarodnih finansijskih institucija ne bi bile u stanju da reše trenutne probleme ruske privrede.

Sada nekoliko reči u kontekstu Sorosove kritike ekonomske teorije. Budući da komentariše široku lepezu pitanja među kojima su mnoga usko specijalistička, Soros dovodi sebe u opasnost da stvari uglavnom pojednostavljuje, kao i da pravi greške. Na primer, Soros navodi Hajeka kao najznačajnijeg predstavnika laisser-faire-a u ovom veku. To jednostavno nije tačno. Hajek (kao i kompletan neoliberalizam koji sledi tradiciju "austrijske škole") je u svojim fundamentalnim radovima naglašavao da je najveći problem liberalizma došao ne od scijentizma i prodora kolektivističkih ideja, nego upravo od nekritičkog prihvatanja laisser-faire kapitalizma. On je tvrdio da neoliberalizam treba da se kritički postavi ne samo prema kolektivizmu, već i prema laissez-faire kapitalizmu. Drugo pitanje vezano je za kritiku koncepta ekonomske ravnoteže. Uprkos kritici ovog koncepta, Soros na jednom mestu u knjizi kaže da mu je koncept ekonomske ravnoteže bio neophodan za analizu, jer "tek ako je razvijen pojam ravnoteže moguće je govoriti o neravnotežnim stanjima". Soros zanemaruje da je koncept ravnoteže zapravo jedno "eksperimentalno stanje" koje ekonomisti koriste isključivo u analitičke svrhe. Pored toga, kada analizira i kritikuje koncept ekonomske ravnoteže Soros koristi interpretaciju koju je dala neoklasika. To je daleko od Hajekove metodološke pozicije. Neoklasiku je Hajek inače smatrao pogrešnim metodološkim pristupom u tumačenju ekonomskih fenomena i čak delimično odgovornom za prodor kolektivizma. Ukratko, ekonomska teorija koju kritikuje Soros ne može da se poistoveti sa Hajekovom analizom.

Soros takođe kritikuje ekonomske koncepcije koje se zasnivaju na racionalnim očekivanjima i efikasnom tržištu, a onda otvoreno dodaje da on teoriju racionalnih očekivanja nikada i nije istraživao i da je zapravo ne razume. Neočekivano priznanje od nekoga ko ima nameru da objasni da je postojeće ekonomsko znanje samo skup praktično neupotrebljivih smicalica obučenih u elegantno odelo složene matematike. Zbog čitaoca neekonomista potrebno je dodati sledeće. Racionalna očekivanja, grubo rečeno, podrazumevaju da ekonomski učesnici ne mogu da budu iznenađeni događajima koji se sistematski ponavljaju, odnosno ekonomskom politikom koja se sprovodi konzistentno. Teorija racionalnih očekivanja predstavlja bez ikakvog preterivanja najveću pojedinačnu promenu u makroekonomiji koja se dogodila u proteklih dvadesetak godina.

Sada da kažemo nekoliko reči o finansijskim tržištima. Nije nikakva tajna da finansijska tržišta već godinama predstavljaju ozbiljan problem za svetsku privredu. Tu je Soros, naravno, u pravu. Nekoliko poslednjih finansijskih kriza (meksička, azijska, ruska) to odlično ilustruju. Preciznije, osnovni problem svetskih finansijskih tržišta predstavljaju špekulacije koje je nemoguće kontrolisati. Soros u posebno negativnom svetlu slika aktivnosti takozvanih "hedž fondova". Treba dodati da ovi fondovi ipak nisu niti jedini, niti najznačajniji špekulanti. Lepeza učesnika u tom poslu znatno je šira. Detaljnije i preciznije obrazlaganje načina funkcionisanja finasijskih tržišta daleko prevazilazi okvire i namere ovog teksta, ali moguće je ukazati na nekoliko bitnih momenata tog mehanizma. Na finansijskim tržištima promene u cenama nisu rezultat samo objektivnih ekonomskih faktora (činjenica), nego i psiholoških faktora koji se izražavaju kroz individualna očekivanja. To Soros dobro poznaje i uverljivo obrazlaže. Treba, međutim, skrenuti pažnju da ni ovakve situacije nisu ostale van područja interesovanja ekonomske nauke. Razvijani su različiti teorijski modeli koji nastoje da opišu takva tržišna stanja i različite tipove ravnoteža koje se na osnovu toga uspostavljaju. šta se događa na realnom finansijskom tržištu? Postoje različiti tipovi špekulanata koji koriste različite obrasce ponašanja ("modele") zasnovane na individualnim očekivanjima. Svako individualno odlučuje o kupovinama i prodajama. Upravo različite procene, očekivanja i akcije daju dinamiku finansijskim tržištima. Pored špekulanata koji deluju destabilizujuće na tržište, postoje i oni drugi koji deluju stabilizujuće (to su oni investitori koji svoje odluke zasnivaju na realnim ekonomskim podacima). Neki eksperti za problematiku finansijskih tržišta smatraju da upravo hedž fondovi često imaju ovu stabilizujuću funkciju.

Na koji način je moguće poboljšati funkcionisanje finansijskih tržišta? Sorosove preporuke za poboljšanje funkcionisanja međunarodnog finansijskog sistema načelnog su tipa. On ne daje neke konkretne predloge koji bi se mogli operacionalizovati, već samo podseća da je 31. decembra 1997. godine u Financial Timesu predložio osnivanje Međunarodne korporacije za osiguranje kredita. U knjizi Soros ne raspravlja detaljnije o tome, nego kratko dodaje da je njegov predlog tada bio preuranjen, ali da mu je sada pravo vreme. U ovom kontekstu ostaje jedno otvoreno pitanje: na koji način je moguće pomiriti potrebu za neprestanim prilivom neophodnog kapitala u svetsku finansijsku periferiju sa ograničavanjem njegovog slobodnog kretanja, koje u sebe uključuje i špekulacije?

Knjiga DŽordža Sorosa Kriza otvorenog društva ukazuje na složenost problema uspostavljanja pravila igre otvorenog društva na nivou međunarodne zajednice. Da tema nije izmišljena lako se vidi iz aktuelnih problema koji su vezani za funkcionisanje Svetske trgovinske organizacije. Sasvim je drugo pitanje koliko je Soros uspeo da kreativno doprinese ovoj diskusiji. Umesto da se fiksira na jedan sasvim konkretan problem i da pokuša da ga detaljno razradi, Soros se odlučio za jedan drugi pristup - da pomalo govori o svim aspektima. Iako je ljudska pogrešivost jedna od centralnih kategorija ove knjige, Soros na momente gubi osećaj mere i postavlja se u intelektualnu poziciju koja mu objektivno ne pripada. Najbolje stranice ove knjige upravo su one gde je Soros nepretenciozan i konkretan - analiza finansijskih tržišta. Ostavljamo ipak čitaocima da sami donesu svoj sud.

