1. Čedomir Antić: dr Vojislav Šešelj, Ideologija srpskog nacionalizma – naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića

2. Mario Brudar: Miloš Vasić, Atentat na Zorana

3. Saša Gajić: Miloš Vasić, Atentat na Zorana

4. Nebojša Medojević: Miodrag Isakov, ParaDOS

5. Đorđe Vukadinović: Miodrag Isakov, ParaDOS

6. Mario Brudar Milan St. Protić, Izneverena revolucija

Čedomir Antić

Prikaz knjige: Dr Vojislav Šešelj, Ideologija srpskog nacionalizma – naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića, Beograd: Srpska radikalna stranka 2002.

Nije mi poznato da je knjiga dr Vojislava Šešelja u javnosti ikada citirana u njenom punom naslovu Ideologija srpskog nacionalizma – naučno i publicističko delo prof . dr Laze M. Kostića. Ova knjiga na 1024 stranice gusto štampanog teksta obrađuje mnogobrojne i krajnje raznolike teme iz istorije Srba, Hrvata, opšte istorije, politikologije, pravne istorije i teorije, jezika i kulturne istorije. Iako bi naslov trebalo da upućuje da je reč o analizi i oceni opusa predratnog profesora prava Laze M. Kostića, teško je ustvrditi kojoj naučnoj vrsti tačno pripada Šešeljeva knjiga. Činjenica da Šešelj u središnjem delu monografije (str. 313-971) predstavlja sedamdeset i pet različitih Kostićevih monografija, studija i članaka ne znači da je autor u monografiji analizirao njihov sadržaj. Iako Šešeljeva knjiga nema kritički aparat ona nije jedan neuobičajeno opširan prikaz celokupnog Kostićevog opusa, to što Šešelj ne predstavlja zaključke Kostićevog dela, kao što ne iznosi nikakve sudove o njima, ukazuje da se radi o njihovom prepričavanju. Dodatno zbunjuje što Šešelj središnjem delu knjige dodaje dve glave u kojima Kostića gotovo i ne citira (str.13-312 i str. 971-1017). Kao i da u «Kostićevim» delu svoje knjige na više mesta citira pojedine druge autore, navodeći u zagradama bibliografsku jedinicu, ali citirajući stranice u ranije navedenim Kostićevim radovima. Iz spomenutog sledi da je Šešelj citirao treća dela prema već postojećim Kostićevim citatima, tako da je gotovo slepo sledio argumente, tok i strukturu Kostićevih spisa.

Struktura Šešeljeve monografije predstavlja veoma složenu temu. Sa izuzetkom dva poglavlja – »Srpska nacionalna svest« (str. 633-672) , koje je pisao isključivo na osnovu Kostićevih dela, i »Srpska državotvorna ideologija« (str. 971-1017) – niti jedno drugo poglavlje se ne odnosi na nacionalnu ideologiju, a da ne govorimo o ideologiji nacionalizma.

U ostalim poglavljima narativnu ili analitičku nit je veoma teško slediti. Šešelj polazi od glave koju naslovljava sa » Istorijski supstrat srpskog nacionalnog identiteta « . U ovoj više od tristotine strana opširnoj studiji on na osnovu četrdeset različitih monografija i studija (uglavnom objavljenih pre više od petnaest godina) piše o praistorijskoj postojbini Srba, srpskoj političkoj istoriji, religiji, nacionalnim simbolima, nauci, umetnosti i jeziku. Zanimljivo je da razdoblju od 1804. do 1918. godine, kada je u tadašnjoj Srbiji došlo do formiranja modernog nacionalnog identiteta, Šešelj posvećuje svega jedno poglavlje u kom je na devet stranica pisao o tom izuzetno složenom i dugotrajnom procesu. Reč je i najjednostavnijoj hronologiji događaja. Kakav uticaj je na razvoj ideologije srpskog nacionalizma imala istorija srednjovekovne Bosne ili pitanje istorije Vardarske Makedonije pre Balkanskih ratova, o čemu je Šešelj pisao znatno opširnije, predstavlja pitanje koje nije dobilo odgovor u ovoj knjizi. Takođe ostalo je pod znakom pitanja kakve veze sa Srbijom i Srbima ima pregled opšte istorija hrišćanstva i r imo-katoličke crkve koji oslanjajući se u potpunosti na delo Jevsevija Popovića Šešelj predstavlja na čitavih četrdeset stranica. Čak i u pregledu naučnih i umetničkih dostignuća znamenitih Srba Šešelj veliku pažnju posvećuje temama kao što je pitanje etničke pripadnosti Ruđera Boškovića i nepriznatih zasluga Mileve Marić-Ajnštajn za svetsku nauku. Pritom i ovde niti jednu svoju postavku nije pokušao da dokaže na drugi način osim citirajući nekoliko autora istovetnog mišljenja.

Središnji deo knjige posvećen je uglavnom trima velikim temama: Hrvatima, jugoslovenstvu i komunistima. Tekst predstavlja neku vrstu biografije prof. dr Laze M. Kostića. Posebna pažnja posvećena je Srbima katoličke veroispovesti, Njegošu, nacionalnom karakteru Boke Kotorske i naravno nacionalnim manjinama na prostorima naseljenim Srbima. Postoji čak i jedna glava posvećena Kostićevim knjigama o ustavnom i administrativnom pravu, te teorijskoj statistici. Kakve veze ima teorijska statistika sa ideologijom srpskog nacionalizma i kakav je to njen značaj koji joj ostavlja više prostora nego istoriji srpske državne ideologije ili pak srpskoj nacionalnoj svesti, poznato je verovatno samo Šešelju. Takođe, zanimljivo je da je u svojoj knjizi veoma malo pažnje posvetio pitanju Kosova i Metohije (spominje ih samo uzgred ne odvojivši čak ni zasebno poglavlje za tako značajnu temu).

Završna, petnaesta glava Šešeljeve monografije bavi se srpskom državotvornom ideologijom. Čitav istorijski razvoj je ovde očekivano u senci projekata Velike Srbije i ideoloških korena i nastavljača Narodne radikalne stranke i Jugoslovenske radikalne zajednice. Autor se pritom oslonio na nekoliko starijih monografija iznoseći njihove navode kao sopstvene.

***

Pre stotinak godina srpsku istoriografiju potresao je jedan skandal. Pošto je dopunio drugo izdanje Istorije Srba Konstantina Jiričeka, naš poznati istoričar srednjeg veka Jovan Radonić, dodao je svoj potpis drugom tomu ove knjige. Iako je Jovan Radonić dopunio Jiričekovu monografiju, autor Istorije Srba više nije bio živ i Radonićev postupak smatran je neprimerenim. I Šešelj je ranije omogućio objavljivanje Kostićevih sabranih dela, ali je, iako je dve trećine ove svoje monografije u potpunosti zasnovao i ograničio na Kostićeva dela, ipak izabrao da se sâm potpiše, a Kostića samo spomene u podnaslovu knjige. Pritom je spisu priključio dodatke sa kojima se dvadeset i tri godine ranije preminuli Kostić svakako nije imao prilike da složi.

Pitanje je koji može biti cilj jedne nove monografije, naročito kada je autor nazove svojim «životnim delom», koja ne donosi ništa novo osim prenesenih stavova stotinu dvadeset i sedam različitih bibliografskih jedinica. Većinom to su Kostićevi spisi (sedamdeset i pet naslova), dok je svega šest ili sedam monografija i studija objavljeno posle 1985. godine. Suština naučnog rada u društvenim naukama sadržana je u istraživanju izvora i analizi postojeće literature. Njihova sinteza neizostavno bi trebalo da podrazumeva izvestan novi kva l itet. Delo Vojislava Šešelja nasuprot ovome predstavlja kompilaciju čiji autor niti u jednom trenutku ne sumnja u liter a turu na koju se poziva i prema njoj ne zauzima kritički stav. Šešelj se u većem delu svoje monografije bavi istoriografskim temama, ali pritom niti u jednom trenutku i u vezi sa bilo kojim razdobljem naše istorije ili istorijskim događajem ne dovodi u sumnju stavove o srpskoj istoriji od kojih je pošao. Za njega je srpska prošlost jedno veliko nacionaln o pregnuće u kom se jedan gotovo idealan narod sukobljava sa daleko moćnijim neprijateljskim silama. Pritom je komunizam definisan kao Srbima izvana nametnuto zlo, Hrvati su stoletni neprijatelj srpskog naroda, a istorija graničnih oblasti naseljenih srpskim narodom predstavlja dominantan faktor u stvaranju srpske nacije i nacionalne ideologije.

Dr Vojislav Šešelj je na jednoj od promocija svoje monografije Ideologija srpskog nacionalizma – naučno i publicističko delo prof . dr Laze M. Kostića zaključio kako će mnogi kritikovati ovo njegovo «životno delo», ali niko neće uspeti da ga ospori. Kao što smo već videli, struktura i metodologija Šešeljevog dela neodrživi su već ako bi ih analizirali sa stanovišta naučne metodologije koju studenti fakulteta društvenih nauka nauče na prvim godinama osnovnih studija. Što se tiče činjenica iznesenih u monografiji njihovo opovrgavanje ne bi predstavljalo osporavanje Šešeljevog dela, već naprotiv istraživanja i delâ autora literature na koju se poziva.

Šešelj u istoriografskim temama nastupa kao advokat, a ne kao što bi trebalo, kao nepristrasan sudija. U svojoj argumentaciji on nastoji da dokaže svoja predubeđenja, a ne da nasluti naučnu istinu. Zato i ne analizira ili suprotstavlja argumente, već iznosi isključivo one koji odgovaraju njegovim sopstvenim stavovima.

Kao primer naveo bih nekoliko materijalnih grešaka, koje su mi se, pošto sam pročitao obimnu Šešeljevu monografiju, učinile kao najzanimljivije. Pritom, navodim primere iz poglavlja u kojima Šešelj ne koristi isključivo Kostićeva dela.

Recimo, tvrdnja da je Aleksandar Veliki otrovan, da se «cela Evropa radovala srp s koj pobedi na Kosovu 1389.» ili Šešeljeva interpretacija raskola između crkava , predstavljaju proizvoljnost i nepreciznost. Tako on tvrdi da je Fotijanski spor započeo oko pitanja crkvene jurisdikcije nad Bugarskom, a prvi povod je bilo ranije svrgavanje vaseljenskog patrijarha Ignjatija. Nejasna je i Šešeljeva odluka da pristalice Tome Vučića-Perišića ( v učićevce) nazove Perišićevcima, a ovog političara proglasi odsutnim sa Petrovske skupštine 1848. godine. Isti je slučaj i sa knjeginjom Persidom Karađorđević, za koju Šešelj pogrešno navodi da je bila majka kneza Aleksandra, a bila mu je supruga, kao što bez dokaza tvrdi da je upravo ona stajala iza atentata na Kneza Mihaila iz 1868. godine. Slična je stvar i sa tumačenjem uloge Narodne radikalne stranke u prvoj deceniji 20. veka. Šešelj netačno tvrdi kako je tajna oficirska organizacija Crna ruka postojala i pre njenog osnivanja 1911. godine, kao i da su se njene novine zvale «Ujedinjenje ili smrt». Naposletku, ni Šešeljeve tvrdnje da su NRS i Pašić bili više naklonjeni stvaranju Velike Srbije nego jugoslovenske države, kao i da su protiv volje podržali Vidovdanski ustav, nisu utemeljene na izvorima.

Knjiga dr Šešelja nije donela ništa novo istorijskoj nauci. Autor nije čak ni sledio osnovne metodološke obrasce koji čine onu bitnu razliku između naučnog rada i istraživačkog ispisa. Njegova knjiga nema kritički aparat, ne prati noviju literaturu, ne polemiše sa stavovima i ne donosi autorove samostalne zaključke. Struktura Šešeljevog dela je krajnje neujednačena i tematski neodrživa. Činjenica da je više od dve trećine knjige zasnovao na delu jednog autora, kao i da je citirao izvore i literaturu preko trećih dela čini njegovo delo plagijatom. Na posletku Šešeljeva knjiga u sebi nema sadržanu ni recenziju, ni spisak izvora i literature, ali ni imenski registar (što je neophodna potreba kad je reč o jednoj tako obimnoj monografiji).

Ipak, značaj Šešeljeve knjige za srpsko društvo obrnuto je srazmeran njenom naučnom značaju. Reč je o knjizi koja je u dva izdanja objavljena u čak šest hiljada primeraka, dok je reklamirana temeljitije nego bilo koje naučno delo na polju društvenih nauka u protekle tri godine. Naučna javnost nije glasnije reagovala na pojavu knjige Ideologija srpskog nacionalizma – naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića čime je knjiga samo dobila kredibilitet. Ova knjiga je dragocena upravo zato što donosi vernu sliku istorijske svesti i njenih izvora na primeru jednog od najvažnijih političara Srbije tokom devedesetih godina 20. veka. Šešelj koji je bio potpredsednik Vlade Srbije, stvarni pobednik predsedničkih izbora iz 1997. i svakako ključan političar režima Slobodana Miloševića od 1991. do 2000. godine, predstavlja u ovoj knjizi sliku istorijske prošlosti svog naroda kako je sam vidi. Ta slika naslikana je sa stanovišta etničke granice, socijalne margine i političkog ekstrema. Sudeći prema njegovim navodima u istoriji srpskog naroda najznačajniju ulogu igraju oblasti Makedonije, Hercegovine, Boke, Crne Gore i Dalmacije. Dr Šešelj smatra da je nacionalizam postojao od početka istorije jednog naroda. Sa druge strane on ostaje veran nasleđu naučnih dostignuća srpske istoriografije 19. veka, tiho odbacujući teze novoromantičarske ili autohtonističke grupe spekulativnih autora čiji je rad na «dokazivanju» fantazmagoričnih teza kako su Srbi najstariji narod u Evropi svojevremeno finansirala upravo vlada čiji je bio potpredsednik. Šešeljeve ideje iznesene u knjizi koja obrađuje razdoblje do sredine 20. veka jasno predstavljaju sliku istorije kakva je u našem društvu bila dominantna tokom devedesetih godina. Šešeljeva knjiga je ovu sliku do kraja predstavila, ali je nije ničim novim potkrepila.

(03. 07. 2005.)

Mario Brudar

Kartel   i   "crveni orkestar"

Miloš Vasić: ATENTAT NA ZORANA - Politika, B92, Vreme, Narodna knjiga, 2005

"Umesto da jednim potezom počisti sa scene Miloševićevu izvršnu vlast, imenuje privremenu vladu i smesta raspiše izbore za Ustavotvornu skupštinu, DOS je napravio truli kompromis koji je uskoro počeo da mu se lupa o glavu" -   M.Vasić

"Legija i Zveki ubijaju Zorana Đinđića osokoljeni nacionalističkim ideologijama socijalista, radikala i DSS" – M.Vasić

            Sve navedene prednosti neobjavljene knjige, koje bi upućivale na autorovo poznavanje oblasti i upućenost u problem, stil i psihološko olakšanje (komercijalno-finansijski efekat bi pod istim uslovima, u oba slučaja bio povoljan), pretvorile su se u objavljenoj knjizi u stvarne i potencijalne mane. Najuočljivija mana jeste autorov stil. Knjizi koja pretenduje da predoči razloge za ubistvo prvog postmiloševićevskog premijera Srbije, utvrdi izvršioce i okolnosti atentata, kao i posledice koje je nestanak Zorana Đinđića sa životne scene imao po Srbiju i njene građane, dakle, veoma ozbiljnoj temi srpske istorije na početku 21. veka, nikako ne odgovara upotreba "urbanog žargona Beograda" (str.17) i skarednih reči ("kurčili", "dupe", "kurac", "jebište", "zajebava" itd.). Stil novinara Vasića jeste autentičan i kao takav može da ima opravdanje u njegovim tekstovima, pa i u knjizi novinskih tekstova. Stil pisca knjige o ubistvu jednog srpskog predsednka vlade (i bilo kom drugom istorijskom događaju) treba da bude drugačiji, ako ništa drugo da ne skreće pažnju na sebe, što Vasićev način pisanja čini, pa kod čitalaca može da izazove sumnju i obezvredi argumente i tumačenje - sadržaj onoga što je napisano. Pisci knjiga o ozbiljnim temama moraju, istovremeno, uvek imati na umu da će ih čitati buduće generacije i domaći i strani istraživači naše istorije. A sa ovom knjigom imaće, nesumnjivo, problem zbog stila koji degradira temu.

Dve ključne reči u knjizi Atentat na Zorana su Kartel i "crveni orkestar". Najsažetije,   Kartel je ubio Zorana Đinđića, a "crveni orkestar" je posle premijerovog   ubistva trebalo da ubije njegovu viziju "Srbije kao normalne demokratske evropske države"(241) kao i da u javnost plasira ideju „da je zapravo Zorana Đinđića i trebalo ubiti, jer da je on bio "izdajnik", "kriminalac", "mafijaš", "antisrbin" itd,...”(246-247).

Upotreba termina Kartel za ovu svrhu potiče od Nenada Dimitrijevića (pun naziv: para-državni   Kartel). Srbijom je, prema Dimitrijeviću, u vreme Miloševića vladao paradržavni Kartel sastavljen od: 'zvaničnih' političkih institucija, vladajuće partije sa 'koalicionim' satelitima, vojske, raznovrsnih policijskih formacija, mafije, dvorskih intelektualaca i Slobodana Miloševića kao "centra paukove mreže". U Vasićevoj varijanti, elitu Kartela koju je sastavio Milošević čine: „prevaranti, besprincipijelni dripci ( ima li principijelnih dripaca?-M.B .), pohlepni dođoši, dileri heroina, ' ubice na cesti' (D ž oni Štulić), "nacionalni radenici", "heroji" ispod jorgan-planine, otmičari bogataša za velike pare, književnici i novinari u civilu, belosvetski hohštapleri ("humanisti" koji kradu po dućanima i više puta propali kandidati za poslanika), "žestoki momci sa vrelog beogradskog asfalta" koji su zapravo bili i ostali tek sitne saradničke veze Državne i Javne bezbednosti”. Sažeto rečeno: "šljam -ulični, salonski, službeni, novinarski i intelektualni"(15). Nastanak Kartela Vasić smešta u avgust 1991. godine i povezuje sa neuspelim komunističkim pučem u Rusiji, posle koga se Milošević odlučio za ideju Velike Srbije i napustio jugokomunističku opciju. Veliki Kum Slobinog Kartela bio je Mihalj Kertes, direktor carine do 5. oktobra 2000., (pitanje je da li iko može biti nazvan Velikim Kumom ako iznad sebe ima nekoga), a moćan član Jovica Stanišić, šef Slobine tajne policije (do 1998. godine). Heroin je bio "element ... najprofitabilniji pojedinačno" ekonomske politike Kartela, a ostali su bili nafta, benzin, kokain, cigarete, trgovina oružjem i sl. Pripadnici Crvenih beretki, odnosno kasnije JSO i ljudi bliski njima bili su zaduženi za likvidacije. Kartel je odgovoran za ubistva, od policijskog generala Badže Stojičića, v.d. ministra policije, i Kundaka Todorovića, generalnog sekretara JUL-a, preko Arkana, ministra odbrane Pavla Bulatovića, direktora JAT-a Žike Petrovića (i niza kriminalaca), do ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i dva neuspela atentata na Vuka Draškovića. Kartel u julu 2000. odlučuje da Slobu "pusti niz vodu", a posle petooktobarskih promena i perioda koegzistencije sa novim vlastima ("Neko mora da pobedi - mi ili oni. Koegzistencija više nije moguća", izjaviće 6. marta 2002. godine u Jagodini premijer) Kartel odlučuje da ubije Đinđića, jer su saznali da vlast u martu 2003. hoće da ih uhapsi. Vasić navodi stav Nenada Dimitrijevića da su posle petooktobarskih promena "najvažniji akteri Miloševićevog režima uspeli... da sačuvaju interesnu mrežu gotovo netaknutom"(14), a, sa svoje strane, određuje novi (izmenjeni i dopunjeni) sastav Kartela i saradnika koji je došao glave premijeru Đinđiću: „gladni dođoši u Zemun iz Medveđe, Leskovca, Gračaca (...); "veliki borci " iz Knina, Like i Bosne; dezerteri iz Legije Stranaca; gospodari Veternika, Malog Mokrog Luga, ... i sličnih metropola; srednji i sitni dileri droge; saradnici Svih Službi Svih Srpskih Zemalja; korumpirani policajci, tužioci, sudije i ekskluzivni advokati, ... svi redom "patriotski" nastrojeni pritom; nedostojni novinari i medijski magnati skloni investiranju u Jedinicu za specijalne operacije, političari toliko željni revanša za Peti oktobar da saveznike ne biraju   - i sličan polusvet”(13). To bi bilo ono sržno što se o nastanku, razvoju, određenju i sastavu Kartela može naći u Vasićevoj knjizi. Treba još dodati i stav Nenada Dimitrijevića da je Kartelu "ideologija tribalnog nacionalizma bila neophodna tek kao manipulacijski instrument upravljanja podanicima, odnosno kao pokriće za nesmetano privatizovanje državnog aparata i njegovo stavljanje u službu ostvarivanja posebnih interesa navedenih pod-sistema" (ovaj citat nalazi se na dva mesta u knjizi: na 14. i 289 stranici). "Navedeni podsistemi" su, objašnjava Vasić, kriminalni i paravojni.