Emil Beka

Ulrih Bek, Rizično društvo (U susret novoj moderni)

Filip Višnjić, Beograd, 2001. str. 414, prevela: LJiljana Glišović

Rizično društvo, sa podnaslovom U susret novoj moderni, predstavljalo bi autorovu reakciju na problematiku pojmova, odnosno, dinamike "moderne", "modernizacije", "industrijalizacije" pod kojima je ovakvo (rizično) društvo i došlo do stvarnosti. Koje su onda osnovne crte ove nove stvarnosti? Početak bi predstavljao autorovu dijagnozu savremenog sveta i to kroz razumevanje jednog "sloma unutar moderne koja se oslobađa kontura klasičnog industrijskog društva i poprima novu formu - ovde tako nazvano (industrijsko) "rizično društvo" (str. 18). Očigledan povod za pisanje ove knjige sigurno je černobiljska katastrofa koja se dogodila u aprilu 1986. godine i čije implikacije na izrazit način i odražava naslov ove knjige. Kraj "drugih" je, za Beka, konačno proglašen 25. - 26. aprila 1986. godine, dakle, černobiljskom katastrofom. Time autor želi reći da nam perspektiva industrijske racionalnosti i "progresa" više ne može pružiti alibi, odnosno, problem industrijskog doba, ili još očiglednije, problem "atomskog" doba sa tim danom pokazuje svu svoju ubitačnost, ali sada na globalnom, nadnacionalnom planu. Jedna jedina nuklearna havarija koja se dogodila na istoku Evrope konačno je ukinula razliku "Istoka" i "Zapada", paradigmu "bipolarnog" sveta, i konačno je ujedinila Evropu, i vrlo moguće celu zemaljsku kuglu, u izloženosti rizicima modernizacije. Zbog svega toga Bek zahteva "jedno delikatno balansiranje između protivrečnosti kontinuiteta i diskontinuiteta u moderni, koji se reflektuju u antagonizmu između moderne i industrijskog društva i između industrijskog društva i rizičnog društva" (str. 18).

Industrijsko društvo je "klasno" društvo i ova činjenica Beku pomaže utoliko što će mu omogućiti da na temelju razlike između "klasnog" i nadolazećeg globalnog "rizičnog" društva, pokaže političku relevantnost i jednog i drugog: "beda je hijerarhijska, smog je demokratski" (str. 54). Knjiga nam i nadalje, na ovom temelju, pokazuje da je sa industrijalizacijom, tj. "primarnom" modernizacijom (kao uzročnikom klasnog društva) ljudska borba predstavljala, prvo, borbu za oslobađanje od tradicionalnih prinuda agrarnog, staleškog društva, od, pre svega, religijskih autoriteta, odnosno borbu za bolji prijem u industrijsko društvo, i drugo, borbu za bolju raspodelu proizvedenih dobara. Dakle, socijalne (klasne) nejednakosti, siromaštvo, ali i ono što neposredno proizlazi kao posledica, a to su "rizici kvalifikacija" i "zdravstveni rizici", uslovili su u tom periodu otpore bazirane na koordinatama tog istog industrijskog, klasnog društva, društva koje veruje u progres, ili u naučnu racionalnost. Politički subjekt klasnog društva, dakle, onaj koji svim snagama veruje moći industrije i priželjkuje priključak rastućoj dinamici "progresa", Bek pronalazi u "proletarijatu". Proletarijat želi nešto "dobro", zaključuje autor, i on nema nikakve sumnje da se ono može postići na temelju postignutog i potencijalno još razvijenijeg stanja industrije i tehnologije. On samo sumnja u nužnost onih koji upravljaju svetom, i traži preraspodelu društveno proizvedenih dobara, socijalnu pravdu. Ali, zaključuje Bek, svi ovi rizici kojima je proletarijat bio izložen bili su "lični" ("hijerarhijski" ), a nikako "globalni" ("demokratski") kao oni koji se pomaljaju, pre svega, u drugoj polovini 20. veka. Proletarijat je čak znao protiv čega se bori, bile su mu više nego očigledni sopstvena beda i siromaštvo, s njima je morao da se bori od jutra do mraka. Siromaštvo je bilo lokalno i moglo se prstom uperiti u njega. "Dok se klasna društva mogu organizovati kao nacionalne države, rizična društva omogućavaju nastajanje objektivnih "zajedništava ugroženosti", koja se, konačno, mogu skupiti samo u okviru svetskog društva" (str. 70).

Nauka, sa njenim definicijama "dobrog" i "progresivnog", nikada nije u diskusiji o prirodi i njenom mogućem iskorišćavanju pitala "za stvari od društvenog i kulturnog značaja". Iskorišćavanje prirode zarad rasta proizvodnih snaga, s jedne strane, imalo je svoj pozitivan ishod u rešavanju problema siromaštva, ili problema higijene, koji su bili gorući problemi industrijskog društva, ali, s druge strane, izaziva istovremeno upravo suprotan efekat. Bek ovaj problem razume kao preklapanje, ili tranziciju iz jednog društva u drugo, ili iz kategorija mišljenja industrijskog društva u kategorije mišljenja rizičnog društva. To bi bila ta promena osnova moderne kojoj je knjiga umnogome i posvećena, odnosno želi se reći da "kontinuitet postaje osnov diskontinuiteta". Tačnije, kontinuitet "progresa" i vere u naučnu racionalnost bio bi uzrok onog već pomenutog "sloma" (diskontinuiteta) unutar moderne. Ono što je taj kontinuitet održavalo, i čini se da ga još uvek održava, a što i izaziva sve autorove zamerke u ovoj knjizi, jesu "naučne definicije raspodele štetnih materija", ili tzv. "eksperti" koji u krajnjoj liniji imaju konačno pravo na poslednji sud, na istinu, na krajnju računicu opasnosti "rizičnog društva": matematičkim računom, odnosno u "brojkama i formulama", nestaje i poslednji trag potencijalne ekološke katastrofe. Sa ovim zaključkom jasno uočavamo i autorovo razlikovanje i razumevanje diskontinuiteta između industrijskog i rizičnog društva, odnosno ključnu razliku u stvaranju političkih subjekata ova dva društva: "U slučaju društvenih dobara radi se o potrošačkim dobrima, zaradama, obrazovnim mogućnostima, vlasništvu itd, kao željenim stvarima u oskudici. Suprotno tome, rizici su uzgredan proizvod modernizacije u neželjenom izobilju. Oni se moraju ili eliminisati, ili osporavati i reinterpretirati. Pozitivna logika sticanja konfrontira se sa negativnom logikom raspoređivanja, izbegavanja i reinterpretiranja" (str. 41). Politički subjekt industrijskog društva nastaje potrebom za sticanjem dobara, dok politički subjekt "rizičnog" društva tek mora nastati demistifikacijom ovih "raspoređivanja, izbegavanja i reinterpretiranja", demistifikacijom naučnog "znanja", odnosno, konačnim priznavanjem diskontinuiteta i postojanja globalnog rizičnog društva.

Nauka, koja je davala alibi "primarnoj" modernizaciji pod izgovorom progresa, ili neprestanih tehničkih inovacija stalnim pozivanjem na "ekspertsku" snagu (koja je, zato, većini nerazumljiva), danas, tvrdi Bek, osporava (ili bi trebalo da osporava) sopstvene osnove. "Pravo nauka na racionalnost, objektivno istraživanje rizičnog kod rizika, permanentno osporava samo sebe" (str. 45). "Primarnu" modernizaciju smenjuje "refleksivna" modernizacija, odnosno, "primarnu" smenjuje "refleksivna scijentizacija". A i kako bi moglo biti drugačije posle Černobilja, pita se autor. "To je kraj 19. veka, kraj klasičnog industrijskog društva sa njegovim predstavama o suverenosti nacionalne države, automatici progresa, klasama, principu učinka, prirodi, stvarnosti, naučnom saznanju, itd." (str. 15). Dakle, sada dolazi do dezintegracije klasičnih pojmova, odnosno klasičnog samorazumevanja industrijske moderne.

Dalja rasprava u ovoj knjizi, o rizicima, odnosno ekološkim problemima, pokazuje da javna rasprava, kao sve intenzivnije uključivanje javnosti u sve intenzivniju globalnu raspravu, konačno dokazuje vezu nauke i industrije, s jedne strane, i društva, odnosno društvenih očekivanja, s druge. Dakle, Bek želi da pokaže političku relevantnost tehnoekonomskog razvoja. Javnost konačno shvata, smatra Bek, da iza matematičkih i hemijskih formula, iza gotovo sudbinski shvaćenog stanja, koje se još samo može konstatovati, ipak stoji ljudska odluka, odluka tehnoekonomske elite. Ta se odluka, razume se, donosi na temelju konsenzusa industrijske moderne, tj. na temelju "progresa" gotovo svakog kutka zemaljske kugle. No, glavni problem Bek nalazi u tome što se tehno-ekonomska elita, kao nosilac ove "sudbine" industrijskog društva, više ne može obuzdavati na klasične načine unutar suverenih nacionalnih država, odnosno dejstvom tradicionalnih političkih centara. Protivrečje ovog razvoja najjasnije se vidi na postepenom razvoju i dinamici tih istih nosilaca sudbine. Ove tehnološke i ekonomske korporacije dobijaju globalnu važnost i postaju u jednom trenutku neporecive, i to ne samo kulturno, moralno, ili saznajno, već postaju i (nacionalno) politički nedostižne. NJihove odluke nisu više nacionalno obojene, pa samim tim ako govorimo o štetnim i "neželjenim" posledicama modernizacije, ili industrijalizacije, odnosno o onome što autor naziva "latentni sporedni efekti", ovi se moraju rešavati na globalnom planu jer su i njihovi "efekti" globalni.

Adekvatan otpor tehno-ekonomskoj eliti očigledno više nije moguć po modelu klasnog, industrijskog društva, jer je očito da se (u većini aspekata) rešavaju potpuno različiti problemi, pa čak i problemi koji su nastali upravo rešavanjem prethodnih: sredstva koja su obećavala izlaz iz bede prethodnoj generaciji, Bekovu generaciju stavljaju na nova iskušenja. Ali čak i kada kaže da "naučnotehnička racionalnost zakazuje pred sve većim rizicima i civilizacijskim ugroženostima" (str. 86), Bek u stvari samo zahteva jednu "kontrainterpretaciju" ili "reprogramiranje važećih paradigmi modernizacije", što znači da on ne zahteva nikakav radikalan ideološki zaokret. No, pre nego što nađe političku snagu koja će podstaći to "reprogramiranje", Bek prvo želi da da presek društvene stvarnosti na prelazu hijerarhijskog "industrijskog", u sada globalno "rizično" društvo, što znači stvarnosti iz koje bi ta politička snaga proizišla.

Rizici modernizacije imaju "jednu imanentnu težnju ka globalizaciji" (str. 55). U tom smislu autor zaključuje da globalizacija rizika modernizacije pretpostavlja globalno rasprostiranje naučno-tehničkih dostignuća, odnosno globalno zaposedanje prirode i pretvaranje ove u "istorijski proizvod". "Prirodne" nauke konačno zaposedaju oblasti koje su uvek bile prostor delovanja "društvenih" nauka, jer priroda danas više ne može da se razume nezavisno od ljudske akcije, tj. "priroda je postala politična" (str. 118). Zbog toga, nastavlja dalje Bek, sve odluke "prirodnonaučnih" istraživanja i ekonomskih centara dobijaju izuzetnu društveno-političku snagu, nezavisno od bilo koje intervencije tradicionalnih političkih centara. Ta drugačija društvena dinamika, koja dobija na intenzitetu globalnim širenjem naučne, industrijske racionalnosti, slobodnog kapitalističkog tržišta, jeste ključno mesto koje će Beku omogućiti da pokaže mogućnost razvoja političkog subjekta "rizičnog društva". Knjiga nam dalje pokazuje "da smo mi svedoci jedne društvene transformacije unutar moderne, u toku koje se ljudi oslobađaju socijalnih formi industrijskog društva - klase, sloja, porodice, statusa polova muškaraca i žena - slično kao što su ljudi u doba reformacije iz svetovne vlasti crkve bili ‘pušteni’ u društvo" (str. 126). S jedne strane, dolazi do sve intenzivnijeg oslobađanja rizika, a s druge, do sve intenzivnijeg oslobađanja čoveka od definicija klasnog, industrijskog društva. Tim putem Bek dolazi do "besklasnog" "rizičnog" društva.