Odrednicu "crveni orkestar" Vasić je preuzeo od "jednog visprenog pripadnika obaveštajno-bezbednosne zajednice", a njime označava „medijsko-tabloidni, udbaško-paravojni, vojno-patriotski, intelektualno-"nacionalni" i uopšte "nacionalno radenički" šljam i polusvet”(246). Dodaje im i "čitavu galeriju onih otužnih likova koji su se posle ubistva Zorana Đinđića pokrili ušima i pobegli u mišje rupe"(271-272). Tu, prema autoru, spadaju: „urednici i pisci iz pokojnog "Identiteta" i prekrštenog "Nacionala"; "nacionalni radenici" poput Koste Čavoškog, Nikole Miloševića, Brane Crnčevića ..., "Lauferi" iz aparata Državne bezbednosti, naglo ohrabreni besprincipijelni karijeristi (ima li principijelnih karijerista?–M.B.) koji su uočili svoju udvoričku priliku ("analitičari": politički, bezbednosni, javnog mnjenja i ostali); kompromiserski elementi iz Demokratske stranke ...; nacionalisti svih vrsta”(272). Tu su, naravno, "radikali i SPS" i DSS koja je "toj ekipi pristupila lakomisleno"(241), a "ni Crkva u Srba nije propustila svoju priliku"(245).

Vasić nabraja pet glavnih tema (Đinđića su ubili njegovi:a)ortaci-kriminalci, b)srpski osvetnici, c)drugi strelac, a ne Zveki, d)Zveki, ali slučajno, i Legija i Đinđić bili su prijatelji, te on nema veze sa ubistvom) i sedam pratećih tema medijskog dela "crvenog orkestra" (Duću i Kuma ubili su u zatvoru, Momir Gavrilović ubijen je po naređenju vlade DOS-a, akcija Sablja bila je zversko-fašistički pogrom, postoje video-kasete iz Šilerove, itd.). Jedina prava istina, prema Vasiću, jeste da je premijera Đinđića ubio Zvezdan Jovanović i da se sve dogodilo onako kako je on rekonstruisao u knjizi na osnovu "svog raspoloživog materijala koji se ove teme tiče"(5). Svako dovođenje u sumnju zvanične optužnice, prema tome, ima za cilj da je razvodni i relativizuje. Proizilazi, dakle, da svi oni koji misle drugačije ili sumnjaju, mogu biti optuženi da su članovi ili simpatizeri "crvenog orkestra". Vasić u jednom intervjuu kaže da u knjizi Atentat na Zorana iznosi ono do čega je došao "savesnim novinarskim radom i uz proverene informacije". Šta, međutim, ako ipak iskrsne neka nova bitna činjenica, koja ne mora biti iz repertoara "crvenog orkestra", i dovede do novih saznanja o, na primer, pozadini atentata. Advokat Srđa Popović, koga Vasić citira na tri i po strane (273-277) smatra da se "među onima koji danas pokušavaju da minimiziraju postupak pred Specijalnim sudom, po logici stvar nalaze", pored ostalih, i "eventualni nalogodavci i saučesnici, budući da je malo verovatno da bi Legija doneo takvu odluku ( o atentatu–M.B .) sam i bez izlazne strategije"(276), pa nešto kasnije opet spominje "moćne nalogodavce". Vasić pak priznaje da je pitanje "potencijalnih inspiratora koji bi možda mogli stajati iza Duće i Zvekija ... još nerasvetljeno, ako se uopšte rasvetliti dade"(293), upozoravajući da se "treba čuvati raznih teorija zavere". Autor Atentata na Zorana ističe da su Duća, Kum, Legija i "podivljala frakcija iz Vojske ... imali sami po sebi, bez potrebe za spoljnom podrškom, dovoljnu motivaciju, sredstva, povoljnu procenu mogućeg uspeha, voljne i sposobne ljude za ubistvo Zorana Đinđića". Svi događaji u vezi sa ubistvom premijera Đinđića, onako kako ih je Miloš Vasić opisao na osnovu podataka do kojih je došao, ukazuju da, po svemu sudeći, nalogodavaca nije bilo van Kartela - koji su posle odlaska Miloševića, Kertesa i Stanišića sa vlasti predvodili Legija i Dušan Spasojević. Podsetimo, međutim, da je jedan od vođa 5. oktobra 2000., istoričar Milan St. Protić u knjizi Izneverena revolucija siguran da "neposredni izvršioci ubistva   nisu bili ni dovoljno sposobni, ni dovoljno odvažni da sami izvedu atentat na premijera Srbije. Iza njih je, izvesno, stajala politička sila"(229). I to "moćna zavera iz mraka"(263). Potpredsednik DOS-ove vlade Miodrag Isakov u knjizi ParaDOS iznosi mišljenje da je mig za ubistvo Zorana Đinđića došao spolja - zbog Kosova. Dejan Milenković Bagzi, jedan od optuženih za ubistvo premijera Đinđića, koji bi mogao da postane svedok-saradnik, izjavio je da optužnica za ubistvo Đinđića nije tačna i da je "puna žaba, ali da nema krokodila"(Glas javnosti,17.05.2005.). Da ne spominjemo već citiranog Srđu Popovića. Zašto, uostalom, unapred odbaciti mogućnost da se do kraja suđenja za ubistvo Zorana Đinđića ne pojavi neko novo važno saznanje. Zar nije 12 optuženih za Đinđićevo ubistvo još uvek u bekstvu? Šta ako posle završetka suđenja Vasićeva verzija bude dovedena u pitanje? Onda bi i profesionalni kredibilitet autora Atentata na Zorana bio doveden u pitanje. To bi mogla da bude druga velika mana ove knjige, pored stila, koji nesumnjivo jeste mana.

Vasić je u intervjuu RTV B92, 15. marta, rekao da je bilo vreme "da neko već jednom sedne, da skupi svu tu gomilu činjenica rasutih okolo, da ih poređa hronološki i da to ispriča tako da svakome bude jasno i zanimljivo". Atentat na Zorana jeste, u svakom slučaju, zanimljiva knjiga. Već manje je jasna, a da li je istinita, tek će se pokazati. Napisati knjigu o nečemu što još nije završeno kao da je završeno, jeste hrabro, ali i rizično. Napose stilom koji pokazuje pre emotivni nego analitički odnos prema temi i njenim akterima. Krovni pojmovi knjige Kartel i "crveni orkestar" nose u sebi nepotrebnu dozu mistifikacije, što doprinosi nejasnoći njihovog određenja. Uostalom, kako drugačije nego kao romantičarsko okarakterisati određenje Kartela izrazom muzičara, pesnika i (trenutno) taksiste Džonija Štulića. Od Kartela je još problematičniji pojam "crvenog orkestra" kao koalicije u koju su, ispada, svrstani svi oni što su iz različitih razloga bili protiv politike, u celini ili delovima, vlade Zorana Đinđića (i njega kao političke ličnosti), ali i oni učesnici našeg političkog i društvenog života koji ne misle kao Vasić o atentatu na premijera Đinđića. Na taj su način u isti koš strpani i oni koji su imali (ili su mislili da imaju) ličnih razloga da ne vole Đinđića i oni koji su protiv njega (kao političara) i politike njegove vlade bili iz principijelnih i koncepcijskih razloga. Može zazvučati surovo, ali realnost je da je politički život u Srbiji postojao i pre, a postoji i posle smrti premijera Đinđića. Tragičan i preran završetak njegovog života nikako ne bi smeo da bude povod za likovanje njegovih političkih protivnika (čega je bilo i biće), ali ni za glorifikovanje od strane njegovih pristalica (čega je bilo i biće).

Vasić kaže za Đinđića da je bio "neka vrsta političkog genija" i da je "imao ono ključno - viziju kojoj je podređivao sve"(240-241). Već citirani Milan St. Protić zaključuje, međutim, da "Đinđić nije bio državnik velikih ideja i dugoročne vizije"( Izneverena revolucija ,str.257). A obojica idu u red onih koji su naklonjeni Đinđiću. Upoređujući premijera Đinđića, koga naziva Doktorom Svih Nauka, sa Vojislavom Koštunicom, Vasić zaključuje da je Zoran Đinđić bio državnik, a Koštunica je "bio i ostao licemerni kabinetski nacionalist"(290). Ukoliko prihvatimo podelu učesnika u političkom životu na politikante (gledaju prevashodno lični interes), političare (zanima ih, pre svega, interes njihove stranke ili političke grupacije) i na državnike (u prvom planu im je interes države i građana), Zoran Đinđić je najviše ličio na političara sa državničkim potencijalom, za koji se, međutim, zbog prekratke vladavine (dve godine) i prerane smrti, nikada neće moći utvrditi da li bi bio realizovan. S druge strane, kada Vasić kaže da je Koštunica licemerni kabinetski nacionalist, to ništa ne govori o njegovom političkom učinku, već, eventualno, o njegovom ličnom političkom portretu, isto, na primer, kao kada Nenad Stefanović ocenjuje Đinđićev pragmatizam "kao moralom neopterećni pogled na svet"( Pokrštavanje petokrake , str.149). Jedino, međutim, što je izvesno jeste da Koštunica kao političar još nije rekao svoju poslednju reč. Njegova politička karijera (i to trenutno kao političara na vlasti) nije završena.

Pronalaženje sličnosti između Zorana Đinđića i Cezara u završnom poglavlju knjige nije uverljivo i zapravo je u funkciji glorifikacije ubijenog srpskog premijera. Ono više govori o autorovom subjektivnom doživljaju Zorana Đinđića nego o stvarnim sličnostima sa Cezarom. Još je više u tom kontekstu neuspelo i po Bruta uvredljivo poređenje sa Zvekijem i Legijom. Treba se, ipak, zadržati na jednoj paraleli Đinđić-Cezar koju navodi Vasić: "ni jedan ni drugi nisu mnogo marili za lično obezbeđenje"(285). I stvarno: Vasić navodi reči Đinđićevog savetnika za bezbednost Janjuševića koje pokazuju da su u u februaru 2003. godine otkrivene plaćene ubice koje su posmatrale premijera na Kopaoniku. Sledi već poznati atentat pored hale Limes u Novom Beogradu 21. februara, posle koga je sutradan načelnik Odeljenja za zaštitu premijera, njegov višegodišnji telohranitelj, podneo ostavku jer je bezuspešno u više navrata tražio da se obezbeđenje pojača i uredi. I povrh svega stoji premijerovo odbijanje da koristi bezbednosni tunel za ulazak u zgradu Vlade, jer nije "pacov da se uvlači kroz rupe"(167). Sve ovo pokazuje da je znao za opasnost, ali da nije hteo da je svede na najmanji nivo. Jedan mogući razlog za takvo ponašanje Zorana Điđića, nudi njegov bliski saradnik koji kaže da Đinđić u to vreme "nije podnosio loše vesti, nije hteo da čuje da bi njega, omiljenog lidera, neko hteo da ubije"(155). Može li se iz ovoga izvesti zaključak da premijer Đinđić ne bi bio ubijen 12. marta 2003. godine da je poštovana predviđena procedura o njegovoj bezbednosti? Da - osim ako nije bilo zavere iznutra o čemu, za sada, nema dovoljno dokaza.