Drugi deo knjige isprva nam pokazuje da je oslobađanje od prinude klasa, pogotovu, kako sam autor veruje, u zemljama Zapadne Evrope, pretpostavljalo "efekat lifta", odnosno da se "klasno društvo ukupno popelo sprat više" (str. 132). Sve ključne podele industrijskog društva izgubile su svoju snagu time što je period posle drugog svetskog rata doveo do jedne objektivno bolje materijalne situacije, pre svega time što je omogućio svim klasama industrijskog društva ravnopravniju raspodelu dobara. Bek dalje tvrdi da postoji sve intenzivnije učestvovanje svih klasa u svim aspektima društva, što ga dovodi do zaključka da se konačno društva Zapadne Evrope više ne mogu klasno definisati. Odnosno, "razlike" se više ne traže na klasnoj osnovi. Dolazi do tzv. "individualizacije" društva, to jest želi se reći da se nestajanjem klasnih suprotnosti ne ukidaju i socijalne i materijalne suprotnosti, nejednakosti. Dinamikom "individualizacije" Bek želi da pokaže tendenciju ka "besklasnosti socijalne nejednakosti", koja svoj temelj ima u razvoju pre svega Zapadne Evrope posle Drugog svetskog rata, i koja pretpostavlja čoveka koji se sve više okreće sebi samom kao centru donošenja odluka. Na taj način čovek se samostalno okreće prema sistemu, tada sa sve globalnijim implikacijama, gde, opet samostalan, traži svoju šansu. Jasna je i autorova namera na ovom mestu, a to je da se razlike sada pojavljuju na planu individua i to u zavisnosti od iskorišćenih, ili promašenih šansi, unapred ponuđenih i definisanih od strane sistema, tj. tehnoekonomske elite, ili globalnog kapitalističkog tržišta. Svi promašaji su, dakle, individualni, a ne promašaji sistema. Sve se svodi na "pretvaranje spoljnih uzroka u sopstvenu krivicu, a problema sistema u lični neuspeh" (str. 160).

Individualizaciju, ili, u Bekovom smislu, odvajanje od tradicionalnih klasnih udruživanja ljudi, odnosno "životnih stilova koji su karakteristični za ljude u industrijskom kapitalizmu" (str. 146), očigledno ne razume kao samo po sebi oslobađajuću. To jest, nejednakosti se javljaju na individualnom planu. Ključno mesto na kome Bek pokazuje implikacije odnosa pojedinca i globalnog rizičnog društva, jeste globalno kapitalističko tržište, odnosno stupanje pojedinaca na to tržište. Slobodno kapitalističko tržište nam jasno pokazuje razvitak procesa individualizacije. "Rizičnost" u nemogućnosti jednakog ostvarivanja šansi i "globalnost" ovakvog razvoja opaža se u samoj njegovoj suštini: struktura našeg društva i njegovih institucija takva je da smo svi prinuđeni da se izložimo rizičnosti tržišta rada, a s druge strane to isto tržište, pa samim tim i oni koji stupaju na tržište, formiraju se ne više isključivo na nacionalnom nivou. što znači da "svetsko društvo postaje deo biografije" (str. 234). Odnosno, svetsko "rizično" društvo postaje deo biografije pojedinca.

Jasno je da u ovakvim uslovima (specifično nacionalne) klase više nemaju nikakvu snagu usmeravanja ljudskih energija i potreba. Potrebe su sve više individualne, privatne, tvrdi Bek, a potreba (privatne) materijalne, a ne klasne, zadovoljenosti na (globalnom) tržištu samo je jedna od njih. Koje su onda ostale vrste ugroženosti koje tako očevidno definišu rizično društvo? Pošto je analizirao proces individualizacije, autor sada želi pokazati specifičan položaj žena u tim novim društvenim uslovima. S obzirom da se u procesu individualizacije, kako je već rečeno, pojedinac izdvaja i istupa iz tradicionalnih klasnih podela i na taj način samostalno nastupa prema institucijama sistema, žena dolazi u specifičan položaj: muškarci su okrenuti samo prema institucijama, dok žene "vode jedan kontradiktoran porodično i institucionalno obojen dvostruki život" (str. 226). Žene, dakle, nose dvostruko veći teret od muškaraca, i očigledno je da one na jedan specifičan način ne mogu adekvatno odgovoriti na zahteve tržišta. Tržište sve više zahteva učešće i ženskog pola u proizvodnji, što je još jedan jasan primer oslobađanja od tradicionalnih oblika življenja, odnosno tradicionalne porodične strukture. Takođe, pored pola, navode se i druga obeležja koja bi izazvala moguće tržišne diskriminacije, ali na kojoj osnovi bi se i regrutovao politički subjekt savremenog doba: rasa, boja kože, etnička pripadnost, telesna oštećenja, starosno doba. Dva zahteva, kao dva globalna institucionalna zahteva (u kojima razumemo i dve autoru najbitnije dimenzije "rizičnog društva"), ovde su ključna i ticala bi se svih: 1. zahtev za nužnim učešćem na tržištu koji dovodi do velikih pomeranja u društvenoj strukturi industrijskog društva, i 2. zahtev za poverenjem u naučnu racionalnost. Ali, sada je očigledno da postoje "suprotnosti između institucionalno zamišljene i društveno važeće normalnosti" (str. 230), odnosno, važeće institucije (zahtevi) koje su možda adekvatno odražavale stanje stvari, i rešavale probleme industrijskog i klasnog društva, sada više ne mogu ispravno odraziti životne oblike 1. "rizičnog" društva, 2. "postindustrijske usamljenosti".

Sledeći zaključak bio bi i rezime prethodnih redova, odnosno prva dva dela Bekove knjige: s jedne strane autor zaključuje da mora doći do konačnog priznavanja svetskog rizičnog društva, a s druge da se moraju preformulisati i reformisati sve socijalne institucije koje odražavaju oblike življenja koji nestaju, ili su već nestali kroz pojavu svetskog rizičnog društva.

Treći deo počinje autorovim pitanjem kako uspostaviti odnos između prva dva dela knjige, dakle između problema priznavanja postojanja "rizičnog" društva i problema individualizacije. Razmatranje oba problema nas, u stvari, dovode do istog: "time se demistifikuje jedan mit, koji je stvoren u XIX veku i koji do danas dominira u mišljenju i delanju u nauci, politici i svakidašnjem životu - naime, mit da je industrijsko društvo u svom konceptu rada i života jedno moderno društvo" (str. 267). što znači da istine industrijskog društva nisu "prirodom date". Na scenu, konačno, stupa termin "refleksivna modernizacija" ("scijentizacija"), koji je Beku i služio u uvodnom delu knjige, i koji će označavati taj proces razotkrivanja, "refleksije" o dostignućima "primarne" modernizacije (vere u nauku i progres, ili u racionalnost prakse). "U ovoj fazi nauka se suočava sa praksom i javnom sferom..." (str. 272), i to na taj način da i sama javnost koristi nauku da bi je suprotstavila sopstvenim dostignućima. što se na rizike više ukazuje, veći je politički pritisak da se nešto uradi, tvrdi Bek, odnosno, sve je više pitanje da li je to što nam nauke i institucije industrijskog društva nude, društveno prihvatljivo ili nije. NJihove definicije gube oreol "sudbine".

Moderna "je postala pretnja i obećanje oslobođenja od te pretnje koju sama stvara", odnosno "rizici postaju pokretač samopolitizacije moderne u industrijskom društvu, štaviše, sa rizicima se menja pojam, mesto i medij ‘politike’" (str. 318). Sa ove tačke Beku konačno postaje jasno koliko se društvo na prelazu iz industrijskog u rizično društvo politizovalo, odnosno koliko se političko "generalizovalo". Pored tradicionalnog centra političkog koje se koncentrisalo u parlamentu, odluke tehnoekonomske elite postaju ekstremno politične, ali na taj način da izmiču kontroli parlamenata nacionalnih država (kako zbog njihove koalicije, tako i zbog domašaja njihovih odluka koje prelaze granice nacija-država). Treća instanca političkog jeste ona koju bi iznedrile upravo negativne posledice ove navedene koalicije: "subpolitičko" jeste ta treća instanca koja kod Beka dobija emancipatorsku ulogu, odnosno onaj politički subjekt u kojeg Bek polaže sve svoje nade kroz celokupno svoje delo. "Subpolitičko" bi sadržavalo sve one političke instance koje bi delovale izvan tradicionalnih političkih definicija i institucija industrijskog društva, pa čak i izvan ograničenja nacionalnih država: građanski, ekološki, ženski pokreti, ali i sudovi i mediji. Odnosno, upravo oni koji su okarakterisani kao gubitnici u igri svetskog rizičnog društva. No, to gubljenje vlasti vlada i parlamenata, za autora ne znači potpunu anarhiju, već naprotiv, izraz dalje demokratizacije društva, jer tu se upravo i radi o razotkrivanju nedemokratskih odluka koje se donose pod maskom progresa, a upravo uz saglasnost tih istih vlada, odnosno radi se o mogućnosti političkog (demokratskog) učešća svih građana. "Ali to je logičan sledeći korak koji prati uspostavljanje demokratskih prava i to u pravcu stvarne demokratije" (str. 335). Države, odnosno partije, koje su ranije samo davale dozvolu na već sprovedene odluke tehnoekonomske elite, sada se suočavaju sa udruženim građanima (potencijalnim biračima), ili medijima koji preispituju njihove odluke. Beku je sada više nego jasno "da politička sfera može da ignoriše publikovano javno mišljenje samo uz rizik gubljenja glasača" (str. 338). Država tako ima šanse da povrati svoje dostojanstvo u očima glasača. No, ključniji razvoj jeste upravo "delokalizovanje" i "generalizacija" politike, odnosno "obezgraničenje" politike, što znači da tradicionalni centri politike gube svoju neprikosnovenost u donošenju odluka, dok sfera "individualnih" "građanskih" razloga dobija na snazi.

Zbog svega toga projekat moderne, koji je autor na početku knjige našao kao "prepolovljen", sada ima šansu (jer "svetovi ne propadaju", već se samo sistemi života menjaju) da nastavi svoj put. Za kraj bi najbolje bilo poslušati samog autora: "Čak potencijal opasnosti koji moderna u međuvremenu sistematski oslobađa kao industrijsko društvo, bez ikakve predostrožnosti i u suprotnosti sa zahtevom za racionalnost, pod koji sama potpada, mogao bi da predstavlja iskušenje kreativne fantazije i ljudskog potencijala za oblikovanje sveta, ako bi se ovo kao takvo konačno uzelo za ozbiljno i ako se uvežbano lakoumno ponašanje industrijskog društva više ne bi prenosilo na uslove koji bi dopuštali politiku zabadanja glave u pesak".

Vladimir Milutinović

Noam Čomski, Profit iznad ljudi (Neoliberalizam i globalni poredak) 

Svetovi, Novi Sad, 1999. str. 195, prevela: Emilija Kasapić Kiel

Ova knjiga Noama Čomskog spada u kritičku analizu ideologije. Čomski polazi od pojma ideologije koji ima negativno značenje, ali nije ograničen samo na najkritikovanije ideologije fašizma i komunizma koje su se ostvarile u totalitarnim društvima. Ideologija je svaki politički relevantan govor koji sistematski iskrivljuje, ili previđa činjenice, kontroliše širinu rasprave o temama koje dotiče, a za svoje stavove nalazi kvazi-moralno, ili kvazi-samorazumljivo opravdanje. Uz ove osobine, koje pokazuju da ideologija iskrivljuje uslove rasprave koji su potrebni da bi se utvrdila istina o nečemu, ide ocena da ideološki govor, ne služeći istini, odražava interese koji su uži od interesa što se navode unutar ideološkog govora. Ako se ovaj mekši pojam ideologije uzme kao vodilja, onda se o ideološkom govoru može govoriti u svakom društvu, pa i onom koje se zbog svojih institucija može nazvati demokratskim. Iako ideološki govor teži da se organizuje oko velikih ideologija, njega će oblikovati realni interesi i kulturni nivo određenih grupa i društava. Ideje koje se koriste da bi svojom snagom iskrivile neki komunikativni prostor mogu biti različite, a da bi se one utvrdile potrebno je konkretno istraživanje određenog govora. Čomski se u svojoj analizi služi izveštajima specijalizovanih civilnih agencija za određena pitanja, novinskim izveštajima, ali često koristi i dokumente vladinih agencija bilo da bi pokazao da i njihovi podaci idu u prilog njegovim tezama, bilo da u dokumentima koji su malo poznati javnosti (zbog svoje nedostupnosti u vreme nastajanja) otkrije otvoreno zastupanje politike koju kritikuje i koja se tek istraživanjem nezavisnih izvora može otkriti ispod zvanične verzije.