Ocenjujući učinak vladavine DOS-a Miloš Vasić zaključuje, uz napomenu "veoma okvirno gledano" da je ona za tri godine "uspela da preokrene odnos ilegalnih ... i legalnih finansijskih tokova"(293-294) i da izgleda kako je "proces povratka Srbije u normalno stanje ... ireverzibilan i da povratka na staro nema"(297). Na više mesta u knjizi, međutim, autor iznosi veoma oštre, suštinske kritike na račun DOS-a i njegove vlade. Kao jednu od najvećih grešaka ističe „onu nakazu od troglave "koministarske" vlade”   kao DOS-ov "truli kompromis koji je uskoro počeo da mu se lupa o glavu ... umesto da jednim potezom počisti sa scene Miloševićevu izvršnu vlast, imenuje privremenu vladu i smesta raspiše izbore za ustavotvornu skupštinu"(31). Vasić kritikuje popuštanje Vlade "pred ucenom Legije i JSO" u, kako je naziva, pobuni Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine. Zatim tvrdi da su ljudi iz JSO bili "infiltrirani duboko u infrastrukture Vlade i RDB"(75), ali i da "niko iz postoktobarke vlasti nije reagovao, niti osetio potrebu da se ogradi od kriminalaca koji su im se prišljamčili posle prevrata"(30). Autor piše i da je novac novokomponovanih tajkuna našao "nekako svoj put i do nekih delova nekih stranaka DOS - da se tako izrazimo"(35), o čemu očito zna više, ali nije hteo da kaže.

Posebna je priča o odnosu premijera Đinđića i lidera DOS-a prema Legiji. Vasić smatra da se Đinđić "primio na Legijine štosove"(26) i „"gospodina Legiju" glamurizovao i napravio "herojem 5. oktobra i spasiocem Srbije”(142). Legija je "čovek od koga su se prepadali svi živi iz DOS, legenda koju su složno stvorili političari bivšeg i novog režima i njihovi udvorički mediji"(40) i kome je "uspelo da psihološkim operacijama očara, isprepada i sludi ceo politički, državni i finansijski establišment Srbije: svi su se smrzavali (a neki se i dan-danas smrzavaju) od straha na sam pomen Legije i JSO"(129). Možda u tom kontekstu treba shvatiti i ocenu DOS-ovog ministra policije Dušana Mihajlovića: "Legija je ozbiljna figura u istoriji Srbije"(TV B92, Insajder, novembar 2004.). Ali, i pored toga, vrše se pripreme za obračun sa Kartelom, što znači da strah nije paralisao baš sve, kako bi moglo da se shvati na osnovu gore navedenih Vasićevih ocena. Premijer Đinđić je u Jagodini već pomenutog 6.marta 2002. godine rekao da je "koegzistencija kriminala i vlasti trajala godinu dana, ali drugu godinu to više nije normalno"(135). Pripremana je akcija Svedok, a kada je Zoran Đinđić "konačno stvorio uslove za likvidaciju Miloševićevog kriminalnog Kartela, kada su policija i BIA konačno očišćene od saradnika i ortaka Zemunaca i JSO ... Zoran Đinđić bio je ubijen"(291). Na drugom mestu u knjizi Vasić, međutim, otkriva da je „operativna bezbednost akcije "Svedok" bila, na žalost, probušena na bar tri mesta: u Javnoj bezbednosti preko Radovana Kneževića, Slobodana Pažina i Zorana Gavanskog, u Državnoj bezbednosti preko Ulemeka "Legije" i Milorada Bracanovića; u tužilaštvu preko Radeta Terzića i još nekih”(146). Ova tvrdnja protivreči prethodnoj i pokazuje da policija, očigledno, nije bila očišćena od Kartelovih ljudi. Premijer Đinđić je ubijen, usledilo je istog dana uvođenje vanrednog stanja i počela je akcija Sablja čime je sprečen nastanak haosa u zemlji koji je Kartel očekivao. A onda je, zaključuje autor Atentata na Zorana „Kartel sačekao, pregrupisao se i nastavio sa "puzajućim državnim udarom", uz prateću svirku patriotskih budnica "crvenog orkestra"”(291). Ko se nalazi na čelu Kartela, pošto Dušan Spasojević Duća i Milorad Ulemek Legija to više nisu, i dokle je stigao puzajući državni udar, Vasić ne otkriva. Možda nam to otkrije u onoj (pravoj?) knjizi koju bi tek trebalo da napiše i koja bi, za razliku od postojeće, mogla da se zove Atentat na premijera Đinđića . Sem ako psihološki faktor nije učinio svoje pa Vasić bude smatrao da je Atentatom na Zorana rekao sve što je knjigom imao da kaže.

I na kraju jedna sasvim praktična stvar. Knjizi Atentat na Zorana (prvo izdanje) nedostaje sadržaj, a ima 14 poglavlja. Zato za lakše snalaženje čitaocima evo pomoći: Prolog – 7; Leto 2000: Prodaja cigle – 16; Legalisti – 31; Duća – 48; Pretorijanci – 59; Pobuna – 75; Zgušnjavanje – 96; "Limes": Atentat na autoputu - 148; Martovske ide - 164;   Sablja – 175; Panika i propast – 202; Incident u Barajevu – 230; "Crveni orkestar" – 239; Epilog – 283.

(10.06.2005.)   

Saša Gajić

PRODAVANJE CIGLE

Miloš Vasić – «Atentat na Zorana», Politika, Vreme, B92, Narodna knjiga, Beograd, 2005.

Kada medijski poznata ličnost napiše knjigu čija je tema aktuelna i kontroverzna, kao što je atentat na pokojnog premijera, a iza izdavanja knjige stanu četiri velike izdavačke kuće koje joj omoguće prvorazrednu promociju, onda ne postoji bojazan da knjiga neće biti bestseler. Stoga sudbina knjige «Atentat na Zorana» ne predstavlja iznenađenje.

Glavno iznenađenje je, međutim, da knjiga uglavnom ne ispunjava očekivanja proistekla iz predrasuda uzrokovanih dosadašnjom reputacijom autora. Miloša Vasića, dugogodišnjeg novinara «Vremena», ideološki istomišljenici najčešće doživljavaju kao najboljeg poznavaoca policijsko-bezbednosnog sektora ( uključujući i podzemlje), dok ga ideološki neprijatelji svrstavaju u najžešće, a ponekad i najvulgarnije kritičare kako “starog režima” tako i “patriotskog bloka”. Po ovim drugima, on svoje tekstove iz domena bezbednosti naj češće piše tendenciozno i u skladu sa planovima određenih interesnih grupa. Shodno predubeđenjima obeju strana, očekivalo bi se da knjiga obiluje senzacionalnim i do sada u štampi nepo znatim “pouzadanim informacijama”, kontroverznim zaključcima, te sočnim i grubim ideološkim kvalifikacijama lica i događaja kojima se bavi.

Međutim, “Atentat na Zorana” pre predstavlja Vasićev pokušaj da ne ide putem “insajderskih istomišljenika”, te težnju da se usredsredi na poznate činjenice čiji je stepen pouzadnosti visok, bez upuštanja u ideološki primamljive, a dokazima nepotkrepljive hipoteze. O ovoj nameri nam u predgovoru govori i sam autor kada ukazuje da je raspoloživi materijal za knjigu pokušao da razmotri “sine ira et studio”, to jest hladno i u skladu sa pravilima logike i metodologije – mada dodaje da povremeno nije uspeo da se uzdrži od vrednosnih sudova i emocija. Da je to tačno, postaje jasno svakome ko pročita knjigu i vidi kako su brojni epiteti i oštre kvalifikacije zapravo prošarale suve činjenice i podatke manje-više poznate iz štampe od vremena “Sablje” naovamo. Osim njih, preostale informacije u knjizi predstavljaju rezultat autorovih istraživanja i razgovora sa (po njegovim rečima) četrdesetak ljudi.

Premda pisac ovih redova ne smatra da pravila logike i metodologije treba da budu brana za unošenje emocija u publicistička dela, već pre da deluju kao filter, nakon čitanja ostaje utisak da je autorov temperament u dobroj meri omeo njegove namere da napiše objektivnu knjigu i time podosta „obezvredio“ njegov trud. Naravno, jaki vrednosni sudovi uvek se mogu objašnjavati (pa i opravdavati) „nazivanjem stvari pravim imenom“, što uglavnom služi da laska autorskoj „pravedničkoj“ sujeti. Međutim, ako te kvalifikacije proističu iz ideoloških strasti, one mogu da dovedu do prenaglašavanja jednih a prenebregavanja drugih činjenica, te da pomere „hladnu logiku zaključivanja“ u (svesno i / ili podsvesno) željenom pravcu. Nažalost, Vasićeva knjiga ostavlja upravo takav utisak.

Vasić je dovoljno inteligentan autor da uprkos jasnim političko-ideološkim pretenzijama ne dozvoli sebi da ovakva knjiga, koja nesumnjivo ima jak uticaj na javno mnjenje, postane politikantski pamflet i „još jedna cigla u zidu“ teorije zavere koja učešće u atentatu na Đinđića, osim Zemunskom klanu i Legijinim beretkama, pripisuje svim onim političkim opcijama prema kojima Vasić ima vrednosno negativan ili neperijateljski stav. Zato on bira pametniju strategiju: budući da ne postoje dokazi da su predstavnici ovih političkih opcija na bilo koji način učestvovali u atentatu ili bili njegovi naručioci, a dugoročno jesu politički prosperirali na njegovim posledicama i padu dosovske vlade, Vasić ih prestavlja kao moralne ništarije, hijene koje profitiraju na jednom političkom ubistvu, pa ih posle naziva delom „Crvenog orkestra“, iz istog ideološkog miljea iz kojeg potiču i sami atentatori, a koji je produkt kriminogene „Miloševićeve ere“ i delatnosti (para)državnog kriminalnog kartela – što je, naravno, čista podmetačina. Ove stranice knjige, na kojima se Vasić ostrašćeno obračunava sa političkim neistomišljenicima, kao i poglavlje sa neuspelom paralelom između atentata na Đinđića i Cezara, daleko su najlošiji delovi ovog publicističkog ostvarenja.

Veći deo knjige, kako je već rečeno, predstavlja veštu kompilaciju informacija o pripremama i izvršenju atentata na premijera Đinđića i događajima nakon njega, koje su se već pojavljivale u sredstvima javnog informisanja, a koje su uokvirene Vasićevim generalnim sudovima o prirodi Miloševićevog režima, njegovom padu i vladavini DOS-a.

U prvim poglavljima on uglavnom tačno odslikava negativnu stranu režima tokom devedesetih i kriminalizaciju policijsko-bezbednosnih struktura, kao i sveopšte bujanje mafije. Tu su (uz povremenu ideološku isključivost) ponegde vidljive i autorove predrasude i iskrivljavanja: npr. u slučaju kada kaže da je celokupno podzemlje u leto 2000. iz oportunističkih razloga prešlo sa strane Miloševičevog režima, kome je do tada služilo, na stranu DOS-a. Sigurno je bliže istini da su kriminalne strukture iz oportunističkih razloga bile uz Miloševića da bi očuvale svoju glavu i posao, a da su i mnogi od njih tokom devedesetih imali ne samo naglašene privatne simpatije za opozicione snage, već su uzimali i direktno učešće u njihovom delovanju, naročito pošto su one preuzele vlast na lokalnom nivou posle protesta iz 1996/97. Inače, opšti podaci o delovanju organizovanog kriminala u poslednjim Miloševićevim i prvim postmiloševićevskim godinama korektno se preuzimaju iz policijske “Bele knjige” i drugih javno dostupnih podataka.

Glavni i najupečatljiviji motiv knjige jeste Legijin petooktobarski “transfer” na stranu pobednika koji Vasić, služeći se uličnim žargonom, naziva “prodajom cigle”. Pod prodajom cigle se podrazumeva “pristajanje na ulični blef mangupa praćen pretnjom“ ili zaštitni reket u stilu “Hteli su neki da te biju, a ja nisam dao i već sam im zapretio … Imaš li koji dinar?” . Drugim rečima, prodaja cigle je oblik dezinformisanja (uz potencijalnu primenu sile) radi ostvarivanja (najčešće ličnih) interesa. Primenjujući analogiju na Legijine pregovore sa Đinđićem, Vasić zapravo tvrdi da je Legija na blef prodao ciglu DOS-u, sve da bi se prikačio tada već izvesnim pobednicima.

Nabolji i najuverljiviji deo knjige vezan je za sam atentat, tj. njegovu pripremu i izvršenje, kao i za skrivanje i hvatanje pripadnika Zemunskog klana. Ovde je i bilo najmanje mesta za političko-ideološke kvalifikacije, dok su se činjenice prikupljene iz istražnih spisa i iskaza svedoka saradnika na glavnom pretresu na suđenju okrivljenima za atentat na Zorana Đinđića, upotpunjene konsultacijama sa veštacima, pokazale kao materijal od koga Vasić ume da napravi koherentno i zanimljivo štivo. Sasvim je solidno obrađena rekonstrukcija položaja lica u dvorištu vlade u trenutku ispaljenja hitaca, kao i balistička strana izvršenja atentata i zvučni efekat koji je kod premijerovog obezbeđenja stvorio utisak da postoji treći metak, naravno pod pretpostavkom da drugi materijalni dokazi (ili njihovo nepostojanje) koji su suprotni ovim tvrdnama nisu prećutani. Za razliku od toga, '' incindent u Barajevu '' prilikom koga su poginule vođe Zem u nskog klana ponovo je opisan u skladu sa “zvaničnom verzijom”, i to dosta bledo, s tim da je Vasić pošteno ostavio otvorena kontroverzna pitanja odakle poginulima puškomitraljez i bombe koji nisu bili kod njih tokom prethodnih nedelja skrivanja. Sa namerom da napravi svojevrsnu protivtežu ovim kontroverzama, autor je istovremeno oštro kritikovao sve one koji sumnjaju u “zvaničnu verziju” pogibije Zemunaca, spočitavajući im da su samim tim deo improvizovanog “Crvenog orkestra” koji je ciljao da sruši Živkovićevu vladu.

“Atentat na Zorana” ima i drugih krupnih nedostataka. Iako, generalno gledajući, solidno potkrepljen, deo Vasićeve knjige koji se bavi organizovanim kriminalom ima dosta šupljih “pojedinosti”, a ponegde i očiglednih netačnosti (1), dok sa druge strane postoji dosta stvari koje su, jednostavno, preskočene i prećutane. Npr. celo jedno poglavlje knjige bavi se aferom prisluškivanja Biroa za komunikacije koje nema direktne veze sa atentatom, već samo izaziva političke konotacije o raskolu u DOS-u u okviru kojeg su Zemunci planirali da zadrže svoje pozicije u podzemlju. Sa druge strane, autor se uopšte ne bavi ubistvom generala Buhe i hvatanjem Makine grupe (mada je tada o tome opširno pisao u ‘'Vremenu'') koja su direktno i blisko povezana sa onome o čemu piše – sa odnosom Zemunskog klana prema vladi Srbije čija je kulminacija atentat od 12. marta. Da i ne govorimo o neubedljivim podacima, poput onog da je bivši policac Bezarević Zemuncima bio stalni i jedini izvor informacija o kretanju premijera.

Osim toga, knjiga predstavlja izvor veoma interesantnih sporednih informacija: o Đinđićevoj preteranoj samouverenosti koja ga je koštala glave, ali i o njegovom cinizmu (informaciju da je Čume preživeo atentat prokomentarisao je kratko: “Šteta”), o kampanji dezinformisanja potencijalnim haškim optužnicama kojima su na osnovu lažnih spiskova fabrikovanih u Srbiji plašene Crvene beretke, o tome da je Čume u proleće 2002. upao sa 40 ljudi u TV “Pink” i zuazeo ga, iznerviran informacijama koje su o njemu objavljivali.

Kako cela knjiga predstavlja mešavinu javno dostupnih i “pouzdanih” informacija koje autor načešće dobija iz policijsko-obaveštajnih izvora, a koje potom komentariše i daje im jaku emotivnu notu (jer to je, izgleda, jače od njega), šteta je što on mnogim od tih sporednih informacija nije pokušao da da vrednosnu ocenu ili da postavi još neke hipoteze mimo osnovnih teza koje je sebi kao autor postavio pre pisanja knjige. Ako se Vasić usredsredio na “patriotski blok” i one političke opcije kojima je atentat otvorio novi politički prostor za delovanje, zašto po istom principu nije vrednovao i one političke opcije van “patriotskog bloka” koje su ne samo profitirale već i direktno srušile Živkovićevu vladu bombardovanjem javnosti aferama? Zašto isti princip nije sa unutrašnjeg političkog polja preneo na međunarodni plan, pa i tu izveo “hladno i nepristrasno” logičko zaključivanje? Zašto nije, ako je već u knjizi iznosio niz slobodnih hipoteza i zaključaka, pretpostavio u koga su se Spasojević i ekipa pouzdavali da će izvršiti državni prevrat dok su proživljavali poslednje dane svoje agonije, ako već nisu bili naivni ni glupi (što u celoj knjizi pokazuje) – a to nisu bile ni beretke (jer je Legija insistirao da Duća i društvo ne spominju u Kuli ništa što se tiče planiranja atentata), niti stranke “patriotskog bloka”?

Na kraju ostaje utisak da su ideološka predubeđenja (poput onog Birsovog da je samo patriotizam poslednje utočište nitkova, mada to može da bude bilo šta, a naročito ono što je u trendu) kočila autora da šire sagleda predmet svog pisanja, dok su mu, sa druge strane, davane selektirane i “podobne” informacije koje su mu i servirane tako da budu u skladu sa njegovim političkim svetonazorom. Ovo ne bi bilo prvi put da mu se to dešava: setimo se njegovih tekstova o slučaju hladnjača ili slavopojki o hvatanju Makine grupe.

Izgleda da se istorija u slučaju radikalnih ljubitelja petog oktobra ponavlja. Legija je DOS-u prodao ciglu, a kako stvari izgledaju, neko je i Zemunce navukao na atentat prodajući im ciglu. Sa druge strane, naš je publicista nama prodao knjigu. Ostaje samo dilema: a šta ako i Vasiću neko od onih koji su mu izvori informacija stalno uspeva da proda ciglu?

1. Npr. u slučaju ubistva Batočanina i narkodilera Škrbe Vasić daje „pouzdanu“ informaciju da su oni međusobno kontaktirali radi angažovanja Škrbe na prikupljanju informacija o delovanju izvesnog Čode, navodno Spasojevićevog čoveka za Novi Sad, mada je ovaj bio u tom trenutku već više od godinu dana na izdržavanju zatvorske kazne.

Nebojša Medojević

Prikaz knjige ParaDOS Mileta Isakova

          Poštovani čitaoci ove knjige,

          Svima nama koji smo aktivno učestvovali u opozicionim aktivnostima protiv režima Slobodana Miloševića, 5. oktobar je bio pravi, dugočekani i priželjkivani istorijski dan, sa svim elementima herojske revolucije. Pad tiranina, kraj diktature, sloboda, svjetlost, nova nada. Kao neko ko se isključivo bavi problemima društava u tranziciji i koji je bio neposredni svjedok nekoliko sličnih «revolucija» u regionu, nešto mi je tu smrdjelo. Scenografija, događaji, reakcija policije, kriminalaca, Miloševićevih tajkuna, SANU, crkve, sve mi je nešto mirisalo (možda je bolje reći smrdjelo) na neku režiju, neki dogovor. Tu noć, izmedju 5. i 6. oktobra nijesam nikoga od lidera DOS-a mogao dobiti telefonom, osim Mileta, kome sam rekao samo dvije rečenice «Nemoj da Vam slučajno padne na pamet da pokušavate Miloševićev režim da demontirate demokratskim metodama. Gotovi ste». Nažalost 6. oktobar, 7. oktobar, 17. oktobar, 27. oktobar je pokazao da je 5. oktobar bio samo jedan bljesak izmorenog i obespravljenog naroda, koji nije mogao više da izdrži. Politička elita koja je trebala da sa pozicija vlasti, demontira sve monstruozne mehanizme totalitarne vlasti, počisti ruševine i izgradi čvrste i stabilne temelje za izgradnju nove Evropske Srbije, nije u tom trenutku mislila na ove istorijske ciljeve i motive. Mile je to shvatio veoma brzo.