Prema zvaničnoj verziji, kraj hladnog rata predstavljao je pobedu principa demokratije i slobodnog tržišta koji su oduvek bili jevanđelje što su ga SAD poštovale, dok većina drugih zemalja (posebno zemlje bivšeg istočnog bloka i zemlje pod njegovim uticajem) tek prave prve korake u tom pravcu. Čomski se trudi da pokaže dve stvari: prvo, da ekonomska uputstva o slobodnom tržištu nisu poštovana pre svega od strane vlade SAD i da ih, po svoj prilici, i ne treba uzimati kao neupitna s obzirom da njihovo provođenje u praksi ne dovodi do razvoja zemalja koje ih prihvataju, a nisu dovela ni do razvoja SAD koje su ih uvek, u manjoj ili većoj meri, kršile; i drugo, da SAD teško da treba da budu "uzor i čuvar" demokratije, s obzirom da ni na unutrašnjem, a posebno na spoljašnjem planu, SAD ne poštuju njene principe.

Čomski smatra da se politika SAD prevashodno rukovodi interesima krupnog kapitala i da ti interesi dobijaju prevagu nad ma kako drastičnim kršenjem demokratskih prava. U ekonomskoj sferi SAD traže od drugih zemalja da "zaravne teren", što znači da vlade treba "da se sklone s puta" i da ne intervenišu u korist domaćih preduzeća, ili potreba, već da sve ostave tržišnoj utakmici stranog i domaćeg kapitala, što treba da kroz zdravu konkurenciju sve subjekte natera na maksimalno angažovanje koje će na kraju doneti boljitak. Problem sa ovim zaravnjenim terenom je u tome što je on već nezaravnjen na strani SAD. SAD su i u prošlosti i sada štitile svoje proizvođače na sve načine: subvencijama, tarifama i direktnim investiranjem iz budžeta (najčešće vojnog), a glavne industrije koje proizvode ono što SAD izvozi (hranu, visoku tehnologiju, avione, oružje) razvijale su se u tišini monopolskog položaja i državnih programa. Tako da je neopravdano tražiti od drugih vlada da ne pomažu svoju staratešku proizvodnju, ako SAD to već čine. Čomski u tom smislu navodi uočljivu razliku razvijenosti država koje su u potpunosti sledile američka uputstva (Brazil, Kolumbija, Meksiko i druge zemlje Srednje i Južne Amerike, Filipini) i onih koje su bile pod japanskim kolonijalnim uticajem uključujući i sam Japan, koji su eksplicitno odbili da slede jevanđelje slobodnog tržišta. Ovde se SAD zapravo koriste ideološkim principom zamene dela i celine, oslanjajući se na nekadašnje potpuno nepostojanje tržišne konkurencije u socijalističkim privredama istočnog bloka, predlažući umesto preovlađujuće tržišne privrede potpunu vlast tržišta. U stvari, principi na taj način slobodnog tržišta nisu ni dizajnirani da pomognu ekonomije nerazvijenih zemalja, ukoliko prevashodno pod tim podrazumevamo radničke zarade i prava, već da strane kompanije ostvare velike profite praćene niskom cenom radne snage, slabim zakonima o zaštiti na radu i zaštiti životne sredine. Na primeru sporazuma NAFTA, koji se bavi trgovinom između SAD, Kanade i Meksika, Čomski pokazuje da sporazum i na strani SAD i na strani Meksika dovodi do smanjenja radničkih prava. Pošto je kapital slobodan on može da proizvodnju npr. iz SAD preseli u Meksiko; na taj način američki radnici ostaju bez posla, ili gube pregovaračku snagu i prava zato što su ucenjeni tom selidbom. Ali to ne dovodi ni do boljih uslova za meksičke radnike, za koje su ekonomske analize takođe predviđale da će u većoj meri ostajati bez posla usled propadanja preduzeća pred moćnijom američkom konkurencijom. Stvari mogu dodatno da se pogoršaju ukoliko se interesi kapitala moraju nametati vojnom i policijskom silom, ili ukoliko u slobodnoj konkurenciji strada domaća proizvodnja hrane, što još više pogoršava uslove u kojima stanovništvo živi.

Čomski pod neoliberalnom ideologijom podrazumeva ovu specifičnu konfiguraciju govora koja ekonomska uputstva (liberalizacija trgovine i finansija, minimalna uloga države) proglašava za kvazi-moralna načela, ili savršena i konačna načela koja mogu dovoditi u pitanje samo autoritarni, ili komunistički umovi. Na ovom mestu se može postaviti pitanje: ako je to sve istina, kako to da američki građani pristaju na takvu politiku, makar onu koja ugrožava njihova prava, ako su već neosetljivi na ugrožavanje prava žitelja dalekih i nepoznatih zemalja? Odgovor na ovo pitanje tiče se stanja demokratije u SAD, koje je takođe predmet kritike Čomskog.

Ameriku Čomski naziva demokratskom zemljom zato što u njoj, za razliku od totalitarnih društava, postoje zakoni koji obezbeđuju političko takmičenje, slobodu govora i naučnog rada, ali nije zadovoljan stepenom u kojem su interesi kapitala uspeli da u praksi suze mišljenja koja ispunjavaju politički prostor. Životna pitanja glasača namerno su zapostavljena u korist perifernih problema kojih su pune američke izborne kampanje. To dovodi do sve veće apstinencije birača, tako da izbore dobija 20% birača, a koliko su birači obavešteni o ključnim problemima pokazuje primer "Ugovora sa Amerikom" - republikanskog izbornog programa kresanja budžetske potrošnje sa kojim su republikanci dobili izbore, ali nisu uspeli da ga sprovedu jer mu se javnost velikom većinom usprotivila pošto je obelodanjen tek kada ga je trebalo primeniti. Posledica toga je da vlada, svesna da radi u interesu manjine, krije ugovore koje se sprema da potpiše. Primer je slučaj sporazuma MAI (Multilateralni sporazum o investiranju), koji Čomski podrobno analizira, sporazuma čije su odredbe bile tajna tokom višegodišnjeg pregovaranja, a trebalo je to da ostanu sve do samog potpisivanja koje je odloženo pošto je javnost slučajno, putem interneta, saznala o njegovom sadržaju. Kada se u društvu poštuju opšta pravila demokratije, vlast sigurno treba da bude vršena na osnovu saglasnosti većine. Osobito u izjavama koje prvobitno nisu poznate široj javnosti, političari često izražavaju drugi stav - da društvom treba da upravlja bogata i stručna manjina koja je jedina sposobna da to uspešno čini neometana od "nametljivih autsajdera". Pošto ovaj stav ne može biti javan, i većini se mora dati njeno pravo, ona se opsežnom akcijom mora držati dalje od važnih informacija, dok se odluke koje bi većina odbacila moraju što više obaviti stručnom ili moralističkom aurom, gde je pravo većine ograničeno.