«Godinu dana sam se opirao pritiscima, i iz stranke i iz dela DOS-a, a onda ipak popustio i ušao u već uigranu ekipu, čiji način igre mi izvesno nije odgovarao i u koju se nisam mogao uklopiti. A, nije da nisam znao šta me čeka. Naprotiv»

Nije to bio politički otpor. Bila je to moralna dilema jednog poštenog čovjeka koji se nikada politikom nije bavio radi ličnog bogaćenja i koji nikada nije prodavao svoje principe ni za pare ni za mjesto u vlasti. Znao je da mu tu nije mjesto. Nije mu odgovaralo društvo. Nije nikakav naivni idealizam, niti utopija, ako kažem da je pitanje uspjeha ili neuspjeha demokratskih tranzicija bivših komunističkih država, prije svega pitanje morala političke elite koja vodi državu kroz proces tranzicije. U tom ideološkom, institucionalnom, političkom vakuumu kada nestaje stari sistem i kada treba napraviti temelje novog društveno političkog sistema, sudbina tog procesa je i bukvalno u rukama nekolicine ljudi koji tada imaju božanska ovlašćenja da sami, shodno svojim ideološkim, političkim, ali iznad i prije svega moralnim shvatanjima i principima naprave idejni projekat nove građevine i da joj postave stabilne temelje.

          Mile Isakov je znao da je za rušenje bilo čega, pa i diktatorskog režima, svako dobrodošao i da za taj dio posla nije bitno ko je kakav, jeli pošten, odgovoran, ideološki ispravan. Za svako rušenje bitna je masa, količina, sila. Dakle, i pored osjećaja nepripadnosti toj bezličnoj masi, za uspjeh projekta rušenja, to nije toliko važno. Problem, međutim, nastaje kasnije. Režim nije pao, ako ste samo skinuli vrata, izbacili nasilnika napolje i ušli vi umjesto njih. Kuću morate čitavu srušiti, do temelja, ruševine raščistiti, lopove i kriminalce pohapsiti pa onda na istom mjestu graditi novu kuću - Novu Evropsku Srbiju. Na temeljima Stare Slobove Srbije, ne može se praviti nova kuća. Mile je to znao. Znao je stari (valjda mi neće zamjeriti na ovome) disident i (socijal) demokrata da se oko gradnje Nove Kuće ukućani moraju dogovoriti prije svega o Projektu. E ovaj posao ne trpi baš svakoga. Kada rušite svi su dobrodošli, kada gradite dobrodošli su samo oni sa kojima se slažete oko Projekta.

          Zato ovu knjigu treba čitati kao priručnik za izvođenje revolucionarnih smjena totalitarnih tranzicionih režima. Kao «insajder sa izvesnom distancom», obogaćen tim, za njega novim iskustvom, gledajući izbliza kako se zaboravljaju predizborna obećanja, gaze demokratski principi, halapljivo otima nacionalno bogatstvo, prave dilovi i trgovine sa Miloševićevim tajkunima, kriminalcima, ratnim zločincima, sudijama, policajcima, i uništava jedna velika istorijska prilika da Srbija postane, konačno normalna evropska država, ovom knjigom je, barem kod mene, a siguran sam i kod Vas koji budete čitali ovu knjigu zaradio status « zaštićenog svedoka » čije će svjedočenje biti dragocjeno, kada jednog dana neka druga politička elita bude spremna da shvati poruke iz ove knjige.

          A poruka ima dosta:

•  Ne mogu se ekonomske reforme sprovoditi bez prethodno sprovedenih političkih promjena;

•  Nema pravne države i vladavine prava, ako prije usvajanja reformskih zakona ne usvojite demokratski i moderan Ustav;

•  Nema demontiranja totalitarnog režima, bez neophodnog sistemskog diskontinuiteta koji podrazumjeva pokretanje pitanja lične odgovornosti pripadnika bivšeg režima za pljačku, ubistva, ratne zločine, a posebno bez lustracije u politici, policiji, tužilaštvu, pravosuđu, medijima;

•  Nema ekonomskog oporavka bez moralnog preporoda;

•  Vlast se ne smije koristiti za lično bogaćenje;

•  Sve dok postoji korupcija u Vladi i dok političari služe tajkunima, a ne građanima, nema ekonomskog niti moralnog preporoda;

•  Svaka vlast je nedemokratska, ako ne ispunjava predizborna obećanja;

•  Uspješnu tranziciju može sprovoditi samo poštena, stručna i reformama odana Vlada.

          Nakon čitanja ove knjige, vjerovatno ćete se i Vi zapitati isto kao i ja : «Pa dobro, Mile, kad si sve ovo znao što nijesi nešto uradio da spriječiš veliku prevaru građana Srbije»? Vjerovatno se i on isto pitao, svakog dana provedenog na sastancima Centralnog Komiteta DOS-a, na sjednicama Vlade, sesijama kod pokojnog Premijera, čitajući u novinama o korupcionaškim, kriminalnim skandalima bahatih DOSmanlija. Poznavajući njega, znam da mu je teško padalo da bude u istom košu sa tim likovima. To se vidi i iz ove knjige, gdje se autor stalno trudi da Vam pokaže kako je on drugačiji od te gomile nadobudnih, pokvarenih, frustriranih samoproklamovanih lidera i liderčića, mada nigdje eksplicitno i do kraja jasno ne kaže da mu je žao što je u svemu učestvovao. Mile je, izgleda, svoj motiv za ulazak u DOS i Vladu tražio u sopstvenoj životnoj misiji da se dobro mora suprotstaviti zlu i da svako mora dati svoj doprinos. Nažalost, takve motive za ulazak u čitav PARADO(K)S imao je samo Mile i možda još jedan ili najviše dva lidera. Zato je DOS bio nemoguća misija. Većina je htjela Vlast da bi riješili sopstvene probleme, zadovoljili sopstvene prohtjeve, izliječili sopstvene komplekse. A šta se desilo sa narodom i sa njihovim problemima, nadama, očekivanjima? «Ko ih jebe, valjda smo mi Vlast»! kako to reče Ministar Veselinov, jedan od Miletovih Pušača Tompusa.

Đorđe Vukadinović

Isakov - Prvi pravi insajder DOS-a

Davno je konstatovano da autobiografije žanrovski spadaju u fantastičnu knjizevnost. A to pogotovo važi za ispovesti političara, svejedno da li aktuelnih ili bivših, jer je prirodi političkog nerva apsolutno nepojmljivo da sebe bilo kada prepoznaje u kategoriji “bivši”. U sopstvenoj percepciji političar je uvek aktuelan, a sve drugo je samo “privid”, “zatišje” (tek da se obnovi snaga, a birači prizovu pameti), dakle, samo malo duži ili kraći “predah” do trijumfalnog povratka u političku arenu. U politici se može naći svašta. Ima političkih nada i leševa. Utvara i zombija. Ali   nema penzionera.

Iako ističe da nije tipičan političar, verovatno da ni Mile Isakov, bivši potpredsednik Vlade Srbije i bivši predsednik Reformista Vojvodine, ne predstavlja veliki izuzetak u pogledu ovog samopoimanja, i vrlo je moguće da svoj trenutni “penzionerski” status smatra koliko prevremenom, toliko i privremenom pojavom. Biće da negde, u dnu duše, u nekom skrivenom kutku njegovog srca i dalje tinja nada da će zabludeli vojvođanski birači, ili makar njegovi Reformisti, konačno uspeti da razluče autentično autonomaško žito od autonomaškog kukolja, i da će se tada setiti i ponovo pozvati “našeg Mileta”, koji će im se, dakako, pomalo mrgodno odazvati i očinski oprostiti.

No, ako Isakov-političar i ne odstupa mnogo od upravo opisane matrice samopercepcije bivših političara, Isakov-politički pisac, hroničar i analitičar uglavnom daleko nadilazi ono što se pod tim imenom u Srbiji poslednjih godina može sresti. Jednostavno i pošteno, bez mnogo doterivanja i šminke, bez dlake na jeziku, ali i bez suvišnog senzacionalizma, Isakov svedoči o vremenu koje je njega i jednu šaroliku družinu pod imenom “Predsedništvo DOS-a” učinilo gospodarima političkog života u Srbiji. Čitalac njegove knjige će u njoj pronaći mnoštvo dokaza za ono što je i sam slutio i za šta su tokom prethodnih godina stizale brojne indirektne potvrde – DOS je, naime, bio skupina “slučajnih partnera”, skrpljena s koca i konopca antimiloševićevskog fronta, i kao takav apsolutno nepogodan za bilo kakvu “pozitivnu” politiku i operativno vršenje vlasti. I verovatno je jedino usvajanje polušaljivog predloga o trenutnom samoraspuštanju, koji Isakov pominje na samom početku, ovom političkom udruženju moglo obezbediti časno i trajno mesto u srpskoj političkoj istoriji.

Premda period od osnivanja do 5. Oktobra, tj. vreme u kojem je nad svima njima lebdela pretnja Miloševićeve osvete, smatra najboljim i najsvetlijim u životu DOS-a, Isakov se njime u knjizi bavio srazmerno malo, usresređujući se na postpetoktobarsko razdoblje, odnosno, period vlasti DOS-a i njegovu gotovo trogodišnju agoniju. A tu onda nailazimo na tuce i po formalno ravnopravnih političkih subjekata, krajnje nejednakih snaga i uglavnom oprečnih političkih ambicija i koncepcija,   kako se neprestano međusobno glože, trguju, udružuju, ucenjuju i ogovaraju.   (Ostaje, međutim, pomalo nejasno kako povezati i objasniti dve toliko različite slike. S jedne strane, dobro organizovanu pobedničku koaliciju koja pred sobom ruši sve insitucionalne, mentalne i fizičke prepreke, a onda, nasuprot tome, razbijenu i ljuto zavađenu interesnu grupu koja ne može niti da čestito funkcioniše, niti da se ljudski raziđe. I da li je moguće da su strah – u prvom slučaju – odnosno pijanstvo izazvano novostečenom moći zaista tako snažne sile da izazovu toliku metamorfozu kakvu je za manje od godinu dana doživeo DOS?)