Za razliku od ideologa neoliberalizma Čomski ne veruje da u ekonomiji postoje direktna moralno opravdana pravila koja mogu odlučujuće usmeravati njeno regulisanje. I opet, izgleda takođe za razliku od njih, Čomski smatra da se pravila demokratije ne smeju kršiti ni po koju cenu. Na primerima Nikaragve i Haitija, Čomski pokazuje da se SAD nisu libile vojne intervencije, izazivanja građanskog rata, pa ni podržavanja terora velikih razmera u slučajevima kada je bilo verovatno da će se većina suprostaviti američkim interesima (interesima kapitala).

Ova knjiga sadrži puno argumenata protiv uverenja da se demokratska pravila, kojima se oganičava i kontroliše vlast (ili jedna svetska sila), mogu zaboraviti zato što smo konačno dobili moralno transparentnu i dobronamernu političku elitu kojoj je dobro svih uvek na pameti, kao i protiv uverenja da su ekonomska politička pitanja postala neinteresantna zato što je praksa pokazala da je dovoljno pustiti tržište da deluje i da će ono samo pravedno rasporediti nagrade svima.

Vladimir Marković

Pjer Burdije, Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji 

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999, str. 125, prevela: Milica Pajević

Jedna od tri do sada kod nas prevedene knjige nedavno preminulog francuskog sociologa Pjera Burdijea (Pierre Bourdieu), Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, donosi nam inspirativan uvid u mogućnosti političkog angažmana kritičkih intelektualaca. Zapravo, u vremenu u kojem vladajuće teorijske paradigme produkuju elitistički obrazac naučnog rada, zatvoren u procesu reciklaže diskursa koji je u trendu - što je, nužno, ezoterična delatnost udaljena od svakodnevnog iskustva "običnog puka" - kao nesvakidašnji izdvaja se napor jednog akademskog mislioca, uložen u revalorizovanje tako "nepopravljivo zastarelog" žanra kakav je politički pamflet. I to politički pamflet koji se, odgovorno i ozbiljno, obraća upravo "običnom puku", nastojeći da zastupa ugrožena prava i interese tog društvenog sloja.

Pjer Burdije spada među vodeća imena savremene sociološke teorije. Razlog za to leži prevashodno u originalnom pristupu raznovrsnim, može se reći i šarolikim, predmetima proučavanja (etnografija, umetnost, književnost, obrazovna politika, kritika ukusa, televizijsko novinarstvo), kao i u zamašnom pokušaju teorijske integracije u sociologiji zasnovane na temeljnim pojmovima prakse, habitusa i polja. NJegov uticaj u akademskoj javnosti danas je, stoga, ogroman. Međutim, ovde je interesantnije jedno drugo područje uticaja ovog socijalnog mislioca, a ono je neposredno vezano za njegovu političku delatnost od početka devedesetih godina 20. veka, pa sve do smrti. Knjiga koja je pred nama sasvim je reprezentativna za uvid u tu delatnost.

Tekstovi od kojih je sastavljena zbirka Signalna svetla nastali su u razdoblju od 1991. do 1998. godine i u knjizi su dati hronološkim redosledom, budući da je autor želeo da im da opipljiv istorijski kontekst, ne podležući stilskim imperativima forme usvojene u političkoj filozofiji, koja bi ih drugačije rasporedila, grupišući ih po temama. Reč je o raznorodnim tekstovima. To su novinski članci, govori i "intervencije", intervjui i eseji. Takođe, nastali su različitim povodima: prigodom sindikalnih konferencija, rasprava o predlozima zakona, na kulturnim susretima ili povodom štrajkova. Ono što im je zajedničko jeste osnovna pobuda, u čijoj je osnovi osećaj dužnosti, indukovan katkada "opravdanim besom", dužnosti da se barem razbije privid konsenzusa koji čini suštinu simbolične snage dominantnog diskursa.

Koji je to opšteprihvaćeni diskurs, čija hegemonija dovodi u opasnost opstanak najvrednijih društvenih tekovina, u toj meri da je primorala jednog cenjenog učenjaka da zapostavi svoje studije o estetici (radovi o Floberu i Maneu, npr.) i dohvati se pisanja jetkih pamfleta u novinama, ili držanja govora štrajkačima? Reč je, dakako, o ideologiji neoliberalizma. NJeni društveni učinci su ono protiv čega je Burdije angažovao svoje kritičke potencijale.

Neoliberalizam nipošto nije novost na sceni političkih ideologija. Kao tendencija sa primatom ekonomije, teorijski upakovana zajedno s neoklasičnom doktrinom i monetarizmom fon Mizesa, fon Hajeka i Fridmana, a u praksi srasla s neokonzervativizmom Tačerove i Regana, neoliberalna ideologija karakterisala je desničarski resantiman prema merama kejnzijanske ekonomske politike i države socijalnog staranja. Novi momenat, pak, predstavljalo je demontiranje njelfare state sistema na Zapadu i propast socijalizma u Istočnoj Evropi, krajem osamdesetih. Žrvanj globalizacije u koji je skliznula svetska istorija trajno je definisan neoliberalnim projektom.

"Globalizacija" kao moćan diskurs, kao ideja koja ima društvenu snagu, postaje glavno oružje u borbama protiv tekovina njelfare state-a. S onu stranu politika levice i desnice (jer, i socijaldemokratski "treći put" konvergira neoliberalizmu), Burdije uviđa neodložnu potrebu za vođenjem odsudne bitke oko socijalnih funkcija države. "Država je jedna dvosmislena stvarnost. Ne možemo se zadovoljiti time što ćemo reći da je ona instrument u službi dominantnih. (...) Država je poprište sukoba (na primer između ministarstava koja finansiraju i ministarstava koja troše, a koja su zadužena za socijalna pitanja). Da bi se mogao odupreti involuciji države, odnosno regresiji ka jednoj penalnoj državi, zaduženoj za represiju, državi koja bi postepeno žrtvovala socijalne funkcije, prosvetu, zdravstvo, socijalno staranje, itd., socijalni pokret može pronaći podršku kod lica odgovornih za socijalne dosijee, koji su zaduženi za sprovođenje pomoći dugoročno nezaposlenima, koji su zabrinuti zbog razbijanja društvene kohezije, zbog nezaposlenosti, itd., i koji se suprotstavljaju finansijerima kojima su na umu samo stege ‘globalizacije’ i mesto Francuske u svetu" (str. 38).

Na eventualnu primedbu da bi odupiranje globalizaciji, zarad odbrane tekovina socijalne države, moglo da se osudi kao oblik konzervativizma, ili zastarelosti, Burdije spremno odgovara pitanjem da li bi, u tom slučaju, za osudu bila i odbrana kulturnih tekovina čovečanstva: Kanta ili Hegela, Mocarta ili Betovena. "Socijalne tekovine o kojima govorim, pravo na rad, socijalno osiguranje, pravo za koje su se muškarci i žene mučili i borili, podjednako su uzvišena i dragocena dostignuća koja, osim toga, ne opstaju samo u muzejima, bibliotekama i akademijama, već su živa i delatna u životu ljudi i upravljaju njihovim svakodnevnim bivstvovanjem" (str. 65-66). Cilj socijalnog pokreta se projektuje u promovisanje transnacionalne socijalne države, putem "novog internacionalizma". Burdijeovo gledište jeste da treba uticati na politiku nacionalne države kako bi se, s jedne strane, sačuvale njihove istorijske socijalne tekovine, a s druge, da bi se one primorale da učestvuju u stvaranju evropske socijalne države koja bi u sebi sadržavala sve najnaprednije socijalne tekovine različitih nacionalnih država. Vredi naglasiti da, kada god se spomene država, kod Burdijea kao lajtmotiv stoji parola: "više obdaništa, škola, bolnica, a manje vojske, policije i zatvora" (str. 72).

Politička platforma sa takvim sloganima, dužni smo da primetimo, deluje utopijski. Međutim, nije li sasvim očigledno da je, u mnogim svojim segmentima, ideologija neoliberalizma takođe puka utopija? Utopija bezgranične eksploatacije, ali utopija koja se ostvaruje. Jer, "ova prvobitno desocijalizovana i deistorizovana ‘teorija’ ima, danas više nego ikad, sredstva da postane stvarna, empirijski proverljiva" (str. 108). Ta sredstva se kreću u širokom rasponu od konkretnih grubih političkih mera (poput Multilateralnog sporazuma o ulaganju), pa sve do delovanja štampe koja diskretno protura neoliberalnu propagandu, prikazujući je kao nešto "prirodno" i "zdravorazumsko", ili televizije koja depolitizuje javnost kroz nastojanje da se politika - "deprimirajući spektakl" (str. 76) - svede na zabavu.

Upravo u funkciji borbe na tom polju, u sferi medija i propagande, Burdije sagledava ulogu naučnih radnika, kritičkih intelektualaca. Rušenje mitova i demontiranje navodno naučnih, a zapravo ideološko-propagandnih termina i fraza ("nove planetarne Vulgate") jeste posao u kojem naučnici mogu da pomognu političkim aktivistima: "Moguće je odupreti se tom bombardovanju kritikujući reči, pomažući ne-profesionalcima da se opskrbe specifičnim oružjem za otpor, da bi se izborili protiv efekta autoriteta, protiv uticaja televizije, koja igra apsolutno kapitalnu ulogu" (str. 62).

S druge strane, Burdije se ne libi da se osloni na "zdravu narodsku istinu", da uvaži sposobnost običnih ljudi, kao što je jedan železničar, da se odupru sili doziranih etničkih predrasuda i nepodnošljivo lake mogućnosti da se za sve nevolje u Francuskoj okrivi alžirska zajednica. Taj primer on suprotstavlja logici političara‚ koji veruju da njihovi glasači listom dele predrasude "javnog mnjenja" o imigrantima, pa u cilju osvajanja Le Penovih glasova zagovaraju ksenofobične zakone. Uspon ekstremne desnice, međutim, mora da se posmatra u jednom širem okviru neoliberalne politike.

"Kada nezaposlenost, kao danas u mnogim evropskim zemljama, dostiže veoma visoke stope i kada prekaritet pogađa veoma značajan deo populacije, radnike, zaposlene u trgovini i u industriji, ali i novinare, nastavnike, studente, posao postaje retka roba, poželjna po bilo koju cenu, koja ostavlja radnike na milost i nemilost poslodavaca..." (str. 97), a radnici, osuđeni na nesigurnost radnog mesta (prekaritet), razočaravaju se u sebe kao pojedince, i bivaju podložni demoralisanosti i gubitku političkih iluzija, "koji se ispoljava kroz krizu aktivizma ili, gore, u očajničkom priklanjanju tezama fašistoidnog ekstremizma" (str. 113).

U očiglednoj nemogućnosti da uoči temeljnu legitimacijsku poziciju ekstremno desničarske "alternative" u neoliberalnom projektu stvaranja konsenzusa, Burdijeov politički aktivizam dodiruje svoj saznajni i delatni horizont. Tome je, svakako, doprinelo i pomanjkanje spremnosti da se nešto više teorijski plodnih ideja zahvati iz marksističkih izvora. NJihova trenutna "nepopularnost" nije smela da odlučuje prilikom zasnivanja ovako širokih političkih projekata. Zasnovana na resantimanu koji je posledica "rušenja jedne civilizacije", Signalna svetla imaju ograničen domet kreiranja osnove za učestvovanje u radikalnoj politici budućnosti. Ipak, ova zbirka tekstova Pjera Burdijea u našoj sredini predstavlja jedan od retkih poziva za širenje horizonata promišljanja lokalnih političkih aktuelnosti u svetlu suočavanja sa, danas i u Srbiji dominantnom, neoliberalnom ideologijom. I ne samo to, ona nas upozorava i na moguće pravce u kojima je nužno usmeravati teorijske i praktično-političke napore u cilju pružanja globalnog odgovora na tekuću "invaziju" nimalo diskretnog šarma neoliberalne kontrarevolucije.