Bez želje da bilo koga optužuje, ali i bez motiva da stvarnost ulepšava i prikriva, ova knjiga uverljivo pokazuje i gotovo nehotice raskrinkava prirodu sistema vlasti u postmiloševićevskoj Srbiji, i to čini bolje od bilo kog antidosovskog pamfleta. Onako, pomalo “lalinski”, opušteno, šatro nesvesno i nehajno, Isakov ilustruje odsustvo komunikacije i poverenja unutar vlade (posle uzaludnog čekanja na prijem, potpredsednik vlade piše pismo premijeru i uredno ga zavodi na pisarnici), opisuje različite prstenove moći koje je zatekao kada je ušao u vladu, pominje kako pred samu inauguraciju Đinđić priznaje da nikad nije ni čitao onaj čuveni predizborni ekonomski program DOS-a, koji je sačinio G17, a koji su svi oni zajedno teatralno potpisivali pred građanima tokom kampanje za septembarske izbore. Sve u svemu, za vatrene dosovce, naravno, jeretička, a za njihove protivnike nedovoljno radikalna i preblaga, Isakovljeva knjiga nikoga neće potpuno zadovoljiti, ali takođe nikoga neće ni ostaviti ravnodušnim.             

  Ljubitelji političkih tračeva biće ipak pomalo razočarani. Od “insajdera” tako visokog ranga moglo se zaista očekivati i nešto više pikanterija o političkim dogotovštinama iz perioda dosovske svevlasti. Ali utisak je da je Isakov namerno izbegavao da knjizi podiže tiraž i atraktivnost time što će je nakrcati takvim detaljima. A čak i oni detalji koji su se našli unutar korica (poput zaista duhovite anegdote sa Majom Gojković i naizmeničnim “hvatanjem za gušu” nje i Isakova kad nastupi čas konačnog obračuna) tu su ne zbog puke zanimljivosti, već prvenstveno radi ilustrovanja nekih opštijih, “filozofskih” i teorijsko-političkih teza do kojih je autoru bilo stalo (na primer, zaključka o relativnosti političkih prilika i ćudljivosti političke sudbine).             

Pisac uvek mora pomalo da navija za svog junaka. A pogotovo se tako što može očekivati i mora razumeti onda kada su glavni junak i pisac ista osoba. Isakov je, međutim, u najvećoj meri odoleo tom iskušenju – naročito ako kao glavnog junaka njegove priče uzmemo DOS. Ali čak i ako kao glavni lik tretiramo samog Mileta Isakova, i tada se može konstatovati tek blaga, i u svakom slučaju podnošljiva simpatija pisca prema svom junaku. Naime, Isakov (pisac i analitičar) dosta je kritički raspoložen prema Isakovu političaru i njegovim propustima, a naročito je (samo)kritičan po pitanju njegove nesposobnosti da uluči trenutak i učini ono što oseća da treba učiniti. I zaista, Isakov nije imao sreće sa političkim tajmingom. Najpre se predugo kolebao oko ulaska u vladu, da bi, najzad, u nju ušao onda kada je već bilo uputnije razmišljati o izlasku. Predugo je na svojim političkim plećima šlepovao sve otežalijeg Nenada Čanka da bi na kraju dočekao da se ovaj otrese njega. Podržao je Koštunicu na predsedničkim izborima 2002. a od toga su i jedan i drugi imali samo štete. Prvi je govorio da DOS nema budućnosti i da su potrebna uža programska udruživanja, a ostao je do poslednjeg u njemu – i na kraju ostao sam.

O većini ovih stvari Isakov govori ne samo na krajnje otvoren i iskren, nego i na neki gotovo fatalistički ravnodušan i objektivistički način. Kao da se sve to događalo nekom drugom. Ili kao da je oguglao, ili da mu (više) baš i nije naročito stalo. Ili je prosto onaj intelektualni, istraživačko-novinarski impuls u njemu, sve sa i u ovim sferama već gotovo zaboravljenim idealima odgovornosti, istine i intelektualnog poštenja, konačno pobedio političara Mileta Isakova, kome je i inače svo vreme mrsio konce i saplitao političku karijeru ?            

Prikaz knjige: Milan St. Protić: IZNEVERENA REVOLUCIJA - 5. oktobar 2000. Čigoja, 2005.

Mario Brudar

Lična hronika učesnika i posmatrača

  „Vođi 5. oktobra pali su na ispitu istorije”- Milan St. Protić

Da je knjiga naslovljena, na primer, Neuspela revolucija , bilo bi jasno da revolucija nije uspela i očekivao bi se odgovor na pitanje zbog čega sve nije uspela. Određenje izneverena nosi, međutim, dva m о guća povezana značenja: revolucija je uspela (ili bila na dobrom putu da uspe), pa je neko izneverio i onda je propala. Pridev izneveren podrazumeva, dakle, određeno vremensko trajanje onoga na šta se odnosi i što potom bliže određuje. Sa druge strane, ovaj pridev ukazuje na ljudski faktor, jer izneveriti možeš samoga sebe ili nekog drugog pripadnika svoje vrste, i obrnuto.

            I dok za karakter petooktobarskih događaja (ima i onih koji ih smatraju pučem), autor na jednom mestu (str.22) ostavlja otvorenu mogućnost da su bili puka smena na vrhu vlasti, naročito imajući u vidu vremensku distancu, za odgovor na pitanje ko je izneverio - nema dileme: "Građani su želeli istinsku demokratsku revoluciju, ali predvodnici nisu hteli, nisu smeli ili nisu umeli da je izvedu" (str. 351). Glavni krivac je Vojislav Koštinica koji je 5. oktobra uveče "zaustavio preuzimanje sve vlasti u državi, mada je većina bila za to" (str. 290). Koštunica je "izdao demokratsku revoluciju" (str. 97).

Nameće se pitanje, zbog čega predvodnici 5. oktobra, lideri DOS-a nisu sprečili Koštunicu da zaustavi preuzimanje celokupne vlasti. Šta ih je i ko u tome sprečio, ako su bili u većini? Da li je moguće da je od 24. septembra do 5. oktobra moć Koštunice toliko bila porasla? Zašto narod, ako je želeo revoluciju, nije nastavio i izveo je nezavisno od lidera DOS-a? Na ova suštinska pitanja autor nam ne nudi odgovor.

Teško da se može nazvati revolucijom ono što počne jednog dana pre (ili posle) podne, a bude zaustavljeno istog dana uveče. No, ne može se negirati da 5. oktobra nije bilo elemenata moguće revolucije (paljenje i osvajanje zgrade savezne skupštine, RTS-a i policijske stanice u opštini Stari Grad, krizni štabovi, opšte raspoloženje), ali i anarhije. Zbog toga bi petooktobarske događaje (ako se ba š insistira na revoluciji) bilo tačnije nazvati neostvarenom revolucijom, revolucijom koja nije uspela, a u svakom slučaju propuštenom prilikom i izneverenim očekivanjima. Jer, o kakvoj revoluciji može biti reči, ako su DOS-ovi prvaci odlučili da formiraju prelaznu republičku vladu sa do tada vladajućim Miloševićevim socijalistima (i sa SPO koji je vladao Beogradom uz pomoć socijalista). Prelazna vlada je i formirana da ne bi bilo (druge) revolucije. Uostalom, ako Koštunica nije bio za revoluciju, pa stoga i nije učestvovao u njoj, kao što autor tvrdi, kako je onda mogao da je izda. Niko, naravno, ne može sprečiti Milana St. Protića da smatra da je iznevereno nešto što je moglo da bude revolucija, ali, zapravo, nije. On uostalom i priznaje na jednom mestu u knjizi: "Ostao sam potpuno sam", a na drugom zaključuje: "Oni koji su iskreno želeli korenite promene, ostali su usamljeni i bespomoćni"(str.351). Tu misli na sebe, ali je šteta što ne navodi ko je još želeo što i on, a bilo ih je, s obzirom da u navedenoj rečenici koristi množinu.

Nenavođenje imena je, na žalost, postupak koji u više navrata primenjuje autor opisujući i tumačeći događaje u ovoj svojoj "ličnoj hronici našeg doba". To posebno čudi imajući na umu Protićevu nameru "da iznese sve što ima u jednoj jedinoj knjizi". Čitalac zbog toga ostaje uskraćen za imena Miloševićevih ljudi iz vojne bezbednosti, policije, finansija i politike koji su se okupili oko Koštunice kada je postao predsednik SRJ i "stvorili nov centar moći". Protić ne navodi ni imena članova " Ćosićevog klana" koje je Milošević iskoristio za rasturanje DEPOS-a 1992. godine. Isto tako, nisu imenovani ljudi koje je, prema Protiću, Koštunica doveo u vrh DSS umesto osnivača stranke. To su, tvrdi Protić, "osobe sumnjive prošlosti i upadljivo dobrog imovinskog stanja" koje je bio glas da su saradnici Službe državne bezbednosti. Najzad, nema ni imena "sumnjivih bogataša i još sumnjivijih ljudi" sa kojima se družio Đinđić u poslednjoj godini pred smrt. Ko su oni, sadašnji čitaoci mogu samo da pretpostavljaju, a budući ni to neće moći na osnovu Protićeve knjige. Protić ne navodi ni ime visokog službenika ministarstva inostranih poslova u sivom odelu (str. 33 i 36), Koštuničinog protokol-majstora u SAD (str.75) i šefa kabineta poslednjeg Miloševićevog ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića koga je DOS-ov ministar Goran Svilanović uzeo sebi za pomoćnika (str.68) . Knjiga bi, u svakom slučaju, bila potpunija i aktuelnija sa imenima ovih ljudi, jer pojedini od nenavedenih, ako mislimo na iste osobe, još nisu dali poslednju reč u srpskom političkom životu.

Sa druge strane, o ljudima čija imena navodi Protić piše sočnim jezikom, otvoreno i bez pardona, na momente čak i previše lično, posprdno i omalovažavajuće. Svilanovića opisuje kao prevrtljivu osobu koja gleda svoj interes i naziva ga uobraženim mališom i Koštuničinim poslušnikom. Kada opisuje i sudi o svojim "junacima" Protić ne pravi fine rezove skalpelom, već radije seče mačem, ali i teše sekirom. Vojislav Koštunica je, u tom smislu, drastičan primer. Evo nekoliko citata: "od roditelja primio dvoličnost", "delovao kao senka od čoveka" (267), "osoba bez ličnosti i stava" (268), "nesposoban za filozofsko preispitivanje opštih istina" (272), "nabeđeni demokrata" koji je "u svemu nasledio Miloševića" (291), "odelo mu je bar dva broja veće, a prsti šaka jedva izviruju iz ... rukava" (302), "mlohav i smotan", "buljave oči i debele usne", "misao nejasna i pobrkana" (303), "nesposoban da razdvoji važno od nevažnog", "bez duha i talenta", "bez osmeha i vedrine", "dvoličan i zavidljiv", "osvetoljubiv karakter", "umišljen i podmukao", "neiskren i lažan" (304), "oličava jalovu mirnoću", "bez hrabrosti i bez volje", "simbol srpske osrednjosti"(305). Protić, doduše, kaže za Koštunicu da nije pohlepan na novac, da je skroman i da zna da bude pravi drugar (301). Portret aktuelnog srpskog premijera Protić završava konstatacijama da je on "sve suprotno od onog što srpska javnost misli o njemu" i da je "na žalost, prava mera današnjeg srpstva" (305).

Ne štedi on ni druge, ali, od četvorice političara koje je portretisao u knjizi, najsubjektivniji je, najviše nesklonosti i zle volje pokazuje prema Vojislavu Koštunici.

Za Zorana Đinđića kaže da je postao "balkanski despot" (235), da "nije bio državnik velikih ideja i dugoročne vizije" (257), da je bio "omamljen vlašću, snagom i svojim sposobnostima" (261), ali i da je sa njim "umrla nada u evropsku Srbiju" (264). Protić piše da je Đinđić ustuknuo pred Ulemekom "zaleđen od straha za sebe i svoju porodicu"(230), ali da je 2002. godine "izrastao u neprikosnovenog gospodara" (234). Zamera mu da se okružio poslušnicima, i slušao samo sebe i "družio se samo sa sumnjivim bogatašima i još sumnjivijim ljudima", kao i da se "sasvim otuđio od svih onih ljudi u svojoj stranci i DOS-u s kojima je pobedio Miloševića i popeo se na vlast" (234). Priznaje mu da je bio "ključni čovek 5. oktobra", da je "savršeno rukovodio čitavim poduhvatom i doveo do konačnog trijumfa" (250). Nameće se pitanje o kakvom se trijumfu radi, ako je 5. oktobar, prema Protiću, bio izneverena revolucija. Sa druge strane kako može biti "vesnik jednog novog doba", neko ko je "balkanski despot". Kontroverze su, međutim, bile sastavni deo političke biografije Zorana Đinđića, tako da i protivrečnosti u njegovom političkom portretu iz pera Milana St. Protića nisu iznenađujuće. Utoliko pre, ako se u obzir uzme da je Đinđić prekratko bio na vlasti (dve godine) da bi se pokazali rezultati (ne)uspešnosti njegove politike.

Na jednom mestu (str.259-260) Protić direktno upoređuje Đinđića i Koštunicu. Prvi je, prema autoru, brz, radan, moderan, pun poleta, vešt i okretan, Evropejac, a drugi je spor, neradan, staromodan, večito sumoran, trom, nepokretan i ograničen lokalizmom. Ipak, imali su i nešto zajedničko, zaključuje autor Izneverene revolucije : "I jednom i drugom je podjednako bilo stalo do gole vlasti pre nego do suštinskih promena u Srbiji" (259). Završavajući prilog o Đinđiću, Protić ipak priznaje da je posle njegove smrti "Srbija ostala patuljcima".

Ako se Protiću može zameriti na prejakim bojama kojima slika portrete Koštunice i Đinđića, kod Vuka Draškovića, skoro da nema greške. To je do sada najbolji tekst-portret o političaru koji "jeste započeo borbu protiv Miloševića, ali je on nije okončao" (205). Teško da se iko ko je iole objektivan neće složiti sa sledećom konstatacijom: "U ulozi opozicionara dosezao je do vrhunca narodnog oduševljenja. Na vlasti, on se odjednom srozao u običnog državnog zvaničnika sklonog poroku" (207); ili sa ovom: "Postojao je Vuk pobunjenik, vođ i pokretač. Ali, postojao je i Vuk poslušnik, kukavica i gubitnik" (205). Vuk "pati od sujete, ali ne ume da mrzi, može da bude pakostan, ali ne može da bude zao" (220). Protić zaključuje rečima da se sa "Vukom Draškovićem zaista nikad ne zna. Izgleda da ne zna ni on sam" (222).

Politički portret Slobodana Miloševića najmanje je ličan i, reklo bi se, da je Milošević kao lik za Protića najmanje podsticajan. Uostalom, teško da će u skorije vreme neko prevazići Slavoljuba Đukića i njegove četiri knjige o Miloševiću. Slobodan Milošević je jednostavno nezaobilazna ličnost srpske istorije na kraju 20. veka i zbog toga se morao naći i u Protićevoj knjizi. Primećuje se da ga autor nije lično poznavao (za razliku od prethodne trojice) što i sam priznaje. Otuda i karakteristike za koje se može reći da su već postale opšte mesto i koje su sporne samo za Miloševićeve najvernije pristalice. Milošević je tako "mali tiranin" (180), " jednosmeran autokrata koji nije imao odvažnosti za pravi despotizam, ali ni talenta za političku manipulaciju" (182), "sebični vlastodržac" (183), "boljševik" i "grobar srpstva" (172). Ima, međutim, nešto originalno u Protićevom sagledavanju Miloševićeve uloge u srpskoj istoriji. On tvrdi da je "Slobodan Milošević preuzeo barjak srbokomunizma i nije ga ispustio dok i Srbe i Srbiju i srpstvo nije bacio u provaliju" (323).

Srbokomunizam je pojam koji je Protić skovao kako bi označio specifičan spoj srpskih nacionalnih ideja i komunističke ideologije koji se pokazao pogubnim za narod i državu. Srbokomunizam počiva na četiri (pogrešne) teze, koje Protić naziva lažima, zloupotrebama i izmišljotinama:

- protiv Srba je vekovima uperena moćna međunarodna zavera (SAD, Evropa, Vatikan, Jevreji, masoni itd.) sa ciljem da se Srbi unište i nestanu sa istorijske scene, jer su Srbi centar sveta;

- Srbi su istočno-pravoslavni narod koji nikad nije pripadao Zapadu i jedini iskreni saveznik i zaštitnik im je Rusija;

- Jugoslavija je najbolji način rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, tim pre što su svi južnoslovenski narodi poreklom Srbi;

- Srbi su se kroz čitavu istoriju žrtvovali za višu pravdu i pobeđivali u ratu, a gubili u miru.

Glavni pisani dokument srbokomunizma je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine. Najveće pristalice imao je, osim Akademije, i u Udruženju književnika Srbije, a koreni mu dosežu do sredine šezdesetih godina prošlog veka (autor kaže "verovatno" što je relativizacija koja ne priliči jednom doktoru istorijskih nauka), a važan trenutak u njegovom rađanju, napominje Protić, jeste istup Dobrice Ćosića na "partijskom kongresu" 1968. godine (nije bio kongres već sednica CK SK Srbije). Na jednom mestu u knjizi autor tvrdi da su "Milošević i Šešelj i srpski komunizam bili rugobe proizišle iz Ćosićeve glave" (198), iz čega proizilazi da je prvi predsednik SR Jugoslavije i ugledni pisac koji je, prema Protiću, dozvolio sebi "da bude Miloševićev pajac", tvorac srbokomunizma.

Podrobnije bavljenje srbokomunizmom prevazišlo bi okvire ovog teksta, ali, mora se priznati, da je tema zanimljiva i da se Protićeva ideja srbokomunizma može braniti, iako je sam naziv prilično rogobatan.

Pored poglavlja o srbokomunizmu (Srbi i komunizam) i četvorici srpskih političara našeg doba (Portreti), o kojima je prethodno bilo reči, knjiga Milana St. Protića Izneverena revolucija sadrži i poglavlje Propuštena prilika – Vašington 2001 o sedmomesečnom ambasadorovanju Milana St. Protića u SAD. Ono je sastavljeno od kratkih epizoda-crtica, događaja koji bacaju više svetlosti na neposredan način na koji je funkcionisala diplomatija i vlast od kojih je većina u Srbiji očekivala promene i bolji život. Primetno je da u svim epizodama autor ispada pozitivan lik, a ostali su u većoj ili manjoj meri negativci. U lošem kontekstu prikazani su nezaobilazni Koštunica i njegova desna ruka u to vreme Ljiljana Nedeljković, zatim Svilanović, pa i tadašnji potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus. Upečatljiv je i detalj sa jednog sastanka u Beloj kući na kome je ispao višak tadašnji Koštuničin savetnik Predrag Simić (sadašnji ambasador u Francuskoj), ali mu na pamet nije palo da izađe. Protić insistira na tome da su svi događaji preneti tačno i verodostojno.

Knjiga Milana St. Protića Izneverena revolucija jeste lična hronika učesnika i posmatrača (njegovi izrazi) našeg doba od 1990. godine. Od jednog učesnika koji nije bio u vrhu, ali jeste blizu vrha kreatora političkih zbivanja neposredno pre i posle 5.oktobra 2000. godine, očekivalo se više činjenica (a manje sudova), posebno o pozadini, kako je naziva, izneverene revolucije. Na drugoj strani, od posmatrača Milana St. Protića, istoričara, očekivalo se manje subjektivnosti u tumačenju i ocenjivanju ljudi i događaja o kojima piše. Od izrazitog individualca, kakav je Protić drugo se, možda i nije moglo da očekuje. Njegova Izneverena revolucija ostaće kao kamenčić mozaika o jednom vremenu koji još nije završen. Svoje knjige-kamenčiće, posle Protića, koji je prvi iz nekadašnjeg DOS-a to učinio, ugradili su i Miodrag Isakov (ParaDOS) i Čedomir Jovanović (Moj sukob sa prošlošću - Srbija 00-05). Za savremenike i one koji će tek doći, bilo bi dobro da se taj trend nastavi. Jer, DOS je, setimo se, bio široka koalicija, a ne zaboravimo ni one van DOS-a. Neki kamenčići će vremenom otpasti, a ostali će ostati da svedoče o periodu u kome je Srbija propustila dve šanse da se demokratizuje i modernizuje: jednu, krajem osamdesedih, kada se raspao Sovjetski Savez i komunistički poredak u Evropi, i drugu, kada 5. oktobra nije izvedena Protićeva "istinska demokratska revolucija" ("prekid sa starim režimom i njegovim institucijama trebalo je da bude trenutan, korenit i konačan" - suspendovanje Miloševićevog i hitno donošenje novog ustava, novi demokratski zakoni po hitnom postupku, lična i krivična odgovornost za čelnike bivšeg režima, čišćenje celokupnog državnog aparata od kadrova starog režima itd.). I u jednom i u drugom slučaju glavni problem bio je u neodgovornoj i nedorasloj politi čkoj, kulturnoj i intelektualnoj eliti. I Protić je u pravu kada kaže da "ono čime sad raspolažemo nije ni inteligencija ni elita" već "gomila skorojevića, slabo obrazovanih i moralno potkupljivih" (312). Ali to je već tema za neku drugu knjigu.